Renata Lapčić je u Švajcarsku otišla sa svega deset godina. Prvo je živela u malom skijaškom mestu u Arosi, da bi se zatim preselila u Cirih gde je završila studije socijalnog rada, i gde danas živi sa porodicom. Renata radi u socijalnoj službi i svoje stečeno znanje na fakultetu uspešno primenjuje u praksi. Sa njom smo razgovarali o životu i radu u Švajcarskoj iz njenog ugla.
Kad pomislimo na Švajcarsku pomislimo na standard, visoke cene svega ali i plata. Kako zapravo živi „običan“ čovek u Švajcarskoj?
Kao i u svakoj zapadnoj zemlji, ukoliko radi dvoje u porodici, prosečne poslove, mogu da žive sasvim pristojno. Sa jednom platom u nižim poslovnim sektorima je jako teško. Ali naravno, kao i bilo gde drugde, mnogo zavisi od vrste posla pa oni koji rade u oblastima poput trgovine ili ugostiteljstva i slično nemaju visoke zarade, dok su doktori, advokati, poslovi u vezi sa osiguranjem, ekonomijom i IT-ijem, dosta dobro plaćeni. Što tiče konkretno mog posla u državnoj upravi, plata je pristojna.
Inače, Švajcarci su jako štedljiv narod i planiraju svaku svoju potrošnju i to bez obizira da li su bogati ili žive prosečno. I mnogo unapred razmišljaju o životu u starim danima tako da dosta štede za penziju, a dosta koriste za tu svrhu različita osiguranja.
Radite u socijalnoj službi, kakvi su socijalni programi u Švajcarskoj? Koliko zaista pomažu ugroženima?
Socijalnu pomoć mogu zatražiti osobe/familije koje imaju prebivalište u Švajcarskoj i ne raspolažu sa dovoljno finansijskih sredstava za najosnovnije životne potrebe. Socijalna pomoć se finansira od poreskih obveznika, a socijalni programi su različiti i zavise od potrebe i sa socijalnom službom definisanih ciljeva onih koji je primaju. Visinu socijalne pomoći definišu troškovi kao stanarina, zdravstveno osiguranje i novac za osnovne potrebe koji zavisni od broja članova pordice koji primaju pomoć. Zanimljivo je da uslov za dobijanje socijalne pomoći nije da neko bude nezaposlen već se ona određuje na osnovu proseka primanja, a tačno se zna za koju namenu se koliko pomoći daje i ona je promenjiva. Zaista je šarenolika struktura ljudi koji se prijavljuju za pomoć. Prati se svaki pojedinac koji mora da bude aktivan u traženju posla i ukoliko dobije adekvatnu ponudu ne bi smeo da je odbije. Pomoć je određena tako da se mogu zadovoljiti osnovne potrebe.
Da li ljudi u Švajcarskoj više poseduju ili iznajmljuju nekretnine? Šta se više preferira?
Težnja porodičnih ljudi jeste da imaju svoju nekretninu, jer je kredit na mesečnom nivou znatno niži nego renta za iznajmljivanja stana. Krediti su povoljni i uzimaju se sa dugim rokom otplate. Jedan od razloga za to je i što se u zavisnosti od iznosa kredita preostalog za isplatu određuje i porez koji je na imovinu izuzetno visok. To znači: što je dug veći to je porez manji. Ako se stvori prilika mi bismo takođe želeli da steknemo svoju nekretninu jer sada još uvek iznajmljujemo stan.
Zanimljivo je da bogati biraju za život mesta gde je poreska stopa manja pa se u takvim regijama mogu videti brojne raskošne vile, kao i na Ciriškom jezeru. Po tome možete pretpostaviti da je u toj oblasti niži porez.
Da li se oseća kriza u Švajcarskoj, koliko su cene porasle, šta se dešava sa energentima?
Inflacija je oko 3% i prema inernacionalnom poređenju vrlo niska. Ljudi se ovde najviše plaše pretećeg povećanja cena za grejanje i struje. Hrana je poskupela, ali u poređenju sa okolnim zemljama manje ukoliko se posmatra u procentima i podnošljivo je. Istina je da mnogi koji žive u pograničnim krajevima, i mimo krize, odlaze u Nemačku u nabavku jer su tamo neke stvari dosta povoljnije, poput nekih stvari namenjenih za bebe i decu. Čak smo i mi to radili kad su nam deca bila manja.
Kako bi opisali poslovnu kulturu u Švajcarskoj, šta su neke karakteristike i specifičnosti?
Novi trend je da se firme sve manje hijerarhijski uređuju, a sve više su vođene po sociokratskom modelu. Na eliminisanju hijerarhije se dosta radi.
U Švajcarskoj se zaista dosta radi (42-45 sati radna nedelja…) i ceni se posvećenost poslu. Ipak, veliki broj ljudi, oko 40 odsto zaposlenih radi partime. Forsira se lična odgovornost radnika i sve se više implementira i homeoffice gde je to moguće. Lično ulažem dosta u svoje znanje i pohađam dodatne edukacije koje posle mogu da primenim u svom poslu i otvorim neke nove mogućnosti.
Kakva je Švajcarska za porodični i društveni život?
Iz mog iskustva, mislim da je Švajcarska dobra za porodični život, dosta je uređena. Ono što za porodice nije baš prilagođeno jeste veoma kratko porodiljsko odsustvo. Ja sam imala svega četiri meseca odsustva i nakon toga sam morala da se vratim na posao.
Švajcarci su zatvoreniji od nekih društava gde se odmah osećate dobrodošlim. Ali su stećena prijateljstva često za ceo život. U Švajcarskoj ćete takođe retko videti da se, kao u Srbiji, izlazi u grad tokom radne nedelje. Ljudi dosta putuju po svojoj zemlji koja zaista nudi mnogo toga za videti. Tokom korone smo i sami iskoristili vreme i obišli dosta mesta.
Kako se sporazumevaju ljudi među kantonima s obizirom da su tri različita jezika zastupljena?
U najvećem delu Švajcarske se govori nemački, ali tu postoji specifičnost – kada se piše to je nemački jezik kakav govore i pišu u Nemačkoj, ali kada se izgovara postoje razlike u dijalektu. U Švajcarskoj su državni jezici nemački, francuski, italijanski i rätoromanski. Pošto se u školi uči barem jedan dodatni državni jezik ljudi iz različitih kantona međusobno se mogu dobro sporazumiti.
Autor: Vesna Lapčić
