Autor: Marija Trifunović, Copywriter & Content Writer, TMID
Nisam sebe nikada zamišljala kako vodim neki posao, imam svoju firmu, pokrećem svoj biznis, zapošljavam ljude, ali život nas često iznenadi i pokaže nam da može i drugačije. Da možda o sebi ne znamo dovoljno, tačnije da se iz dana u dan, iz godine u godinu upoznajemo sa sobom. Da imamo u sebi neke potencijale koje nismo ni znali da imamo.
To je ujedno i dobra i loša vest, zavisno od toga da li kroz život idete širom otvorenih očiju, željni da u sebi i oko sebe pokrećete stvari ili ste manje-više nemi posmatrač života kome pristupate kao da se nekome drugome dešava, a vi nemate ništa sa tim.
MALI BIZNIS U EPOHI VIRUSA
Svoja prva radna iskustva i skoro celu deceniju provela sam u odelu zaposlene i smatram da su vrhunski radnici zlata vredni i najznačajniji deo svake kompanije. To vam postane još jasnije kada počnete da tražite i radite sa svojim saradnicima ili zaposlenima.
Sa druge strane, već godinama sam u odelu preduzetnice i mogu te uloge i načine razmišljanja i odnosa prema poslu da uporedim posmatrajući sebe i druge.
Ova dva sveta se vrlo često ne razumeju i neretko deluje da su sukobljeni, ali zapravo ih samo razlikuje pristup prema poslu (i životu), a gde i jedni i drugi razmišljaju ispravno, i jedni i drugi su upravu, ali iz svoje pozicije. Iz svoje perspektive.
Kako se osećate kada naiđete na uspešne ljude? Da li ste se nekada zapitali?
Ja jesam i do pre nekoliko godina, kada sam bila u odelu zaposlene, ne mogu da kažem da sam bila inspirisana uspešnim ljudima. Više sam bila nezainteresovana, ali ono što sam primećivala je da se jedan veći procenat mojih kolega i koleginica njih plaši.
Osećali su se ugroženo, pa je najveći broj ćaskanja na puš pauzama ili u nekim firmama po toaletima (onim kao u srednjoškolskim danima) bio usmeren na ogovaranje istih i dovođenje u pitanje njihove uspešnosti. Percipirani su kao neko ko će im stati na put, ko će ih ugroziti i kao neprijatelj koga treba “uvek imati na oku”.
Opravdano ili ne, to sada nije ni važno, ali ono što želim da kažem je da istinske preduzetnike inspirišu uspešni ljudi. I da, “imaju ih na oku”, ali iz potpuno drugih razloga. U preduzetništvu (uglavnom) ljudi žele da jedni drugima budu inspiracija, jer neograničeni uspeh (šta god uspeh nekome značio) je dostupan svima. Od uspešnih se mnogo može naučiti i treba se njima okružiti, jer takvo društvo vas podstiče na dobre stvari i gura vas napred.
Da li imanje slobode pruža istinsku slobodu
Najčešći motiv koji ljudi navode kada ih pitaju zašto su se odlučili za preduzetništvo jeste imanje slobode. To je nešto što na prvi pogled izgleda totalno logično, ali mnogi nisu svesni da sloboda ide ruku pod ruku sa odgovornošću.
Da veća sloboda nosi veću odgovornost.
E to je caka na koju mnogi nisu sasvim spremni, mada i to je skroz ok.
Zato, biti u odelu zaposlenog možda pruža manje slobode u nekom pogledu, ali zato uvek može da se kaže da je šef taj koji je odgovoran. Ili firma u kojoj rade nije baš dobra i tako se odgovornost skida sa leđa, zar ne?
“Povremeno, po potrebi radićete prekovremeno.”
Ako je dovoljno iskren, svaki preduzetnik barem je jednom sebi postavio pitanje:
“Šta meni sve ovo treba?”
“Zašto negde ne radim od 9 do 5 i ne bavim se stvarima koje ne treba da me se tiču.”
Pre par godina, bila sam u nekoj baš lošoj fazi, ništa mi nije išlo kako sam htela i pitala sam se da li sve ovo treba da okončam i krenem da se prijavljuje na oglase za posao i da zatvorim firmu.
I da, preduzimljivost u meni je odmah proradila, dopunila sam svoj CV i krenula da šaljem prijave za posao ceo bogovetni dan. Uveče sam zatvorila kompjuter i rekla sebi “Sad se smiri, jer sutra je novi dan.”
I bio je novi dan. I nakon njega još jedan. i još jedan…
A tokom tih dana legle su uplate koje su kasnile. Dobila sam odgovore na poslate ponude, uglavnom pozitivne. Javljali su se klijenti koji su želeli da radimo dalje. Razjasnila sam se sa knjgovođom. Našla novog saradnika. I sve se ponovo zakotrljalo.
Na poslate prijave za posao sam već zaboravila, ali nakon par nedelja stigli su i prvi pozivi za intervjue za pozicije na koje sam konkurisala.
Uh, pitala sam šta sada da radim. Već sam i zaboravila na svoju ljutnju, osećaj nemoći i zaglavljenosti, pa sam tada to htela da zamenim povratkom na staro. Da ponovo obučem odelo zaposlene.
Ipak, otišla sam na razgovor u jednu kompaniju i razgovor je tekao super, sa dve simatične žene iz HR-a i jedne iz makretinga sam se baš ispričala, a onda je jedna od njih rekla:
“Moram da Vam naglasim da ćete povremeno, po potrebi raditi prekovremeno.”
Par sekundi sam je netremice gledala ništa ne govoreći. Nisam razumela o čemu mi priča. U glavi sam pomislila “Draga, pa je se od posla ne isključujem”.
Nisam to naglas rekla, jer sam se setila da sam obukla odelo zaposlene i odgovorila u stilu da je to skroz uredu … povremeno.
A zašto je to tako.
Kada ste u odelu zaposlenog želite da imate svoje određeno radno vreme i tada razmenjujete to svoje vreme za novac. Kompaniji u kojoj radite nudite svoje znanje, stručnost, iskustvo, talente koje je na raspolaganju 8 sati dok ste na poslu, posle toga idete kući i za to ste plaćeni. Ponekad prekovremeno.
Sa druge strane, preduzetnici rade na način da stalno razmišljaju kako kreirati vrednost za kupca, kako mu rešiti problem, kako unaprediti tim i svašta nešto još. Te svoje ideje i znanje koristite da bi stvorili usluge ili proizvode, radeći na tome da ih i drugi cene i žele da ih kupe, a to često ne bude uklopljeno, niti je moguće smestiti u radno vreme od 9 do 5. Tolika posvećenost se tome odupire.
Zato je važno da u odelu preduzetnika imate jaku unutrašnju motivaciju. Da ne čekate da vas se neko seti, da dobijete neko priznanje ili pohvalu, što u odelu zaposlenog verujem da želite i opet kažem, to je skroz ok.
Kod samomotovisanih ljudi veća je želja i potreba da ostave trag, da stvari pomeraju, da doprinose i na širem planu, da vrše uticaj i pokreću nešto drugačije i novo, a pohvale i nagrade su uvek dobrodošle, ali nisu nužno pokretač.
Preduzetnici slede svoje unutrašnje pokretače, svoju strast i vizije bez obzira na vanjske uticaje.
Jedina stvar koja je izvesna i nepromenljiva je konstantna promena
Kada mi neko traži savet da li da se otisne u preduzetničke vode, moje prvo pitanje je da li voliš promene. One su jedine izvesne i ako je čovek prilagodljiv, brzo se diže nakon padova, ne poleti nakon velikih uspeha i iz svega nastoji da izvuče maksimalno, da nešto nauči, pa čak i sam kreira neku promenu, pa u tome smeru povede i druge, taj će biti dobar plivač.
Sa ovim je usko vezano preuzimanje rizika, a rizik sa sobom nosi i uspeh i neuspeh. Ono što sam kod sebe prepoznala kao veliku razliku jeste da sam u odelu zaposlene imala tendenciju da izbegavam rizik i neuspeh, a sada je sasvim drugačije. Ne mogu da kažem da sam uvek jednako spremna da rizikujem, niti da se radujem neuspehu, daleko od toga, ali sam u odelu preduzetnice prihvatila da je neuspeh sastvani deo posla i da je rizikovati nekada neophodno.
Naučila sam da učim iz grešaka, da iz svake greške uvidim šta je tu bila zapravo dobra lekcija za mene, da se pada i usaje stalno i da je važno da se reaguje što pre.
I za kraj jedan citat lika čiji nisam veliki fan, ali ovaj citat je po mom mišljenju tačan:
“Uspeh u životu je rezultat dobrog rasuđivanja. Dobro rasuđivanje je obično rezultat iskustva. Iskustvo je obično rezultat loše procene.” – Toni Robins
Ova tame je neiscrpna i moglo bi se još mnogo pisati o njoj, ali za sada stavljam tačku.
Moja poruka za kraj je da nije važno u kom ste odelu, već da li volite to što radite, da li ste dovoljno prilagodljivi i da li ste iskreni prema sebi i onima sa kojima radite. Sve drugo se nauči, savlada i prevaziće.
Foto: Jovan Nedeljković/Priče sa dušom