Domaćinstva, pored toga što su najveći potrošači električne energije, najviše je i rasipaju zbog loše izolacije i stolarije na kućama i starim zgradama. Popravljanje stanja zahteva velike investicije i bez državnih subvencija unapređenje u ovoj oblasti je, realno govoreći, gotovo nemoguće. Ove godine je previđena novčana pomoć za domaćinstva baš za postavljanje izolacije i zamenu stolarije – Ministarstvo energetike formira Upravu za energetsku efikasnost koja će za početak imati fond od 15 miliona evra. Osim toga, novim zakonom o obnovljivim izvorima (u trenutku pisanja teksta još uvek nije usvojen) na tržište se uvode i prozjumeri i energetske zajednice. To znači da se pojedincima omogućava da proizvode, koriste i prodaju zelene kilovat sate instaliranjem solarnih panela na sopstvene objekte.
Energetska efikasnost domaćinstava „rak rana“
Energetska efikasnost i veće korišćenje obnovljivih izvora energije svrstani su u prioritete Strategije razvoja energetike do 2025. Ipak, ne treba uopšte gajiti nadu da će se energetska efikasnost u domaćinstvima popraviti „čarobnim štapićem“ jer je baš taj segment najproblematičniji u zemljama Evropske unije, što potvrđuje i profesor Fizičkog fakulteta, Vladimir Đurđević.
„Problem je izuzetno složen. U pogledu energetske efikasnosti u zgradarstvu, što podrazumeva i privatne objekte i državnu imovinu poput opština, škola, bolnica, najmanje se postiglo i u Evropskoj uniji. Nedavno sam slušao jedan panel gde se baš istakao taj problem. U svim ciljevima u pogledu energetske efikasnosti je EU prednjačila, i čak ih premašivala, ali u ovoj oblasti nije dostignut cilj“, kaže Đurđević.
Upravo zbog toga misli da će i u Srbiji povećanje energetske efikasnosti domaćinstava biti izazovno, posebno zbog nedostatka finansija.
„Taj proces ne može da se sprovede bez subvencija jer se ljudi teško opredeljuju da investiraju u fasadu, stolariju čak kad im se i pokaže da će napraviti značajne uštede u kućnom budžetu kroz pet godina odnosno da će im se isplatiti ta ivesticija“, izričit je Đurđević.
Najviše može da se uradi, kako kaže, na novim objektima za koje već postoje standardi ili pri rekonstrukciji starih. Pre devet godina uvedeni su i energetski pasoši – dokument koji prikazuje energetska svojstva zgrade. Ovaj dokument obavezno moraju da imaju sve nove zgrade, postojeće zgrade koje se rekonstruišu, adaptiraju, saniraju ili energetski saniraju, kao i zgrade koje se daju u zakup ili prodaju. Za to vreme u Centralni registar energetskih pasoša unešeno je više od 4000 ovih dokumenata.
Nameće se, međutim, pitanje da li se dobro konktrolišu izvedeni radovi, kaže Đurđević.
„Pričao sam i sa arhitektama koji su mi rekli da je posebno na starim zgradama teško unaprediti energetsku efikasnost. Ali je ne moguće, na primer, da od 100 zgrada na bar 20 posto ne može nešto da se uradi. Treba težiti tome“, kaže on.
Procedure moraju da budu jednostavne, a priključaj povoljan
Povezano sa energetskom efikasnošću jeste i proizvodnja energije iz obnovljivih izvora. Zakonom o obnovljivim izvorima, predviđeno je da i domaćinstva u Srbiji budu u prilici da uz pomoć solarnih panela proizvode zelene kilovat sate za sebe, a da viškove prodaju. Energetska efikasnost podrazumeva i grejanje i hlađenje čistom energijom što bi upravo trebalo da omogući novi propis. To bi, kao što je nedavno izjavila ministarka energetike, Zorana Mihajlović, značilo da bi svako na svoju porodičnu kuću ili zgradu u kojoj živi mogao da stavi solarne panele. Ti ljudi se nazivaju prozjumeri. Osim njih, zakon uvodi i mogućnost kreiranja energetskih zajednica. Oba modela odavno funkcionišu u Evropskoj uniji sa ciljem da se ubrza energetska tranzicija, liberalizuje tržište energije i smanji zagađenje životne sredine. Prema nekim podacima u Srbiji više od milion domaćinstva koristi peći na čvrsto gorivo što i jeste veliki izvor zagađenja.
„U SAD prozjumeri postoje više od decenije, a sam proces je do te mere pojednostavljen poput kupovine paketa za mobilni telefon. Angažuje se kompanija koja ugrađuje opremu, obično oprema može da se otkupi u nekoliko rata, ali ljudi je najčešće uzimaju na lizing da bi kroz nekoliko godina mogli da eventualno instaliraju moderniju. Ista ta kompanija obezbeđuje sve dozvole i otkup struje. Mislim da se proces završava u nekoliko dana. Kod nas je i do sad bilo to moguće, ali čovek je morao da ima čeličnu snagu da se šeta od šaltera do šaltera da bi postao prozjumer tako da bi većina odustajala“, naglašava Đurđević.
Branko Živković, generalni direktor kompanije Sunčica koja se bavi izgradnjom solarnih elektrana, kaže da se pomenuti zakon čeka već deset godina, ali kao i profesor Đurđević ističe da procedure moraju da budu jednostavne da bi imao efekta.
„Najveći problem je što zakon predviđa da svako ko želi da napravi solarnu elektranu mora da angažuje projektanta koji će da mu uradi idejni projekat. Praktično se zahteva mini građevinska dozvola. Ukoliko proces ne bude jednostavan kao na Zapadu, da praktično firme samo podnesu zahtev elektro-distribuciji i nečekajući nikakav odgovor izvedu radove, onda će on biti teško sprovodiv“, objašnjava Živković.
Osim toga, priključak na mrežu, kako kaže, trenutno košta između 1500 do 2000 evra što je previše. „Prosečna solarna elektrana za domaćinstva iznosi 5KW i ona u kompletu košta 5.900 evra sa PDV-om. Priključak bi praktično u ceni učestvovao više od 20 odsto, a realno je da bude oko 200 evra jer ne postoji realno opravdanje da bude više. Tako bi se građani i stimulisali da investiraju“, objašnjava on.
Takva elektrana građanima bi se isplatila u periodu od 7,8 godina, ukoliko bi cena priključka bila razumna. Elektrana od 5kw proizvede godišnje oko 6500 kw, dakle oko 500-600 kw mesečno što je prosečna potrošnja domaćinstva. Viškovi koji se ne potroše obično se beleže kao kredit i mogu da se iskoriste u nekom narednom periodu. Jednom godišnje, kilovati se nuliraju. Pored ovoga postoji opcija i prodaje nepotrošene struje.
Neophodna reorganizacija mreže
Potencijalni problem uključivanja pojedinaca u mrežu jeste njena organizacija i sprovođenje novih odredbi zakona zahtevalo bi njenu reorganizaciju. Zato je, kako kaže profesor Đurđević, dobro što su predviđene i energetske zajednice koje se mogu transformisati u pravna lica te bi celokupna organizacija i kontrola bili jednostavniji.
„Da bi se sve ovo sprovelo potrebna je duboka reorganizacija sitema. EPS jeste podeljen na proizvodnju i distribuciju, ali je energetsko tržište i dalje veoma homogeno. Potrebna je daleko veća liberalizacija. U Evropskoj uniji je struja praktično kao berzanska roba, cena kilovata se menja iz dana u dan i zavisi od ponude i tražnje. Sećate se tokom zatvaranja zbog korone da se na tržištu nafte stvorio višak i da su kompanije plaćale ljudima da povuku naftu jer nisu imali gde da je skladište. Isto bi trebalo da bude i sa strujom, kad postoji višak cena je nula“, objašnjava Đurđević i dodaje da je ipak volja da se usvoji zakon o obnovljivim izvorima koji uvodi sve novine dobar signal, ali da će se videti kako će se sprovoditi.
Pad troškova instalacije solarnih panela za oko 70 odsto u poslednjih desetak godina učinio je da potrošači širom sveta masovno instaliraju solarne fotonaponske panele i proizvode električnu energiju za svoje potrebe.
Branko Živković potvrđuje da je interesovanje građana i u Srbiji veliko i da se tokom pandemije povećalo.
„Ljudi su, između ostalog, kupovali vikendice koje nemaju priključke pa su ugrađivali svoje solarne panele. Zatim, mini elektrane se ugrađuju i na brodovima, postoje solarne klupe, osvetljenje, a i mnoge firme žele da imaju svoje elektrane. Od kada je objavljeno u medijima da će biti usvojen zakon, verujete, telefon nam non stop zvoni“, kaže Branko Živković.
Inače, plan je da Srbija do 2050. obezbedi 50 odsto energije iz obnovljivih izvora, čime će znatno smanjiti zagađenje koje je rezultat proizvodnje energije iz uglja i mazuta.
Autor: Vesna Lapčić
Izvor: Nova ekonomija
Foto: Pixabay.com