Ana i Miloš Puđa nisu mogli da zamisle da odu iz Beograda, a sada više od decenije žive u Beču. To što su blizu domovine im mnogo znači i jedan je od važnih faktora zašto su se odlučili da ostanu da žive u tom gradu. Osim toga, izabrali su deo grada koji je blizu Dunava koji spaja dve prestonice, a to je za njih nezanemarljiva simbolika.

Kako je ovaj bračni par zapravo otišao u Beč ispričali su nam jedne večeri preko Zoom-a.

Splet okolnosti, otvoreni pogledi, strast prema usavrsšvanju, međusobna podrška i hrabrost da probaju nešto novo su ono što ih je dovelo u Beč.

Obožavajući putovanja, Ana, molekularni biolog, pridružila se drugarici, sadašnjoj kumi, na putovanju u Beč, koja se raspitivala za doktorat vam zemlje. Bez plana da i ona obilazi naučne ustanove, Ana je iskoristila trenutak i pogledala da li postoji nesto blisko njenim interesovanjima. Tom prilikom zakucala je na vrata jedinog instituta koji joj privukao pažnuju – Instituta za molekularnu medicinu, gde su je vrlo prijatno dočekale sekretarica instituta i devojka na doktorskim studijama. Prepoznale su njenu zainteresovanost i ohrabrile su je da se prijavi na konkurs za upis na doktorkse studije koji je bio otvoren još 10 dana.

„I dalje nerazmišljajući da bih se selila iz Beograda, ali motivisana da se ipak prijavim za nešto što me zaista zanima, poslala sam dokumenta. Prijavilo se oko 300 studenata, a na razgovor su pozvali nas 30 za 12 otvorenih pozicija. Vrlo brzo tokom dvodnevnih intervjua sam stekla osećaj da će mi pounditi poziciju, pa sam pozvala Miloša da mi se pridruži tih dana u Beču. Želela sam da odluku zajedno donosemo. Za mene nije bila opcija da se sama preselim. Imali smo sedam dana da odlučimo da li da prihvatim ponudu. Za nas je to bio težak period pun razgovora i savetovanja sa porodicom i prijateljima“, priseća se Ana.

Procenila je da joj se ipak ukazuje šansa na fantastičnom Institutu i da ne bi trebalo da je propusti. Imala je i veliku podršku porodice i prijatelja, koji su ih ohrabrili da se oprobaju, znajuci da uvek imaju gde da se vrate ako im se tamo ne svidi. Suprug Miloš, inače geodetski inženjer, ju je podržao i zajedno su se preselili u Beč.

„Ideja je bila da se vratimo kad završim doktorat“, kaže Ana.

Međutim, Puđe se nisu vratile u Srbiju, a Miloš se zaposlio u jednoj geodetskoj firmi u kojoj i danas radi.

Kakav je status stranaca u Austriji i od čega on zavisi?

Ana: Prednost Beča za nas je što nije strano to da smo stranci. Mnogo je ljudi koji nisu ovde ni rođeni niti odrasli i celo društvo je naviklo da su grad i zemlja mešavina različitih ljudi. Rekla bih da su prava potpuno ista.

S druge strane, razumem i lokalce koji kad pročitaju da si iz Srbije imaju određene predrasude, jer su godinama u Austriju dolazili naši ljudi sa drugačijim obrazovnim profilima i motivima, pre svega da bi zaradili novac, uložili u izgradnju kuće u Srbiji i vratili se u penziji. Ta predrasuda može brzo da se razbije čim te bolje upoznaju. Ko te poznaje ne gleda uopšte odakle si došao i koje si nacionalnosti, već čime se baviš i koliko vrediš kao čovek. Zaista se ne osećamo diskriminasima ni na koji način.

Miloš: U poslednje vreme dolazi dosta visokoobrazovanih ljudi ili dolaze na školovanje i potom ostaju. Struktura naših ljudi ovde se dosta menja. Imam utisak da Austrijanci zapravo vole ljude sa naših prostora.

INFEKTOLOG DR MLAĐEN VESELINOVIĆ: ŽIVOT U ARKANZASU

Da li ste imali neko radno iskustvo u Beogradu?

Ana: Mi smo vrlo brzo posle završetka studija otišli, tako da ne bih mogla da kažem da imam mnogo radnog iskustva u Beogradu. Bila sam na doktoratu, što je kombinacija obrazovanja i prakse, ali ne posao u pravom smislu reči. Dok sam studirala, radila sam povremeno u jednoj nevladinoj organizaciji gde sam sticala početno radno iskustvo.

Miloš: Još za vreme školovanja sam počeo da radim u privatnoj geodetskoj firmi mog tate. Time sam sticao prva radna iskustva u struci i uvid u dešavanja u toj oblasti u Srbiji. Nakon studija sam se zaposlio u Republičkom geodetskom zavodu. Za to sam se odlučio jer mi je omogućavalo sticanje određene licence, a s druge strane u tom trenutku nije bilo projekata gde je geodetski inženjer mogao da se zaposli.

Da li su vam se u vašim karijera otvorile neke veće mogućnosti u Beču nego što biste imali u Srbiji ili je sve splet nekih životnih okolnosti kao i odlazak?

Ana: Za moju profesiju, nauku, mogućnosti su neuporedive. Ostala sam u kontaktu sa mnogo ljudi pa mogu donekle da ispratim situaciju. Ljudi u Srbiji su vrlo kompetentni, imaju fantastične ideje, ali neretko nemaju priliku da realizuju svoje ideje, jer definitivno postoji manjak finansiranja nauke u Srbiji. Naravno, i ovde se mogućnosti otvaraju onima koji ih traže i koji su spremni da rade na unapređenju sopstvenih znanja, sposobnosti i veština. Ja sam zaista imala priiku da radim poslove koje volim, baš u onim institucijama za koje sam bila zainteresovana. Imam sopstvenu motivaciju i ambiciju koje me vuku određenim ciljevima.  Fleksibilna sam da promenim svoje planove, ali imam jasnu viziju gde sebe vidim. U mom slučaju je motivacija uvek bila prepoznata, što mi je donosilo nove uzbudljive mogućnosti u karijeri.

Miloš: U Austriji posla zaista ima za one koji hoće da rade. Možda je teško naći posao u mojoj struci koji bi bio vezan samo za grad, jer većina podrazumeva odlazak na teren, ali takva je naša struka bez obzira na to u kojoj se zemlji nalazimo. To nije neka specifičnost Austrije ili Beča. Lepo se zarađuje i moguće je normalno živeti od ovog posla. Dovoljno je da radiš kvalitetno i da gradiš svoju reputaciju kao stručnjak. Za moj posao je, pored znanja iz geodezije, važno da se znaju osnove nemačkog jezika. U tom smislu je možda izazov našim ljudima da nađu prvi posao ovde.

Kakva je poslovna kultura u Austriji?

Ana: Postoje različite poslovne kulture u zavisnosti od toga o kom sektoru i o kakvoj firmi pričamo. Ono što meni jako prija je rad u međunarodnom okruženju jer donosi drugačiju dinamiku, otvorenost i komunikaciju među ljudima. Radila sam na više takvih mesta u Beču i mogu reći da su ta energija i međusobna stimulacija ljudi za mene vrlo motivišući.

Miloš: U mom poslu je zaista interesantno jer radim sa baš različitim nacionalostima i strukturama ljudi. Zanimljivo je da u Austriji petkom većina ljudi posle 12 ne radi. Inače, ovde još uvek ima dosta firmi koje su državne ili na neki način povezane sa državom pa sam primetio različite šablone ponašanja koji su prisutni i u državnim firmama u Srbiji.

JOVAN SAKOVIĆ: MOŽDA SAM DOBIO POSAO U HOLANDIJI JER SAM PRIZNAO DA NEŠTO NE ZNAM

Kakva je konkurencija kadrova u vašim profesijama?

Ana: Kada je reč o kadrovima u mojoj struci, jako je puno visokoobrazovanih. To se uvek ceni i velika je konkurencija, ali generalno govoreći, dovoljna je ponuda poslova da za svakoga ima ponešto. Naravno, u zavisnosti od toga koliko je neko fleksibilan u onome što traži, lakše ili teže može naći posao. U nekim firmama, kao i u onoj u kojoj ja trenutno radim, jako se stimuliše i ulaze u razvoj zaposlenih. Razvojem različitih dodatnih veština pojedinac se može izdvojiti čak i kada je konkurencija visoka.

Miloš: U mojoj profesiji fali dosta kadra. Pročitao sam negde projekciju o tome koliko će inženjera faliti u Austriji uskoro. Baš mnogo. Ovde geodetski inženjer može da postane neko ko nije završio fakultet, time što posle četiri godine prakse ima pravo da polaže stručni ispit. Iz tog razloga konkurencije visokoobrazovanih u mojoj struci praktično nema.

Kakvi su zdravstveni i obrazovni sistemi? Da li je skupo obrazovanje i lečenje?

Ana: Obrazovni sistem se donekle razlikuje od onog u Srbiji. S obzirom na to da imamo troje dece, morali smo da naučimo dosta toga o obrazovnom sistemu. Na primer, osnovna škola traje četiri godine, a gimnazija osam. Jedinica je najbolja ocena, a petica najlošija. Državne skole se smatraju visokokvalitetnim i besplatne su. U njima se plaćaju samo produženi boravak i hrana, a rezidenti čak ne plaćaju ni studije. Cena studija za one koji plaćaju nije visoka. Mislim da godina doktorata u Srbiji za samofinansirajuće studente više košta nego ovde. Ono što se meni ovde sviđa je sto studenti imaju priliku da rade tokom studija, često u struci, stičući iskustvo pre nego što zavrsš fakultet.

Primetili smo da ovde ljudi često nemaju ambiciju da budu visoko obrazovani, jer sa srednjim obrazovanjem i radnim iskustvom mogu da ostvare pristojne karijere i mogućnost za egzistenciju. Mnogi roditelji nemaju ambiciju da im deca studiraju i zadovoljni su sa srednjim obrazovanjem.

Kada je reč o zdravstvu – pokriveni smo osnovnim državnim zdravstvenim osiguranjem koje plaća poslodavac kroz platu. Pokriveno nam je sve što je potrebno tako da ne plaćamo dodatno privatno osiguranje. Iz našeg iskustva, kada ti treba nešto ozbiljno to ti i sleduje. Ne moraš da tražiš vezu da bi ti neko sredio pregled i mecinsku uslugu.  Lekari opšte prakse i pedijatri su hladniji u odnosu sa pacijentima, ali mislim da je to više do njihovog mentaliteta nego do razlika u zdravstvenom sistemu. Imam utisak da su na neki način manje preduzimljivi od lekara u Srbiji, ali zdravstveni sistem funkcioniše.

INJA GAĆEŠA, ZAPOSLENA U PORESKOJ UPRAVI ŠVEDSKE: ŽIVOT SA DRUGE PLANETE

Da li je vaše društvo internacionalno ili se družite sa zemljacima budući da ih je mnogo?

Ana: Družimo se sa raznim divnim ljudima i biramo ljude koji dele iste vrednosti i poglede na svet. Često su to naši ljudi jer se dobro razumemo, imamo isti smisao za humor i slična iskustva u odrastanju. S druge strane, družimo se i sa strancima i lokalcima. Jedna od mojih najbližih i najboljih drugarica je odavde. Razlike u poreklu nam ne definisu prijateljstvo, već životne vrednosti.

Miloš: Mi imamo baš širok krug prijatelja. To su uglavnom visokoobrazovani ljudi sa kojima dobro funkcionišemo. Mnogo naših ljudi dolazi u Beč. Neke poznajemo i od ranije. Nedavno su se u Beč doselila dva moja druga – jedan iz vrtića, jedan sa fakulteta, i nastavili smo da se družimo. Prijateljstva od ranije imaju posebnu vrednost.

Da li ste zadovoljni kada sve prethodne godine sumirate?

Ana: Apsolutno! Oni koji nas poznaju znaju da nas srećnim čine male stvari. U životu treba uživati u svakom trenutku. Tako me je mama naučila u odrastanju, a život nas povremeno podseća. Mi smo bili srećni i u Srbiji. Nismo pobegli, samo nam se ukazala prilika koju smo iskoristili. Možemo da priuštimo sve što nam treba i srećnima nas čine male stvari.

Miloš: Mi bismo bili srećni gde god da smo!

Autor: Vesna Lapčić