Sanja Tomić živi u Italiji od januara 2016. u mestu Pavija, u blizini Milana. Otišla je „silom prilika“, zbog neophodne zdravstvene nege za decu. Životne okolnosti su uticale na to da se odluči da ostane da živi u ovoj mediteranskoj zemlji, iako joj to nije bila prvobitna namera. Trenutno radi kao edukator u državnoj školi. Sa njom smo razgovarali o životu u Italiji i da li se oseća ekonomska kriza, kao i kakvi su Italijani u poslu, a kakvi u društvenom životu.
Kakva je trenutno ekonomska situacija u Italiji odnosno kakva je trenutno Italija za posao? Da li je teško naći posao ili ne?
U Italiji kao i ostatku Evrope, od kada je počeo rata u Ukrajini, nije baš lagodno kao što je bilo pre tog februara 2022. Cene su skočile, a za posao su, kada je reč o strancima, uvek najveća prepreka bili „papiri“. Jako je teško dobiti dozvolu za rad, kada dođete i odlučite da ostanete, kao što je bilo u našem slučaju. Zajednica naših ljudi u Italiji nije baš otvorena za pomoć, bar je takvo moje iskustvo.
Šta su neke karakteristike Italijana u tom poslovnom smislu, postoji li nešto što je specifično za poslovnu kulturu?
Na severu Italije su odnos prema radu i kultura potpuno drugačiji od onoga kako mi zamišljamo Italijane – kao prilično opuštene Mediterance. Poslovna etika je na visokom nivou, tu kulturu su “pokupili” od Švajcaraca i Austrijanaca kojima su po mentalitetu bliži nego Italijanima sa juga koji su daleko relaksiraniji. To je i prirodno zbog blizine tih zemalja, kao i zbog razvijene industrije na severu zemlje.
A kakva je Italija za život, porodicu?
Italija je prelepa zemlja, svako naselje, gradić, nudi sve što je potrebno za život. Iako i oni gravitiraju prema većim gradovima, odnosno južnjaci prema severu, nije sve centralizovano kao u Srbiji. U gradu u kojem živim, ima oko 50.000 stanovnika, postoji i pozorište i opera, čak i mnogo crkvi i i katedrala. S druge strane, četvoročlana porodica ako nema svoj stan i samo jedan član porodice je zaposlen – ne može da ima dovoljno sredstava za život. Do skoro je država isplaćivala “redito di citadinanza” odnosno pomoć najugroženijima, ali je dolaskom Đorđe Meloni na mesto premijera to ukinuto, tako da će život mnogima biti otežan.
Da li je „stranacima“ u bilo kom smislu teže za život i posao ili nema nikakvih teškoća u tom smislu?
Strancima je omogućeno sve isto kao i Italijanima ako imaju su legalno u zemlj imaju dozvole za rad i i znaju jezik. I ovde postoji nepotizam, ali u maloj meri i ipak je šansa pružena svima. Na primer, meni je pruzena šansa i poslodavci su priznali moj fakultet zato što sam im se dopala na razgovoru za posao.
Veliki deo migranata dolazi iz Albanije, Ukrajine i severnog dela Afrike. Uglavnom su došli trbuhom za kruhom i ne znaju jezik. Marokanci i Egipćani se teško i asimiluju u društvo, kao i Albanci koji se uvek drže svojih. Italijani slabo govore strane jezike, mali broj njih zna engleski, tako da bez poznavanja italijanskog je nemoguće naći bilo koji posao a da to nije običan fizički rad.
Postoje li neke sličnosti Srba i Italijana?
Mi smo po karakteru i temperamentu sličniji Italijanima sa juga, najlakše kontakte u smislu prijateljstva sam uspela da ostvarim sa njima. Italijani sa severa su rezervisani, izuzetno su ljubazni ali teško prihvataju strance u svoj život. Velikim delom je za to zaslužna katolička crkva čiji je uticaj u Italiji još uvek veoma jak. Naravno, u većim gradovima, koji su multikulturalni, lakše prihvataju strance dok su po manjim mestima još uvek jako zatvoreni.
Što se tiče stila života u Italiji? Da li čeće rentiraju ili kupuju nekretnine, kako troše novac?
Rentiranje stanova je jako skupo, pogotovo od prošle godine kada su cene otišle „u nebesa“. Prosečna plata je 1500€ i to nije dovoljno ako porodica živi samo od jedne plate. Italijani uglavnom uzimaju kredite i kupuju nekretnine, verujem da je to isplativije nego plaćati kiriju. Jako su štedljivi, to me je iskreno iznenadilo kada sam došla. Nisu škrti, vole da žive, ali ništa nije bespotreban trošak. Normalno je da se sve koristi dokle god traje, neće kupiti npr. novu biciklu, iako mogu bez problema sebi da je priušte, zato što polovne mogu da se koriste još jako dugo. Nije neuobičajeno videti na ulici bicikle stare i po desetine godina. Navela sam to kao primer zato što je ovde bicikl uobičajeno prevozno sredstvo, svi voze bicikle. Viđala sam vrhunske doktore koji zarađujh mnogo kako bez ikakvog kompleksa dolaze biciklom na posao. Ne pate od elitizma te vrste, potrošiće radije novac na život i putovanja pre nego na “pokazivanje”.
Dr Noa Sebag već 20 godina slika tehnikom „ulje na platnu“. Iza nje je njeno delo.
