Braća Miroslav i Mirko Bunčić i njihov drug Ivan Šašić su sve vreme tokom studiranja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu razmišljali o pokretanju privatnog posla, ali nikako se nije „rađala“ ona prava ideja. Sve do jednog tužnog momenta kada je nekako i sinula ideja o sušenju i prodaji ćureće pršute koju danas prodaju pod brendom Igra ukusa.

„Kada je preminula naša baka, deka je bio jako tužan jer su bili u braku 60 godina i mnogo su se voleli. Živeli su u vojvođanskom selu Stari Tamiš. Uz to zima na selu je jako depresivna i čoveku ne preostaje ništa osim da se greje i gleda Slagalicu. U želji da ga nekako animiramo predložio sam tati da osušimo veću količinu ćureće pršutice koja se dugo pravila u našoj porodici. Znao sam da je proizvod dobar jer bi se ćureća pršuta prva pojela na slavljima, bratovom rođendanu koji je u januaru. Posle bismo nevoljno jeli svinjsku“, kaže uz smeh na početku razgovora Mirko Bunčić.

Dok si lupio dlanom o dlan

Ćureća pršutica, kako joj često tepaju, pravi se od belog mesa, a istražujući tržište Mirko je shvatio da takav proizvod ne postoji na tržištu. Brat je odmah prihvatio ideju, drug Ivan nakon što je probao pršutu nije takođe imao dilemu. Tata je bio skeptičan najviše zbog dekinog zdravstvenog stanja i jer je smatrao da će mu to biti suviše veliki posao. Deka je pak prihvatio ideju unuka i te 2015. godine su tri mlada momka rešila da se oprobaju sa prvom turom od 100 kilograma belog mesa. Ćurke nisu gajili pa su meso kupili u okolini svog sela.

„Deka je znao dobro da osuši meso, ali nismo znali mnogo toga pa ni to da kalira 50%. Tako smo dobili oko 50 kilograma ćureće pršutice koju smo prodali za 6 dana. Kupovale su kolege sa naših tadašnjih poslova, stari prijatelji sa fakulteta i svi su bili oduševljeni“, kaže Mirko.

Još jednom se, kako kaže, potvrdilo da imaju vrhunski proizvod i sledeće godine su se spremili malo bolje za sezonu, da bi došli do današnje brojke od 2000 kilograma mesa koje suše. 

Sam naziv brenda Igra ukusa osmišljen je da bi im ostavio mogućnost da se pod njim u budućnosti razijaju i neki novi proizvodi.

„Deda je sa nama radio tri sezone i zaista ga je to održalo u životu to vreme. Onda je dao otkaz i otišao kod bake. Za to vreme nas je sve naučio jer smo sve radili zajedno, obrađivali i sekli, solili, kačili meso na tavan“, seća se Mirko.

Kako nastaje ćureća pršutica?

Naime, belo meso mora da se iseče na pravilne oblike. Kada se otklone žilice i masnoća, meso se usoljava himalajskom solju i belim lukom i stoji u pacu nedelju dana kako bi upilo sokove i soli. Himalajsku so su izabrali jer takvo suvo meso bez bojazni mogu da jedu i ljudi koji imaju visok pritisak. Nakon toga meso se buši i stavlja u pušnicu gde se u proseku dimi tri dana, a zatim se diže na tavan na promaju i čeka se da priroda odradi svoje. Trojica momaka su ostala potpuno posvećena tradicionalnom i prirodnom sušenju mesa i tako žele da nastave.

Danas su za proizvodnju zaduženi roditelji, otac najčešće vodi računa o dimljenju i sušenju na tavanu, a mama pomaže, ali i gaji domaći beli luk koji zbog arome ne može da zameni nijedan uvozni.

„Pošto je ceo proces prirodan potrebni su dobri vremenski uslovi koji počinju u oktobru i uglavnom sušimo do marta. Nemamo tačnu projektovanu količinu za sezonu upravo zbog nepredvidivosti prirode. Možemo da napunimo tavan, a da nas zadesi vlažno vreme i onda sušenje stagnira. Ova godina je bila super, bio je samo jedan vlažan period što nas je tek malo usporilo“, objašnjava Mirko.

TRI DRUGA OSMISLILA SU RESTORAN ZDRAVE HRANE FITBAR, SADA DAJU I FRANŠIZU

„Deco, imate blago“

Vrlo brzo, nakon tri sezone, otvaraju preduzeničku radnju koju vodi Mirosavljeva i Mirkova majka. Odlučili su da ceo posao legalizuju i primene svoja znanja stečena na Fakultetu i u pogledu razvoja biznisa. Tada, ali i danas ova trojica momaka imaju i svoje primarne poslove, Miroslav radi u finansijama, Mirko u marketingu, a Ivan u prodaji. Većina bi rekla idealna kombinacija.

„Slušao sam jedno predavanje na TEDexu i čovek je rekao da su za uspešnu firmu potrebna tri čoveka: jedan da napravi dobar proizvod, drugi da proda i treći da zna sa parama. Mi praktično imamo sve te elemente“, kaže Mirko.

U timu imaju i odličnog tehnologa iz Novog Sada kojeg im je preporučila drugarica. Već nakon prve sezone su meso odneli na Institut pri Tehničkom fakultetu u Novom Sadu kako bi testirali svoj proizvod.

„Sećam se, dolazimo tamo, Badnji dan, zima, neočišćen led i tražimo tetku naše drugarice da nam testira pršuticu. Ona pogleda uzorak i kaže nam da neće da testira, a mi u čudu. Njeno objašnjenje je bilo da se na oko vidi da je dobro. Naravno, pršuticu smo testirali i dobili na mail podatke koji nam ništa nisu govorili, ali kada smo je nazvali rekla nam je: ’Deco, vi ne znate šta imate. Radim 17 godina i nisam videla ovakav racio proteina i masti u proizvodu. Pršutica sadrži 43%  proiteina uz manje od tri posto masti pri čemu su tih tri posto 90% dobre masti. Odmah to na deklaraciju’, reče nam ona. I tako i bi, napravili smo odmah deklaraciju“, priča Mirko.

Tanja tehnolog je ostala uz njih jer je zaista bila oduševljena kvalitetom ćureće pršutice. Drugi tehnolozi su im čak sugerisali da im kažu šta da koriste od veštačkih dodataka kako meso ne bi mnogo kaliralo, ali oni na to nisu želeli da pristanu.

„Nama se javljaju majke koje kažu da je ćureća pršutica prva suvomesnata stvar koju su njihova deca probala. To je razlog zbog kojeg radimo. Deka je imao sjajnu filosofiju i uvek je govorio: ‘Kada se popnem na tavan, ne gledam da li je komad za mene, da li ga ti nosiš kući za sebe, komšiju ili nekog koga vidim prvi put. Idem redom i uzimam ono što je suvo. To je jedini kriterijum.’ To je ostala i naša filosofija“, kaže Mirko i dodaje da su jednom bacili celu seriju, jer su stavili pršutu u pogrešno vreme.

„Tada smo naučili lekciju da protiv prirode ne možemo. A sa kvalitetom kompromisa nema“, ističe on.

Odakle je ćurka?

Sirovinu uglavnom nabavljaju u Vojvodini, iako je nekada Jagodina bila najpoznatija po uzgoju ćurki. Sada je, kako kažu, ostao samo jedan domaćin koji im je pričao da su upravo Jagodinci nekada određivali svetsku cenu ćurećeg mesa. Jednom prilikom su morali da uvezu meso iz Mađarske i Slovenije.

„Njihovo meso je jako dobro jer oni mnogo više cene ćuretinu i ribu od, na primer, svinjetine. Ipak, najčešće uzimamo na lokalnom tržištu i ta razlika u kvalitetu nije prevelika“, kaže Mirko i dodaje da im se sada već javljaju i sami ljudi koji gaje ili bi počeli da gaje ćurke i sarađuju sa njima.

Zbog poskupljivanja žitarica poskupela je i cena sirovog ćurećeg mesa. Kilogram pršutice „Igra ukusa“ trenutno košta 3.600 dinara.

Dostavu i dalje rade sami, a ako negde zaškripi uskaču drugari koji takođe jako dobro poznaju proizvod i veliki su njegovi ljubitelji. Dostavljaju posle posla i vikendom što je, kako kaže Mirko, zgodno i ljudima.

„Trudimo da ostanemo dosledni dostavama jer se ljudi zaista iznenade kada nas vide na vratima pošto nas prate na Instagramu gde se nalaze i naše slike. Naša pršuta nije standardan proizvod i ne može da se unificira. Komadi su različite težine, manji su tanji i suvlji, a veći bucmastiji i manje suvi. Zato vodimo evidenciju ko šta voli i tačno znamo šta kome isporučujemo“, kaže Mirko koji mnogo vremena provodi na selu da bi pomogao roditeljima.

Pršutica na svim meridijanima

Ćureća pršutica „Igra ukusa“ stiže na sve meridijane. Nedavno je 11 kilograma otišlo za Amsterdam, stigla je i do Vašingtona, Brisela, Moskve, Kajmanska ostrva, svuda gde ima naših ljudi, koji obožavaju njihovu pršutu, kaže Mirko.

„Za sada ide tako, u sopstvenoj režiji ljudi. Želja nam je da ćureća pršutica osvoji svet ali logika kaže da prvo kod kuće treba postati poznat, a zatim da krenemo u goste“, kaže Mirko.

Da bi neki proizvod našao put do kupca najvažnija je, prema njogovom mišljenju, iskrenost.

„Ljudi nam govori super vam je priča, a zapravo to je sve istina“, ističe Mirko.

Pršutica se prodaje u specijalizovanim radnjama Domaccini, Desa, Mala gastronomija i od skora u Idea Organic, ali najviše, oko 90%  putem sajta, Instagrama ili na telefonski poziv.

OAZA MALIH PROIZVOĐAČA U PRODAVNICI DOMACCINI

Pošto ovaj proizvod nije i ne može da bude jeftin, zanimalo nas je ko su kupci  pršutice Igra ukusa.

„Sve više ljudi prepoznaju kvalitetne namirnice, roditelji kupuju deci ćureću pršuticu, ljudi koji se hrane zdravo, treniraju, hedonisti, ljubitelji dobrog zalogaja i stariji i iskusniji ljudi koji znaju da je bolje pojesti 100g naše pršutice nego više nečega što nije toliko kvalitetno“, kaže Mirko.

U planu je da naprave i paštetu od prvoklasnog mesa, a u fazi su testiranja tri ukusa za koje recept još kriju, jer su u fazi testiranja, ali jedno je sigurno, biće 100% prirodna i neće sadržati nikakve dodatke, e brojeve ili ostala čuda.

„Radimo i na dugotrajnosti tog proizvoda jer ne želimo da stavljamo nikakve dodatke. Nadam se da bismo u toku sledeće sezone mogli da lansiramo zdrave paštete od pravog mesa“, kaže Mirko.