U selu Gunjaci, nadomak Valjeva, glumac Branko Janković proizvodi na svojoj dedovini različite proizvode od kozijeg mleka. I svi se prodaju pod brendom Koza Nostra. Brend je, kako kaže, miks asocijacija na legendarni film Frensisa Ford Kopole – Kum, na termin „naše stvari“, ali i na koze.
– Marketinški je interesantno Naša koza kao asocijacija na našu zemlju, našu kožu. Lako se pamti teško zaboravlja. To su opšte reči i nije bilo problema da zaštitim žig odnosno znak – objašnjava Janković u priči za magazin Ekonometar.
Počeo je sa sirom, tvrdim u kriškama, zatim za grilovanje, danas ih ima raznih; potpuno inovativnom tehnologijom uspeo je da napravi surutku u prahu, a baš ovih dana na tržište su plasirane ovsene kaše od kozijeg mleka u prahu i voća kao i prvi kozmetički proizvod – krema za lice.
– Koza Nostra se razvija u tri pravca: zdrava hrana, suplementacija i kozmetika – kaže Branko u čijoj je preduzetničkoj firmi zaposleno 25 ljudi.
Ipak, to nije sve, do kraja godine, ovaj svestrani glumac ponikao u banjalučkom pozorištu, završiće u svom selu i turistički kompleks koji će činiti vodenica-restoran i zemunice za noćenje.
Jedna kafa inspiracija za farmu koza
Branko Janković je nosio repertora banjalučkog pozorišta. U tom, kako kaže, mladom glavnom gradu Republike Srpske, završio je i Akademiju umetnosti, upoznao svoju suprugu i proživeo čitavu deceniju. – Posle deset godina je došlo do zasićenja. Što se tiče glume ništa ne može da se postigne bez Beograda. Sve što se radi u Beogradu šalje dalje refleksiju – objašnjava Branko.
Iako je Beograd glumački centar, Branko je po sopstvenom priznanju oduvek bio vezan za selo Gunjaci. – I kada sam odlazio u Beograd u srednju školu, sećam se, idući do autobuske stanice sve sam razmišljao da idem da završim školu pa ću se vratiti u selo. Gunjaci su moja dedovina, majka i otac žive u selu, a tu su živeli i deda i baba – kaže Branko.
Te 2014. kada se vratio u Srbiju, dosta je vremena provodio u selu. Napravio je sanke, kupio konja da ga vuku po snegu jer Gunjaci, u opštini Osečina, prilično su brdoviti. Inspiraciju da napravi farmu koza dobio je sasvim slučajno jedne večeri posetivši svog komšiju koji je već imao stado.
SESTRE NASLEDILE MAMU I NASTAVILE DA RAZVIJAJU BREND „BASKET“
– Razgovarao sam sa komšijom o kozarstvu. Istovremeno kod nas kući su stalno svraćali gosti koji su komentarisali blagodeti zdrave, seoske hrane. Sve to me je podstaklo da se zainteresujem i vrlo brzo sam odlučio da kupim prvo stado koza. Od početka sam, međutim, znao da želim da pravim krajnji proizvod, za početak sir u kriškama – priča Branko i dodaje da problem u Srbiji jeste što se najviše prodaju sirovina i poluproizvodi.
Matično stado je nabavio od ljudi koji su prvi u Srbiju uvezli alpina koze. U početku je mislio da neće imati dovoljno mleka, pa je njegovo stado brojalo čak 200 koza. Alpine je izabrao po savetu stručnjaka jer su zahvalne za uzgajanje u brdskim predelima. Najviše im odgovara kada je minus. Kozarstvo je inače, kako kaže, kod nas bilo jako zapostavljeno. Izgubili su se tokovi u nauci, istraživanjima jer se 50-tak godina niko time nije posebno bavio.
– Prva godina mog preduzetništva je bila borba. Plava šerpa od 60l, šporet smederevac, radili smo ujutru i uveče, a sir se čuvao u podrumu. Zidali smo most. Zaposlio sam jedan bračni par da pravi sir. Roditelji su bili i danas su zaduženi za farmu. Sir smo prodavali prijateljima i po preporuci – kaže Janković.
Mnogi su, kako kaže, na to što radi gledali negativno jer su imali pogrešnu percepciju. – Mnogi misle: „Vidi glumca umesto da uživa on vuče sir po Beogradu“. Međutim, ja izuzetno volim problem. Meni je problem izazov, mogućnost da se razvijem. Boks je boks, treniraš, ali bez ringa je ništa – ističe on.
Sav novac koji je zarađivao u glumi ulagao je u Koza Nostru. Razmišljao je da li da kupi stan u Beogradu, ali je shvatio da je to bacanje novca u „zidove“. u međuvremenu posao sa sirom se vrlo brzo razvio. Shvativši da je tražnja velika odlučio je da, posle dve godine pravljenja sira, investira u mlekaru sa kapacitetom prerade pet tona mleka dnevno, takođe na svom imanju.
Ubrzo se pokazalo da uopšte nije bilo razloga za strahovanje da neće imati dovoljno sirovina, odnosno mleka za pravljenje sira. Jer, u međuvremenu su se zaniteresovale komšije da uzgajaju koze pa je Branko postepeno smanjivao svoje stado a povećavao broj kooperanata. Sada ima saradnju sa 16 gazdinstava koja uzgajaju više od 700 koza zajedno sa njegovih 100 premašuju 800 koza koje daju mleko. – Planiram da smanjim svoje stado za još tridesetak koza jer je kompleksan lanac od košenja livade do police u trgovini. Surutku prodajemo u DM radnjama, a imamo i svoju prodavnicu Koza Nostra u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu i sarađujemo sa radnjama zdrave hrane. Retko ko izdrži od same proizvodnje do police i kupca. Obično se ljudi bave ili trgovinom ili proizvodnjom ili distribucijom – objašnjava Branko.
Jedan od uslova u ugovoru sa ljudima od kojih otkupljuje mleko jeste da koze izlaze na ispašu jer upravo to utiče na kvalitet mleka. Sa svojim dobavljačima mleka sarađuje intenzivno i veoma su bliski. Ukoliko nekom zafali hrane ili jarića Koza Nostra mu dostavi. – Od njih se zahteva da predaju kvalitetno mleko. Imamo i unutrašnje kontrole u smislu da se naš čovek može pojaviti u svako doba na gazdinstvu kako bi uradio proveru kvaliteta mleka. Jer ništa bez kvaliteta. Mogu ja da budem Ričard Barton, ako je loša predstava onda je loša predstava. Tako i sa sirom. Zato sve strogo kontrolišemo, proveravamo mleko na antibiotike, surutku kontrolišemo na Institutu u Šapcu i na Farmaceutskom fakultetu – dodaje Branko.
Mlekara je prošle godine preradila 100 tona mleka a ove godine imaju veliki skok i preradiće 300 tona mleka. Desetak odsto mleka odlazi na proizvodnju sira, pa se može reći da je ove godine proizvedeno oko 30 tona sira. Najveći su kada je reč o preradi kozijeg mleka, ali su u celoj branši, kako kaže, mali. Branko i želi da proizvodnja Koza Nostra ostane mala i da se ne industrijalizuje.
– Prerađujemo samo u sezoni – od kraja februara do kraja novembra – jer koze kasnije idu u period jarenja. Radimo potpuno prirodno i želimo da se organizam koze egeneriše, a ne da životinju iscrpljujemo zarad profita Želimo da sve teče prirodnim tokom – kaže Branko.
Od tvrdog sira u kriškama paleta mlečnih proizvoda se razgranala pa se u radnji na Bulevaru prodaju: sirevi u ulju, sir za grilovanje koji zahteva poseban tehnološki proces, mladi sir, kefir, sir iz mješine od ovčije kože koji je jedan, kako kaže, od zanimljivijih ukusa.
SLATKA TEGLICA – DOMAĆA PROIZVODNJA KOJA USREĆUJE LJUDE
Surutka, poduhvat za ceo svet
Sve više dobrih restorana u Beogradu i Novom Sadu počelo je da nabavlja sir Koza Nostra i da ga koriste u svojim jelima. – Moj sir nije jeftin. Kilogram sira za grilovanje košta 1.400 dinara, ali ja nikog ne teram. Najviše i kupaca dolazi iz Beograda i Novog Sada, jer ljudi iz drugih gradova uglavnom imaju nabavku u okviru porodice – objašnjava Branko.
kako koju proizvodnju osvoji, Branko Janković kreće u nove izazove. Jedan od većih izazova je bilo da napravi surutku u prahu. U tečnom stanju ona može da opstane svega dva dana ili bi morala da se konzervira što znači dodavanje nekih neprirodnih sastojaka što on nije želeo. Želeo je da trajnost i kvalitet ostanu isti kao kod sveže surutke. A to se postiže samo liofilizacijom. Tim kompleksnim tehnološkim procesom isušivanja, svi hranjivi sastojci se čuvaju.
– Praviti surutku u prahu je bila potpuna ludost jer u njoj imate 97 odsto vode! Upoznao sam inženjera, inovatora, rekao bih i velikog pronalazača Živorada Cvetkovića iz Valjeva, vlasnika Centra za liofilizaciju koji je već radio na liofilizaciji voća. Ubedio sam ga da probamo to da uradimo i sa surutkom. Srećom, on voli da istražuje po cenu velikog rizika. Dve godine smo obletali oko tog liofilizatora. Surutku smo slali na analizu u Bajern. Uspeli smo da dobijemo to što smo želeli pre dve godine i Koza Nostra surutku danas piju ljudi širom sveta, pa čak i vlasnik brenda Njujorker – ponosan je Branko.
Konkurenciju nema jer je i tečna surutka kao sirovina u deficitu, a kamoli, kako kaže, suplementacija.
U liofilizator, kapaciteta 520 litara, uložio je 120.000 evra. Za taj poduhvat prvi put je uzeo kredit kod Credit Agricole banke. Kaže da ima dobro iskustvo u saradnji sa tom bankom i uredno vraća kredit iz poslovanja. A sam liofilizator kao i potpuno nov softver Živorad je zaštitio na svetskom nivou i danas ga prodaje u SAD, Kanadi i drugim zemljama.
DOMACCINI – OAZA DOMAĆIH PROIZVOĐAČA
Novi proizvodi – ovsene kaše i kozmetika
Ovih dana Koza Nostra je plasirala dva nova proizvoda: ovsene kaše sa voćem i dnevnu kremu za lice. Sve na bazi kozije sirovine. Janković ništa ne radi slučajno. Prvo je dobro ispitao tržište za koziju kozmetiku i uvideo da je jako tražena. Pored toga, izvozne barijere za druga tržišta ne postoje. – Analiza je pokazala da postoji ozbiljan potencijal, zaštitili smo formulaciju i počeli smo sa dnevnom kremom za lice. Proširivaćemo proizvode, radićemo kremu za strije, oči. Zaposlio sam ženu koja se bavi samo tim. Liofilizat mleka se dostavlja iz Gunjaca, a preradu radimo u beogradskom naselju Mirijevo. U selu su svi kapaciteti popunjeni. S druge strane, ne postoji obrazovni kadar koji bi mogao to da radi, pa je Beograd bio prirodan izbor – kaže Branko i dodaje da će praviti i micelarne vode jer se liofilizacijom surutke dobija meka voda koja može da se iskoristi u kozmetici.
Uskoro otvara i onlajn firmu u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji za prodaju kozmetike.
Krajem maja je plasirana i prva količina od 110.00 kesica ovsene kaše sa liofilizovanim ovčijim mlekom i liofilizovanim voćem. Distribuciju radi Špajiz, a kaše se pakuju na desetak kilometara od Gunjaca, u firmi Velton dok Koza Nostra nabavlja kompletnu sirovinu.
– Sve što je vezano za kozarstvo volim da vidim, od cipela od kože, do gunjeva. Jaretina je ozbiljna kategorija mesa, pripada divljači, a niko se ne bavi tim. Sledeće godine želim da napravim mesaru jer godišnje imamo 1000 jaradi. Prosek jedne koze je 1,6 jare. Jaretina u mleku je jedan od vrhunskih delikatesa. Hoću da u vodenici – restoranu koju smo sagradili na potoku, takođe na mom imanju, na svega nekoliko stotina metara od mlekare, štala, pravimo sačeve i organizujemo degustacije – priča Branko.
Vodenica kod vampira
Inspirisan antologijskim, domaćim horor filmom Letirica, reditelja Đorđa Kadijevića, snimljenim po pripoveci Milovana Glišića 1973. godine, objekat je nazvao „Vodenica kod vampira“. Normalno jer se cela radnja filma dešava u vodenici. I tu sada kreće posebna priča. Filmska.
Janković planira da do kraja godine, pored vodenice-restorana, napravi i zemunice od kamena – slamarice sa luksuznim kupatilima.
– Na licu mesta ćemo mleti pšenično i kukuruzno brašno, pripremaćemo cicvaru, uštipke, pitu sa sirom, jaretinu u mleku. Ova stvar će postati svetskih razmera. Milovan Glišić je čovek koji je smislio do skora jedinu reč koja je ušla u engleski jezik – vampir. Film Leptirica u antologiji svetskog horor filma drži prvo mesto. Izuzetno je zanimljiv za strance koji taj film cene mnogo više nego mi, posebno Kinezi, Japanci, Rusi. Ideja je, dakle, da ljudi spavaju u zemunicama, jedu na Vodenici, a uveče možemo da organizujemo projekciju filma na platnu razapetom između dve bukve. Smislio sam koncept da, na primer, vodenica melje tokom trajanja filma, da se projekcija u jednom trenutku zaustavi – kaže Branko smešeći se, najavljujući mistiku svog novog projekta.
Investicija je vredna oko 300.000 evra, a finansira je iz kredita. – Banke trenutno zanimaju samo turizam i hrana i ti biznisi nemaju problem sa finansiranjem – kaže on.
Na relaciji gluma – preduzetništvo
Glumac iz serije Vojna akademija, Tate, Meso i mnogih drugih filmskih i serijskih ostvarenja, ostaje na relaciji preduzetnik i glumac. – Trudiću se da kao glumac prihvatam ozbiljnije projekte. Još za Heraklita se vezuje rečenica: Draži mi je jedan nego hiljadu. A to znači bolje jedan dobar projekat nego hiljadu loših. Na primer, kad smo snimali Tate ceo tim je bio inspirativan i to se oseća. Projekti koji se trenutno rade su postali samo proizvodnja minutaže, a u preduzetničkoj priči je toliko zanimljivosti, sudbina, aktivnijeg i punijeg života. Akumuliram iz toga neki sadržaj i čekam priliku za glumačku priču. Sada kad dođem ispred kamera kao da moj privatni sadržaj devalviram i banalizujem. Tako je u ovom trenutku u odnosu na ponude projekata. Mnogo toga prolazi na ekranima – kaže Janković.
Trenutno razvija jedan projekat u Hrvatskoj sa producentom Jozom Patljakom koji je radio najznačajnije hrvatske filmove u staroj Jugoslaviji. – Reč je stvaraocu koji je prepoznao moju živopisnost. Jozo Patljak samostalno finansira svoja dela, ima svoju opremu koju rentira i od toga finansira svoje filmove. Ne zavisi od budžeta, ni centara moći – priča Branko.
ŠARSKI SIR OD PORODICE JANJIĆIJEVIĆ IZ OKOLINE ŠTRPCA
Kako sve postiže?
Da bi sve funkcionisalo uspešno na dva polja: glumi i preduzetništvu, Branko kaže da je izabrao ljude koji su zaduženi za određene segmente poslovanja na farmi koza i proizvodnji.
– Mene matematika u poslovanju zanima samo do trećeg razreda osnovne škole, plus, minus, puta, podeljeno, na kvadrat. Nema jednačina sa jednom nepoznatom. Koza Nostra nije ćerka firme pa da ja od negde izvlačim novac i ulažem u hobi – objašnjava Janković.
A kada je reč o glumi, sve češće bira likove i uloge. U pripremi tekstova i likova koristi svaki trenutak, pa i putovanja kolima, tokom kojih preslušava nasnimljene tekstove.
Kada podvuče crtu, iako je za podvlačenje još uvek rano budući da Branko ima 36 godina, zadovoljan je kako sve funkcioniše.
– Ljudski mozak je u razvoju, nemam recept za život, ali ja sam zadovoljan i to se oseća u mom druženju sa ljudima, umnoj širini, zadovoljstvu postojanja – kaže Branko za Ekonometar.
Ko pije surutku Koza Nostra?
Jedna kutija surutke Koza Nostra je dovoljna za mesec dana. Prodajna cena je 2600 dinara sa PDV-om. Pije se svaki dan, može da se rastvara, stavi u salate, samo ne sme na veće temperature. Piju je sportisti, deca, trudnice, stariji ljudi. Proiteini iz kozije surutke regenerišu jetru, a kad je jetra dobra onda je cela krvna slika dobra, objašnjava Janković i dodaje da je dobra i za disajne organe.
– Kupci su i iz Srbije i inostranstva, najviše iz Nemačke, SAD, Australije. Koziji proitein je najbrži protein za stvaranje vretenaste strukture mišića pa je naručuju treneri za svoje sportiste i sami sportisti. Radili smo sa Mišelom Lozanićem koji je prvak sveta u body fitnesu. Body bilderi su nam ciljna grupa jer hemijski suplementi koji oni inače koriste štete jetri, a surutka je regeneriše – kaže Branko.
Za Koza Nostra surutku saznaju uglavnom preko interneta. – Sa onlajn prodajom ceo svet je tržište. Komercijalisti su stari sistem i to je prevaziđeno, uopšte nema potrebe za tim – dodaje on.
Dostavu za inostranstvo rade sa Fedeksom, a u Srbiji koriste brzu poštu i imaju svoju dostavu po Beogradu.
Izvor: Magazin Ekonometar, jun
Foto: Puzzle Media/Facebook Koza Nostra