Home Preduzetničke priče „Slatka teglica“ – domaća proizvodnja koja usrećuje ljude

„Slatka teglica“ – domaća proizvodnja koja usrećuje ljude

by Vesna Lapčić

Za aroniju se svojevremeno govorilo da je biljka budućnosti i mnogi poljoprivrednici u Srbiji su počeli da je sade. Posle nekoliko godina ne samo da niko nije hteo da je otkupi već ni da je obere i uzme besplatno. U takvoj situaciji su se našli i Jugoslav i Stana Karić iz sela Osredci kod Brusa koji su osim aronije gajili i malinu, kupinu, ribizlu, višnju. Srećom, njihova ćerka Slavica Antonić nije želela da dozvoli da propadne ono što je, kako u tom kraju kažu, „došlo do ruku“.

„Moji roditelji su aroniju zasadili 2006. godine. Međutim, 2014. ne samo da niko nije hteo da kupi aroniju nego ni da je besplatno uzme. Kada je već „došla do ruku“, kako se kaže u našem selu, mi smo odlučili da je ipak oberemo i da vidimo šta da uradimo sa njom. Prve godine smo od nje napravili slatko i sirup i razdelili prijateljima i rođacima“, priča Slavica Antonić za Sve o novcu.

Rađanje „Slatke teglice“

Tako je bilo naredne dve godine. Međutim, 2017. Slavica je rešila da nešto promeni. „Naime, 2011. sam bila na razmeni studenata i videla sam divnu radnjicu u centru Ljubljane u kojoj su se prodavali proizvodi od meda. Uvek me je tištila želja da i mi napravimo sličan dućan u kojem bismo prodavali svoje proizvode napravljene od našeg voća. Kada se desilo to sa aronijom, vratila se stara želja – da i od drugog voća pravimo finalni proizvod. Oduvek sam lično doživljavala poziv čoveka koji živi na selu. Poljoprivrednici previše ulažu, a potencijali su nedovoljno iskorišćeni. Obično se prodaju primarni proizvodi za nisku cenu“, priča Slavica i dodaje:

„Te 2017. sam odlučno rekla da ću da pravim džem iako nikada pre toga nisam napravila niti jednu teglicu. To su u mojoj porodici radile bake i mama“.

Njena samouverenost se, kako kaže, nije zasnivala na uverenju da zna da pravi vrhunski džem već na toj velikoj želji koja je tinjala godinama – da veliki trud svojih roditelja bude adekvatno nagrađen. To je moglo samo kroz finalni proizvod.

U početku nije naišla na odobravanje okoline koja je bila skeptična u pogledu plasmana tih proizvoda.

„Prvo me je muž pitao kome ću da prodajem džem u Srbiji pošto ga pravi svaka baka na selu. Samo sam odgovorila da će kupovati oni koji nemaju babe na selu. I tako smo mama i ja krenule da pravimo džem“, priseća se Slavica.

Jugoslav i Stana su u tom trenutku imali zasađene maline na dva hektara, a aronije, kupine, ribizle i višnje na nekoliko desetina ari.

Prve teglice su napunile džemom od malina jer su one jako zastupljene u okolini Brusa gde više od 80 odsto ljudi ima, kako kaže Slavica, bar nekoliko ari malina. Sasvim spontano je smislila naziv „Slatka teglica“ i priča je mogla da krene. U početku su prodavali po preporuci, glas se širio „od usta do usta“. Pojavili su se te 2017. na manifestaciji Beogradski noćni market nakon kojeg su dobile dodatni „vetar u leđa“. Temeljno su se, kako kaže Slavica, pripremili za prvo izlaganje, a kupcima su se predstavile sa džemom od maline, zatim džem od maline sa čokoladom i sa džemom od maline, čija semenkama i stevijom odnosno prirodnim zaslađivačem. Interesantno, te ukuse su zadržali do danas. Specijalno za taj sajam su napravili tradicionalne sirupe od maline, kupine i mešavinu maline, kupine i ribizle.

„Ljudi su fenomenalno reagovali i to nam je dalo baš dosta samopouzdanja“, kaže Slavica.

Ostvarenje vizije i dugogodišnje želje

Tada je ponosno mužu mogla da kaže: „Vidiš da ima mnogo ljudi koji nemaju baku koja bi im pravila džem“. Tokom poslednjih četiri godine, mnogo puta mu je to ponovila, kaže ona kroz smeh.

Period proboja na tržište odnosno izlaska na „zelenu granu“ trajao je oko dve godine. „Mi smo u tome uspeli jer su mi roditelji pružili ogromnu podršku kroz obezbeđivanje voća. Sirovinu ne kupujemo već koristimo ono što imamo. Bez obzira na početnu skepsu, porodica mi je zaista dala istinsku podršku i pokazala da veruju u moju viziju.  Ona je počivala na tome da postoje ljudi koji će želeti da kupe domaće proizvode, pravljene na tradicionalni način baš onakve kakve smo nekada svi jeli kod svojih baka. Moja ideja vodilja i jeste da „Slatka teglica“ okupi porodicu oko trpeze koja je važan deo porodičnog života“, kaže Slavica.

Za četiri godine „Slatka teglica“ je ušla u brojne domove i sada već Jugoslavu i Stani pomaže nekoliko ljudi u proizvodnji. „Slatke teglice“ prave džemove (malina, malina sa čokoladom, malina sa kikirikijem), slatko (divlja jagoda i divlja borovnica), matične sokove (malina, kupina, divlja kupina i aronija), voćne sirupe (malina, višnja, kupina i aronija) i čajeve u rinfuzi koji se pakuju u manje kesice (listovi maline i crne ribizle, plod aronije). Ove godine dodali su i slani program – slatki i ljuti ajvar s tim što paprike ne uzgajaju sami.

„Još uvek se najviše prodaju tradicionalni proizvodi, ukusi na koje su ljudi navikli. Postoji velika grupa ljudi koja, na primer, slatko od divljih jagoda kupuje jer ih taj ukus podseća na detinjstvo. Nove ukuse kupuju uglavnom mlađi iz urbanih sredina koji vole ekstravaganciju i da probaju nešto novo i drugačije“, kaže Slavica.

U međuvremenu su napravili i simpatične gajbice sa proizvodima, prvo sa idejom da se nose kao pokloni za slave, a zatim i za druga slavlja, korporativne poklone i različite događaje.

Uglavnom prodaju putem društvenih mreža i sajta, a proizvode dostavljaju lično u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu dok za ostale gradove koriste brzu poštu i „pomoć prijatelja“. U početku su pokušali da uspostave saradnju s trgovinama zdrave hrane, ali su se suočili sa kašnjenjima u plaćanju pa čak i sa nestankom pojedinih vlasnika radnji zbog čega su odlučili da u ovoj fazi rade samo direktnu prodaju.

Posvećenost donosi rezultate

Uspeh nije opredeljen jednim faktorom, mišljenja je Slavica. „Danas je sigurno mnogo teže nego pre šest, sedam godina kada smo mi krenuli jer je konkurencija sve veća. Važno je da imate veliku podršku kao što sam je ja imala od svojih roditelja u smislu obezbeđivanja sirovine pa i proizvodnje ili da imate dosta novca za investiranje. Druga stvar jeste posvećenost i strast prema onome što se radi. Ako to radite samo zarad novca bojim se da efekat neće biti željen“, kaže Slavica.

Iako je u Srbiji velika ekspanzija malih proizvođača, koji zahvaljujući sve većoj digitalizaciji lakše dolaze do kupaca i promocije, Slavica kaže da nažalost živimo u zemlji u kojoj velika većina takve proizvode ne može da priušti.

„Da budemo pošteni naše i slične proizvode ne kupuju ljudi koji rade za prosečnu platu, već viši srednji stalež, a u Srbiji nažalost većina ljudi radi za prosečnu i ispod prosečnu platu. Oni koliko god cenili male proizvođače ne mogu da kupuju njihove proizvode u kontinuitetu. Zato je ključ naći balans između potrebe kupaca i platežne moći“, ističe ona.

„Slatka teglica“ će u narednom periodu proširiti ukuse. Budući da je Slavica diplomirala šumarstvo i da se dosta bavi i zaštitiom prirode, volela bi da obogati ukuse sa divljim voćem. „Ljudi cene proizvode iz prirode, a sve što dolazi iz priorode apsolutno nema konkurenciju u pogledu kvaliteta. Teško je reći kada ćemo krenuti sa tim, ali je svakako u planu. Takođe, već radimo na ukusima za ljude koji ne konzumiraju šećer. Najveći izazov nam je da postignemo da ti proizvodi ne budu samo zdravi već i jestivi jer mi NE PRAVIMO TEGLICE VEĆ USREĆUJEMO LJUDE“, kaže Slavica.

 

Popust za ambalažu
Svi proizvodi „Slatke teglice“ se pakuju u staklenu ambalažu. Kupci koji žele mogu da skupljaju ambalažu od tih proizvoda, i da je prilikom sledeće kupovine vrate. Zauzvrat će dobiti umanjen račun (teglice se „tarifiraju“ sa 30 din., a flaše 50 din.). To za kupca znači da npr. sok plaća 50 din manje, a džem / slatko / ajvar 30 din.
„Mi tu ambalažu peremo, sterilišemo i ponovo vraćamo u proizvodnju. Na taj način činimo nešto dobro za našu životnu sredinu, smanjujući bespotrebni otpad, a kupci dobijaju popust“, kaže Slavica.

You may also like