Kada su se sestre Aleksić, Dragana, Maja i Marija iz Vranja, pojavile na tržištu vina svi su bili u šoku – za njih niko nije znao, a na sajam u Beogradu su te 2012. došle sa sedam vrsta vina i dve bronzane medalje sa najznačajnijeg svetskog ocenjivanja vina Dekanter. Vinari su, prema njihovoj priči, bili iznenađeni i svi su se pitali odakle su se pojavile. Posle skoro desetak godina, Vinarija Aleksić iz Vranja je jedna od pet najvećih u Srbiji ukoliko se izuzmu industrijske proizvodnje. Instalirani kapacitet vinarije je 800.000 litara, a trenutno se godišnje proizvede 500.000 litara vina. U vinariji radi 34 ljudi, a sa sezonskim radnicima se taj broj ljudi najmanje duplira. Do sada je u vinariju uloženo (bez vinograda) oko milion evra. Investicije su, kako kaže, konstantne, uvek postoji nešto u šta se ulaže. Napravili su novu halu, odvojili su proizvodnju belih i crvenih vina da bi bilo dovoljno mesta. Sa vinogradima je potrebna i ogramna mehanizacija tako da ih naredne godine tek čekaju ulaganja. – Završavamo turistički objekat i nadamo se da ćemo u njemu proslaviti kraj berbe. Pravimo restoran za degustaciju, a u planu je da napravimo vinsku stanicu odnosno kompletan turistički kompleks sa hotelom, terenima, spa centrom. Ukoliko se primiri situacija sa koronom taj projekat bi mogao da počne krajem sledeće godine – kaže ona.
Prvo su voleli vino, pa napravili biznis
Sve je počelo iz velike porodične ljubavi i rituala ispijanja vina uz ručak. – Od roditelja, zapravo mame i njene familije smo nasledili ljubav prema vinu budući da je mama poreklom iz Dalmacije gde je kultura ispijanja vina jako razvojena. Skoro svaka porodica je obrađivala mali vinograd i pravila vino za sebe i svoje prijatelje. Kada je njena familija izbegla u Vranje nije im odgovaralo vino koje se nudilo na tržištu. Ponuda i nije bila raznolika kao danas. Oni su nagovorili naše roditlje da prave vino, ali su to radili za nas u kući, eventualno su poklanjali prijateljima i familiji. Nismo imali zemlju i vinograde već smo kupovali grožđe što je daleko lakše nego kad se poseduje vinograd – priča Dragana Aleksić.
Njeni roditelji, Nada i Dragan, preduzetni su ljudi i dugo se bave proizvodnjom stočne hrane u Vranju. Bili su uspešni u tom poslu i 2010. su proširivali kapacitete. Olučila da u okviru porodične firme naprave i vinski podrum osam metara ispod zemlje, kapaciteta 100.000 litara, ali bez razvijene strategije šta sa tolikim prostorom koji, kako kaže Dragana, uopšte nije mali za početnike. – I danas kad ih pitam zašto su napravili toliki podrum nemaju baš jasan odgovor – kaže Dragana kroz smeh.
Ipak, 2012. su popunili kapacitet podruma i to sa sedam vrsta vina. Roditelji su im odmah prepustili posao u koji je uloženo dosta novca, imali su poverenja, a one su se pronašle. – Zamislite samo da jedna boca košta 1 euro kolika je to vrednost – kaže Dragana.
U to vreme ona je završila master na FON-u, a srednja sestra Maja je postala diplomirani inženjer prehrambene tehnologije, dok je namlađa Marija bila maloletna.
– Obično se ljudi pojave sa jednom vrstom vina i nekoliko hiljada boca. Nas je nosila neverovatna energija. Mnogo toga nismo znale, niti ko su konkurenti, kako ćemo raditi distribuciju, kome ćemo i kako prodati toliku količniu. Zato se valjda nismo ničega plašili. Već za Novu godinu, koja je najvažnija za prodaju vina, suočavamo se sa prvim problemom. Naime, mi smo do tada prodali sve količine horeka sektoru (restoranima, hotelima, korporacijama), uglavnom u okolini Vranja, i ljudi su počeli da nas zovu da naruče, a mi nismo imali više vina, pa su se čak i ljutili – kaže Dragana.
Na krilima uspeha od te godine sestre odlučuju da osnuju Vinariju Aleksić 2013. godine, podelivši među sobom vlasništvo. Čak je i taj momenat interesantan jer je namlađa sestra Marija u tom trenutku maloletna i majka je morala da je zastupa prilikom osnivanja firme. – I to što tri sestre stoje iza vinarije je takođe bio raritet. Žene nisu mnogo zastupljene u vinarstvu, obično se taj posao vezuje za muškarce, čak i tamo gde su žene vlasnice to se nije često isticalo. Za naš podrum se uvek vezivalo „tri sestre, sestre Aleksić“ i slično – kaže Dragana.
Oporavljanje vinogradarstva
U Srbiji trenutno ima svega 20.000 hetara vinograda pri čemu se na tim površinama ne gaje samo vinske sorte već i kvantaške. To nas čini zemljom sa najmanje zasada u regionu, a nekada je pod vinogradima bilo i 100.000 hektara. Pre dve godine je, podseća Dragana, osnovan Savez vinara i vinograda čiji je cilj unapređenje ove grane. – Država daje 50 odsto subvencija za sadnju vinograda, ali i za opremu i mehanizaciju. Nikada ranije nismo imali ovakve mogućnosti – kaže ona.
Vinogradarstvo se ubrzano razvija poslednjih 15 godina, ali zasadi i dalje ne prate brz rast vinarija, iako, kako kaže, veruje da su podsticaji ohrabrujući za ljude i da će se vremenom i to promeniti. Sada domaćim vinarima nedostaje oko 50 odsto sirovine koju uvoze iz Severne Makedonije.
– Sa vinarima može da se ugovori siguran otkup, ljudi ne bi trebalo da se plaše. Grožđe nam je odlično, klima nam je dobra, a investicija u vinograde je isplativa – kaže Dragana.
Sadnja prvog vinograda
Vina iz Vinarije Aleksić su postajala sve popularnija, prodaja je rasla, ali su vremenom ljudi počeli da zameraju što nemaju sopstvene zasade vinove loze. Grožđe su kupovale u Srbiji i Severnoj Makedoniji, sarađivali su sa proizvođačima u kooperaciji, birale su kvalitetnu sirovinu gde je bilo dosta sunca i to što nemaju svoj zasad im, kako kaže, nije smetalo. Vranje je bio poznati vinogradarski kraj, čak je, kako kaže, Navipov zasad bio najveći u ovom delu Evrope. Tradicija vinogradarstva je postojala. – Naša ideja je bila da ljudima koji proizvode grožđe omogućimo konsultacije, kako da dobiju najvalitetnije grožđe, odnosno da rade po nekim našim uputstvima, a da im mi zauzvrat garantujemo otkup. Širili smo kooperante na okolinu Niša, Leskovca i Vranja. Dugo smo radili tako, ali je bilo dosta trzavisa jer ljudi nisu skloni da poslušaju savete. Proizvodnja je postala prevelika da ne bismo imali svoju sirovnsku bazu – kaže Dragana.
Prvi vinograd su zasadili pre tri godine na 20 hektara, a ove godine je zasađeno još 40 hektara. U prvoj fazi sadnje uloženo je oko pola miliona evra, u drugoj oko 800.000 evra. Zakupili su zemlju na 30 godina i velika je prednost što se ceo zasad nalazi na jednom mestu. – Prvi put su nam 2018. dozvolili da zakupimo zemlju na tako dug period što je za vinogradarstvo važno jer se pun rod dobija tek nakon šest godina. Zauzvrat smo se obavezali na investicije u vinariju i zapošljavanje – kaže Dragana.
Za sadnju i prvog i drugog vinograda su dobili subvenciju države od 50 odsto. Za prvih 20 hektara subvencija je isplaćena po realizovanoj investiciji te su morali da uzmu i kredit, a ove godine subvencija je isplaćena po predračunu što im je bilo daleko lakše. – Sazrevamo kao društvo, a i država ima više sluha za vinare. Pravo je vreme da ljudi te mogućnosti sada iskoriste – ističe ona.
Posedovati vinograd je, prema njenim rečima, veoma zahtevno. Vinograd je fabrika na otvorenom, zavisite od sunce, kiše, vetra a ni na šta ne možete da utičete. Ipak, kada posedujete vinograd, objašnjava ona, pored nižih troškova sirovine, dobijate i više mogućnosti – da sami dikirate kvalitet, da se „igrate“ sa sortama, pravite nešto novo. – Vinograd je došao u pravo vreme kada smo već postale prepoznatljive na tržištu. Iz ove perspektive je idealno što smo sačekali sve to vreme – kaže ona.
Pored subvencija, u Srbiji su dostupni i IPARD fondovi. Pre tri godine su konkurisali za opremu, ali se, kako kaže, ništa nije desilo i nijedan predmet iz vinarstva nije rešen. – Ne znamo šta je zakočilo proces pošto su u početku ljudi konkurisali za mehanizaciju i mnogi su dobili traktore. Postoji linija za opremu i turizam, ali mi nije poznato da se predmeti rešavaju i šteta je što se ti fondovi ne koriste – kaže ona.
Kina veliki potencijal
U Podrumu Aleksić se proizvodi 15 vrsta vina od kojih su naprodavanija tamjanika „Žuti cvet“ i Barbara roze. – Tamjanika je doživela ekspanziju poslednjih godina. Veliki porast imaju vranac i prokupac. Drago mi je da je tako jer smo dugo bili zemlja šardonea pošto se on uglavnom pio. Veoma je važno da imamo svoje autohtone sorte jer ko god da dođe u Srbiju hoće da proba nešto specifično za našu zemlju. To je važno i za izvoz jer stranci uvek prvo žele autohtone sorte pa tek onda uzimaju internacionalne – objašnjava Dragana.
Izvoz čini oko desetak odsto ukupne proizvodnje vinarije, a najviše izvoze u Kinu. Kina je, kako kaže, zemlja budućnosti svih vinara jer su Kinezi počeli da piju velike količine vina; kupili su mnoge vinarije u Evropi i počeli i sami da sade vinograde. – Nisu laki za saradnju, imaju određene zahteve, ali su kupci koje treba poštovati. Oni nas kao narod jako poštuju, srpsko tržište im je novo, neotkriveno i imamo veliku šansu – kaže Dragana.
Bez obzira na dugu tradiciju proizvodnje i ispijanja vina u Evropi, srpska vina imaju svoju šansu i u tim zemljama, misli Dragana. Za kvalitetom ne zaostajemo niti za jednom zemljom EU. – Naravno da uvek možemo bolje, ali imamo fenomenalna vina koja osvajaju brojne nagrade na takmičenjima. Evropa ne može da povuče količine kao Kina i SAD, ali je dobro za imidž proizvođača da se nalazimo na njihovim vinskim kartama. I kada ode jedna paleta drago mi je jer će se to vino ucrtati na nekoj vinskoj mapi – kaže Dragana.
Srbija daleko više uvozi nego što izvozi vina. Kvote za uvoz se čak potpuno ispune, ali za izvoz ne. Na primer, uvezimo oko 200.000 boca italijanskog proseka, a domaćeg penušavca se proda oko 6.000. Pre dve godine se, kako kaže, desio i problem jer je jedan trgovinski lanac uvezao mnogo jeftinog vina i popunio kvotu za celu godinu te je na tržištu bio nedostatak stranih kvalitetnih vina. Naime, kada se kvote popune plaćaju se daleko veći nameti pa je vino daleko skuplje. Sada je situacija promenjena jer su uvedene maksimalne kvote po uvozniku i izbalansiran je uvoz. – Uvozom kvalitetnih vina se i tržište i mi vinari edukujemo tako da je važno da postoji raznovrsna ponuda i da imamo mogućnosti da vidimo ko je šta proizveo u svetu – objašnjava ona.
Vino je opet moderno u našem društvu i sve je više ljudi koji vole da ih konzumiraju. Publika je mnogo više edukovana, tačno znaju šta hoće i šta im odgovara, kaže Dragana.
Za potrošače je prilikom kupovine ipak presudna cena. – Ne mislim da su naša vina skupa već da je odnos cene i kvaliteta dobar. Postoje vina koja su precenjena ali uglavnom su cene izbalansirane.Uvozimo flaše, kapice,čepove sve to podiže troškove. Važno je da postoji raznolikost i da potrošači mogu da probaju i da se edukuju – kaže Dragana i dodaje da dobro vino ne mora da bude skupo.
Do početka korone vina su prodavali uglavnom horeka sektoru. Postojale su i etikete namenjene samo proslavama. – Kad se sve zatvorilo shvatili smo da sva vina moraju biti svakom dostupna i proširili smo se kroz maloprodaju što se pokazalo kao ispravna odluka. Moje viđenje je da mora da se napravi uspešna priča u horeka sektoru da bi se napravio uspeh u maloprodaji. Da smo radili drugačije ne mislim da bi bilo uspešno – kaže ona.
Koliko će se širiti proizvodnja zavisiće od razvoja situacije sa korona virusom i obezbeđenja plasmana. – Nikada nismo rizikovali, znali smo unapred gde nam je plasman. Dve vrlo teške godine su za nama, nije mogao svako da ih izdrži i bile su veliki test ali mislim da to ne treba da bude kamen spoticanja za dalje – kaže Dragana i dodaje da će možda uraditi novu etiketu limitirane serije ili novi penušavac u manjim količinama.
Šta je potrebno za dobro vino?
Za dobro vino su potrebni znanje i grožđe. Veština tehnologa je, kako kaže Dragana ključna. – To je vrlo kreativan posao jer za pravljenje vina ne postoji ekgzaktan recept. Dosta zavisi od osećaja tehnologa u trenutku kada stigne grožđe. Važan je i dobar vinogradar koji će znati da štiti vinograd odnosno sirovinu. Grožđe je takođe veoma važno jer od lošeg grožđa ne može da bude vrhunsko vino, moglo bi eventualno da bude prosečno. Istina je da postoji izuzetno kvalitetna tehnologija i oprema, ali te mašine samo olakšavaju proces proizvodnje. Vino je i stvar trenutka, društva, hrane, ambijenta. Više puta sam to iskusila na vinskim putovanjima sa kojih sam donosila vino koje mi je bilo super, a posle bih se pitala šta mi je zapravo bilo super – ovako odgovara Dragana na pitanje da li se od lošeg grožđa može napraviti dobro vino.
Najvažnije nagrade
Vinarija Aleksić je do sada dobila 84 nagrade za kvalitet sa internacionalnih takmičenja. Prve dve nagrade, bronza sa Dekantera za Kardas i Arno će sestrama Aleksić ostati najdraže. Prvo zlato za Bonaca Limited je takođe nešto sto se, kako kažu, posebno izdvaja. – Svake godine su nagrade pokazatelj koliko napredujemo. Osim nagrada za kvalitet, gde najviše zasluga ide timu proizvodnje, posebno su drage i nagrade za preduzetništvo jer su zasluga svih zaposlenih – kaže Dragana.
Autor teksta: Vesna Lapčić
Izvorno objavljeno u časopisu Ekonometar/septembar 2021.