Marija Đinđić je godinama radila u bankama u Beogradu, a zatim je karijeru nastavila u Societe Generale osiguranju. Nakon što je OTP banka preuzela i banku i osiguravajuću kuću, nastavila je da radi u rebrendiranoj kompaniji – OTP osiguranju kao rukovodilac razvoja proizvoda, marketinga i partnerstava. Pre nepunih godinu i po dana Marija Đinđić odlučuje da se na neki način vrati „korenima“ kada je osiguranje u pitanju. Zapošljava se ponovo u francuskoj osiguravajućoj kući Societe Generale, ali ovaj put u Hamburgu u Nemačkoj gde trenutno radi kao „product manager“. U Nemačku se odselila prvo sama, a zatim su joj se pridružili i suprug i sin, dok je ćerka ostala u Beogradu na studijama.
INJA GAĆEŠA RADI U PORESKOJ UPRAVI ŠVEDSKE – ŽIVOT SA DRUGE PLANETE
Dugo ste radili u osiguranju u Srbiji, sada već imate dovoljno iskustvo rada u Nemačkoj da možete da nam izdvojite najvažnije razlike?
Najvažnija razlika koju sam uočila je svest o osiguranju i potreba ljudi da budu osigurani. U Srbiji ljudi uglavnom imaju samo neka osnovna i obavezna osiguranja, dok je u Nemačkoj to drugačije.
Lično sam uvećala svoj portfelj osiguranja. U Srbiji sam imala osnovno osiguranje za auto, osiguranje stana, životno osiguranje uz kredit i neka manja osiguranja, poput osiguranja „Moja sigurnost“ koje je nudila kuća u kojoj sam radila, zatim putnog osiguranja kada idemo na putovanje. U Nemačkoj imam i osiguranje od lične odgovornosti, kasko osiguranje i osiguranje stana (iako je stan u nadležnosti kompanije koja mi ga izdaje), ali zlu ne trebalo…
U odgovoru na pitanje sam pošla od sebe, ali to je u principu standard u Nemačkoj.
Interesantno je osiguranje od lične odgovornosti koje je dosta zastupljeno. Pitala sam kolege, šta će mi ta polisa i na koju sumu da se osiguram? Odgovor je bio da su odštete u slučaju da me neko tuži ako mu uzrokujem štetu izuzetno visoke, da mogu da budu i do 50 miliona evra. To osiguranje važi za celu porodicu. Ako na primer neko od nas, dok vozi bicikl, slučajno zakači pešaka ili ako dete slučajno polomi prozor u školi dok šutira loptu, moje osiguranje će to platiti ako imam polisu od lične odgovornosti. Štete ovde mogu da budu zaista visoke i zbog čega rizikovati ? Primera radi, polisu od lične odgovornosti (Haftpflichtversicherung) na osiguranu sumu od 50 miliona evra plaćam samo 9 evra mesečno.
Kasko osiguranje je, s druge strane, skupo, naročito ako osiguravate svoj prvi auto jer ne postoji evidencija o prethodnim štetama. Pokušala sam da dobijem bolju kategoriju uz potvrde osiguravajućih kuća iz Srbije, ali mi ih nisu priznali jer se auto u Srbiji nije vodio na moje ime. Nadam se da će svake naredne godine biti jeftinije.
JOVANSAKOVIĆ: MOŽDA SAM DOBIO POSAO U HOLANDIJI JER SAM PRIZNAO DA NEŠTO NE ZNAM
Ako govorimo o samoj radnoj atmosferi, nekim odnosima unutar kompanije, ima li tu nekih bitnih razlika? Šta ste primetili da karakteriše rad u Nemačkoj? Kakva je radna atmosfera, kakvi su odnosi među kolegama, sa nadređenima?
Možda nisam prava osoba da odgovorim na ovo pitanje, jer sam počela da radim u kompaniji u kojoj sam nekada radila u Srbiji. Kada je menadžment sistem dobar i kada se u okviru grupe neguju iste vrednosti, onda zaista nema veze u kom delu sveta radite. Kolege su divne i predusretljive, humor nam je sličan i zaista uživam i u svom poslu ali i pauzama za ručak. Pauza za kafu nema kao kod nas, tipa, hajmo na kafu da se nešto dogovorimo. Možda je uzrok tome i Covid i strogi lockdown koji je ovde trajao od kada sam došla 2020. pa sve do maja 2021, pa su se ljudi možda i odvikli. Na žalost, ne znam kako je bilo pre korone. Mnogo se radi ali je sve izuzetno zanimljivo i svakog dana naučim nešto novo.
Vi ste relativno kratko u Nemačkoj. Da li vam je bilo teško da se uklopite? Koliko je okruženje u kom radite multikulturalno i kako se odnose prema novim kolegama, pri tom još ako su stranci?
U oktobru je bilo godinu dana od kada sam se doselila i počela da radim. Uklopila sam se brzo, jer kada imate iskustva u poslu, jedino što treba da uradite na početku je da se upoznate sa biznis modelom, tržištem, proizvodima i uslovima osiguranja. Veći deo toga sam uradila i dok sam radila u Srbiji jer mi je nemačko tržište osiguranja uvek predstavljalo izazov.
Jedino što mi je na početku predstavljalo problem jeste jezik, jer nemački nikada ranije nisam učila. Kolege su bile sjajne, jutarnje sastanke su zbog mene držale na engleskom jeziku. Sada je drugačije. Svi sastanci su na nemačkom, korespodencija takođe. Ali ja to ne vidim kao prepreku, već kao mogućnost da napredujem i da bolje savladam jezik. Smešno mi je ponekad, jer ne znam neke možda uobičajene dnevne fraze, ali rečnik osiguranja i Uslove osiguranja na nemačkom razumem bez problema. Sama sredina u kojoj radim je multikulturalna, jer osim kolega koji su rođeni ovde, neko je došao pre godinu dana, nekom su roditelji došli pre 30-ak i više godina, a neko je došao u Nemačku da studira i tu je ostao.
Kakve su mogućnosti za napredovanje i od čega najviše zavisi? Da li u tom segmentu vidite neke razlike u odnosu na funkcionisanje kompanija u Srbiji?
Uvek ću tvrditi da napredak uvek zavisi od nas samih. Ako imate ambiciju da napredujete, ako ste obrazovani, predani poslu, dobri u odnosu sa kolegama, ako ste iskusni, vredni, sposobni i ako napredovanje zavisi od nekog drugog a taj vas nema u vidu, onda niste na dobrom mestu. Osim toga, napretkom ne smatram samo hijerarhijsko pomeranje, već usvajanje novih znanja i veština i sigurnost i odgovornost u preuzimanju rizika. Da kada napravite introspekciju i pomislite na to kakvi ste bili pre desetak i više godina, možete da kažete da ste ponosni na sebe. To je pravi napredak.
Kakav odnos prema osiguranju imaju građani u Nemačkoj? Da li se od prodavaca „glavom bez obzira“ beži kao u Srbiji? Da li vole više da kupuju onlajn ili da sednu sa prodavcem?
Vrlo posvećen. Imate mogućnost da osiguranje zaključite bukvalno svugde i na bilo koji način: u bankama, auto kućama, na portalima (Check 24, kao najpoznatiji), u Insurtech kompanijama, u ekspoziturama osiguravača ili zastupnika.
Sve je dobro regulisano i vrlo transparentno.
Na primer, kako sam odabrala osiguravača za kasko osiguranje za auto? Prvo, pitala sam kolege za preporuku. Svi naravno imaju ugovorene sve vrste osiguranja i mogu da daju dobar savet. Kada mi je kolega preporučio osiguranje za auto, setila sam se da sam na svojoj metro stanici videla bilbord na kome je bila velika fotografija zastupnika-prodavca, broj telefona i ime osiguravajuće kuće, pa sam povezala da mi je kolega preporučio baš tu osiguravajuću kuću. Otišla sam u ekspozituru koja se nalazi odmah pored te metro stanice. Kao da ste dosli u ekspozituru banke. Primio me je momak sa bilborda, ljubazan, predusretljiv, otvoren za svako objašnjenje i brzo smo zaključili polisu. U razgovoru mi je objasnio koja osiguranja bi još trebalo da imam i kada sam rekla da ih već imam, rekao je da može da mi ponudi još nizu premiju. Kad vidim dobrog prodavca koji potpiše ono što kaže i objasni zbog čega nešto ne savetuje, uživam u kupovini.
Pogrešan savet ili problem koji klijent može da ima prilikom prijave štete, usled lošeg saveta prilikom zaključivanja polise, zastupnika može itekako da košta, tako da se transparentnost u prodaji podrazumeva. Kod zastupnika sam popunila i „referral“ za kolegu koji mi ih je preporučio, te mu sledi vredonosni vaučer za novu polisu.
Autor: Vesna Lapčić