Ekologija i održivi razvoj više nisu prazna retorika, već obaveza u odnosu na realnu pretnju koju su shvatile i tradicionalno inertne političke elite. Ova dekada je simbolički započeta ogromnim požarima u Australiji kojima je poslata jasna poruka opasnosti od klimatskih promena. Amerika se suočava sa sve ekstremnijim vremenskim prilikama, koje već u Kaliforniji dovode do suša i takođe velikih požara. U Kini se, osim visokog zagađenja, već danas javljaju problemi sa dostupnom pijaćom vodom širom ove mnogoljudne zemlje. Afrički kontinent koji ne doprinosi ključno klimatskim promenama, trenutno snosi disproporcionalno visoke posledice globalnog zagrevanja.
Osim ovih objektivnih problema koji stvaraju nedaće u funkcionisanju različitih važnih svetskih država, mnogi održivi razvoj i zelenu tranziciju vide kao priliku. U narednim dekadama stotine milijardi dolara biće usmerene na tehnologije, infrastrukturu i transport koji će doprineti većoj održivosti. Solarna energija i vetrogeneratori doživeli su ekspanziju u prethodnih 10 godina i u smislu tehnološke efikasnosti, i gledano iz ugla isplativosti proizvodnje električne energije na ovaj način. Većina država u tom smislu danas teži da do kraja dekade skoro potpuno izbaci ugalj, kao izvor koji najviše zagađuje, te je glavni fokus na daljem razvoju adekvatnih zelenih zamena. Energija vetra i solarni paneli se trenutno u politikama vlada nameću kao glavno rešenje, a te tendencije prati i privatni sektor.
Navedeni zeleni trendovi vidljivi su bar donekle u svim državama sveta, a najizraženiji su kod manjih visokorazvijenih ekonomija. Države sa visokim bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika i ekološki svesnim građanima najčešće su i najpogodnije za brzu zelenu tranziciju. Igrom slučaja većina takvih država nalazi se u Evropi, koja trenutno prednjači u redukovanju svojih štetnih emisija, upotrebi obnovljivih izvora energije, reciklaži i ekološki odgovornom načinu poslovanja preduzeća. Nordijske države i nekoliko većih evropskih ekonomija svakako spadaju u svetski vrh po svojoj održivosti i do 2030. će napraviti nove velike iskorake u ovoj oblasti. Ti koraci se odnose i na način kako ove države proizvode električnu energiju, ali i na koji način regulišu poslovanje u savremenim okolnostima.
Ekološki napredne države
Prvak u ekologiji i primer za održivu državu 21. veka je svakako Danska, koja će svoje štetne emisije do 2030. smanjiti za 70 odsto (prosek sličnih država je 50 odsto). Ona je prva kada se radi o menadžmentu otpadnih voda, kao i primeni energije vetra za proizvodnju električne energije. Do kraja ove dekade Danska će utrostručiti svoje kapacitete vetrogeneratora, koji joj već danas proizvode više od 50 odsto električne energije. Pre tri dekade ova država je skoro 90 odsto struje dobijala iz uglja, dok je danas taj udeo ispod 10 odsto. Kada se radi o reciklaži otpada, ova nordijska država je skoro potpuno dostigla cilj, a glavni grad Kopenhagen je na putu da ima najbolju infrastrukturu za električna vozila na svetu.
Finska, Švedska i Norveška takođe pripadaju ovom klubu ekološki naprednih država. U slučaju Finske primetni su ambiciozni ciljevi u izbacivanju uglja iz upotrebe i smanjenje uvoza fosilnih goriva za 50 odsto do 2030. Norveška kao država koja je veliki proizvođač fosilnih goriva, što se tiče domaće privrede gotovo se apsolutno oslanja na obnovljive izvore. Ova država se kroz korišćenje hidroelektrana i energije vetra oslanja na čistu proizvodnju struje, a i svetski je prvak po udelu prodatih električnih vozila. Švedska je, sa druge strane, prvak u upravljanju otpadnim vodama, energetskoj efikasnosti i zauzima prvo mesto u Evropi po čistom vazduhu. Današnja Švedska skoro celokupnu električnu energiju dobija bez fosilnih goriva kroz kombinaciju: nuklearne energije, hidroelektrana i rastućeg udela energije vetra.
U svojoj održivosti ne bi trebalo potceniti ni velike ekonomije poput Francuske i Velike Britanije. Vlada je svojim politikama uspela da smanji štetne emisije Kraljevstva od 1970-ih do danas za više od 50 odsto, a ekološke regulacije i nove investicije u istraživanje zelenih tehnoloških inovacija biće do 2030. rekordne. Francuska koja ima tri puta veću privredu od Holandije i skoro četiri puta više stanovnika, postigla je niži nivo štetnih emisija ugljendioksida. Široka primena nuklearne energije, uz kombinaciju sa hidroelektranama i vetrogeneratorima, omogućila je da Francuska bude druga u Evropi po čistom vazduhu i jedna od država sa najdužim životnim vekom na svetu (preko 82 godine).
Privatni sektor nosi teret tranzicije
Ovakvi uspesi i iskoraci u sferi održivosti ne bi bili mogući bez novog zakonskog okvira i podsticaja poslovanja kompanija na ekološki odgovoran način. Smanjenje štetnih emisija i zagađenja nije moguće bez jakog privatnog sektora koji u finansijskom smislu nosi teret takve tranzicije, ali i koji kroz promenu novog načina poslovanja u praktičnom smislu stvara rezultate. Takve zelene regulacije poslovanja preduzeća usmerene su u većini država na nekoliko istih oblasti. Održivost se kroz zakone koje se tiču preduzeća prvenstveno odnosi na: korišćenje energije, ograničenje emisija ugljen-dioksida, upotrebu ekoloških materijala i upravljanje otpadom.
Da bi održive države sprovele ove ciljeve to se najčešće postiže kroz zakone o konkurentnosti i međunarodne preuzete obaveze vezane za održivost, kao i kroz poresku politiku, politiku podsticaja, ali i ograničenja koja postavljaju regionalne i lokalne vlasti. Samo donošenje zakona i programa ove vrste šalje signale tržištu o budućem načinu poslovanja, koje i menja očekivanja kompanija i njihove planove investiranja. To je naročito primetno kada se radi o regulacijama u zapadnim državama oko ugljenične neutralnosti, zelene energije ili upotrebe uglja. Velike kompanije i investitori menjaju navike, više se usmeravaju ka zelenim tehnologijama, te se već danas svaki treći startap u Nemačkoj vodi kao „zeleni“, a u američkoj Silicijumskoj dolini zeleni startapovi su 2022. oborili rekord u prikupljenim sredstvima investitora.
Najveća briga kompanija u ekološki odgovornim državama je da bi preoštra regulativa oko održivog poslovanja i prebrza zelena tranzicija mogle da donesu rast troškova proizvodnje i energije, te i pad konkurentnosti. Iako poslednje analize OECD-a govore da to ne mora da bude slučaj, na državama je da privatnom sektoru daju jasne smernice, subvencije i poreske povraćaje za zeleno poslovanje, ali i dostupniji kapital za ovaj vid reformi u poslovanju. U ovoj oblasti i Britanija i nordijske države imaju veliku prednost, dok im se sa novim zakonima Džoa Bajdena približavaju i SAD. Održive države priznaju privatni sektor kao nezaobilaznog stejkholdera u zelenoj tranziciji i u svojoj ulozi se trude da ovom važnom stejkholderu kroz regulacije obezbede okruženje u kom će ekološki odgovorno poslovanje biti isplativ i logičan izbor. U suprotnom, nacionalne zelene tranzicije i kompanije gledaće jedini druge kao neprijatelje, a ne kao saveznike u 21. veku.