Marko Simić, rođeni Beograđanin koji je navikao da se seli još od malih nogu, za svojih 35 godina živeo je na nekoliko destinacija, od toga sedam godina u Japanu.
Završio je procesno inženjerstvo na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i započeo doktorat. Međutim, još tada, pre desetak godina je želeo da se bavi veštačkom inteligencijom i mašinskim učenjem. U svet veštačke inteligencije ulazi praktično samostalno čitajući razne knjige, gledajući Youtube video snimke. „U to vreme sam radio u Zrenjaninu i putovanje do posla sam koristio za edukaciju u toj oblasti“, kaže Marko kroz osmeh.
U Srbiji tada IT zajednica nije bila uopšte razvijena. Jedini način da nađe posao u oblasti koja ga je potpuno opčinila bilo je, kako kaže, da upiše ponovo neki fakultet i izbor je pao na Skolkovo Institute of Science and Technology nadomak Moskve. Reč je o mladom Univerzitetu, praktično Rusi su želeli da naprave Silikonsku dolinu nadomak Moskve i uložili su mnogo novca da dovedu amričke univerzitetske profesore i programe.
„Međutim, kada sam stigao u Moskvu, kampus nije bio završen, gradilište je još uvek bilo otvoreno i poslali su nas u Boston, na MIT gde sam studirao AI i robotiku. Nakon godinu i po sam se vratio u Moskvu i isto toliko vremena proveo u glavnom gradu Rusije. Nakon toga sam stekao još jednu master diplomu“, priča Marko kako je na kraju završio studije.
Nakon završenih studija je razmišljao je da li da ostane u Rusiji ili da opet promeni okruženje. Jer svaki put kada ode negde, kako kaže, nauči nešto novo. Do tog trenutka nikada nije bio u Aziji i odlučio je da te 2017. godine ode u Japan gde će se zadržati narednih sedam godina.
Marko Simić
Kako ste otišli u Japan i zašto baš Japan?
Odlučio sam se za Japan jer sam ga smatrao jednom od tehnološki naprednih zemalja. Iako sam po dolasku shvatio da u to vreme nisu bili toliko razvijeni u oblasti veštačke inteligencije koliko sam očekivao, boravak tamo se ispostavio kao najbolja odluka u mom životu. Brzo sam našao posao u Tokiju i radio na različitim projektima u oblasti AI i mašinskog učenja. Potom sam prešao u firmu koja se bavila razvojem autonomnih vozila, kao i robotike za automatizaciju fabrika i skladišta. Tokom petogodišnjeg angažmana u toj firmi, unapređen sam na poziciju CTO.
Prošlog leta sam odlučio da je vremen za nove izazove. Nakon što sam proveo neko vreme putujući i radeći na ličnim projektima, u februaru ove godine primio sam poziv iz start-up-a u Los Anđelesu da preuzmem ulogu CTO-a, uz plan da formiramo razvojni tim u Beogradu. Trenutno sam aktivan na relaciji između Los Anđelesa i Beograda, što mi pruža jedinstvenu priliku da spojim iskustva iz različitih delova sveta u jedan kohezivan profesionalni put.
Šta vas je zadržalo sedam godina u Japanu?
Japan je zaista izuzetna zemlja koja mi je pružila nezaboravne godine. Razmišljao sam čak da kupim kuću na Izu poluostrvu, predivne oblasti sa plažama i brdovitim pejzažima, što govori koliko sam bio povezan s tom zemljom. Ipak, odlučio sam se vratiti u Srbiju kako bih bio bliže svojoj porodici. Japan me je privukao svojom jedinstvenošću i visokim standardima života. Društvo je izuzetno organizovano, čisto i sigurno, što mi je omogućavalo da živim bez ikakvog stresa. Transport je efikasan, ljudi su izuzetno ljubazni, a priroda i kulturno nasleđe su jednostavno očaravajući.
Tokio je fantastično povezan s ostatkom zemlje, što mi je omogućavalo lako putovanje na skijanje ili na plažu. Posebno mi je draga Okinava, idealna za odmor, gdje možete uživati u susretima s morskim životinjama kao što su delfini i kornjače. Sve to čini Japan mestom koje je teško napustiti i u koje bih uvek voleo da se vratim.
I japanska kultura je drugačija. Kakvo je bilo prvo suočavanje sa japanskom kulturom? Sećate li se svojih prvih utisaka?
Pre nego što sam otišao u Japan, moje znanje o njihovoj kulturi bilo je ograničeno uglavnom na video igre i romantične priče o samurajima. Nisam znao mnogo o njihovoj stvarnoj kulturi i nivom tehnološkom razvoju osim uobičajenih stereotipa. Čak sam i kvart u Tokiju, gde sam kasnije živeo, pronašao sasvim slučajno dan pre leta. Na kraju, imao sam sreće jer se ispostavilo da je to bio jedan od najboljih delova grada.
Prvo suočavanje sa japanskom kulturom bilo je zaista očaravajuće, ali i izazovno. Japan je istorijski bio izolovana zemlja, što je oblikovalo njihovu kulturu usmerenu ka uspostavljanju harmonije. To ponekad može dovesti do potiskivanja individualnosti zarad prilagođavanja društvenim normama. U tom kontekstu, jako se ceni kolektivni doprinos društvu, ali se i oseća veliki pritisak na domaće stanovništvo. Zanimljivo je da mi, stranci, često čujemo od japanskih prijatelja koliko smo srećni što ne osećamo taj pritisak u istoj meri. Mnogi Japanci koji odu u SAD retko žele da se vrate. Postoji čak i šala među strancima, “gaijin pass”, koja sugeriše da stranci imaju izvesnu slobodu da ne prate strogo sva pravila kao domaći stanovnici.
A u kom smislu se oseća taj pritisak i potreba da se prate pravila? Da li je reč o toj poslovnoj kulturi o kojoj smo imali prilike mnogo da čitamo, da se radi naporno, mnogo sati, da ima mnogo „sagorevanja“ na poslu?
Da, poslovna kultura u Japanu je zaista specifična i često se govori o njoj u kontekstu velikog radnog opterećenja i čestog sagorevanja na poslu. U japanskoj poslovnoj kulturi, godine i iskustvo igraju veliku ulogu u odnosima autoriteta. Stariji kolege imaju viši nivo poštovanja i često su viđeni kao neupitni autoriteti, što može dovesti do situacija gde mlađi zaposleni ne dobijaju promocije jednostavno zbog svoje mladosti. Očekuje se da se stariji kolege bespogovorno prate, čak i ako njihove odluke možda nisu najbolje.
Takođe, postoji pritisak da se ostaje na poslu dokle god je to potrebno, posebno ako vaš nadređeni ostaje prekovremeno, što često ne doprinosi produktivnosti. Postoje studije koje ukazuju na to da japansko društvo možda nije toliko produktivno upravo zbog ovakvog načina rada, gde se sati provedeni na poslu ne koriste uvek na najefikasniji način.
Uobičajeno radno vreme je od 8 do 17 sati ili od 9 do 18 sati, sa jednim satom rezervisanim za ručak. Zavisno od kompanije i obima posla, često se radi i preko vikenda. Ovo su izazovi sa kojima se suočavaju radnici u Japanu i koje je važno razumeti prilikom razmatranja poslovnog okruženja u toj zemlji.
Da li je istina da usled svog tog stresa Japanci mnogo piju? I piju li još nešto osim sakea?
Nisam siguran da li je zbog stresa ili nečega drugog, ali Japan ima bogatu kulturu uživanja u alkoholu. Osim sakea i piva, koje su tradicionalni izbori, Japan je takođe poznat po svojim izuzetnim kraft viskijima i ginovima. Japanski majstori destilacije podižu svaki aspekt proizvodnje do perfekcije, stvarajući jedinstvene i cenjene alkoholne proizvode koji se teško mogu naći bilo gde drugde. Ova posvećenost kvalitetu je ono što japanski kraft alkohol čini svetski poznatim i izuzetno cenjenim.
Kako ste se vi snašli u tom okruženju bez obzira što stranci ne osećaju taj pritisak?
Kao stranac u Japanu, imao sam priliku da uživam u mnogim prednostima koje zemlja nudi bez da osećam veliki pritisak koji obično prati domaće zaposlene. To mi je omogućilo da istinski cenim lepote i kulturu Japana. Međutim, postoji i izazovna strana takvog položaja – uvek se osećate kao stranac i teško je osetiti da ste potpuno prihvaćeni kao deo društva. Uprkos tome, zanimljivo je da stranci često imaju veća primanja od domaćih radnika sa istim kvalifikacijama, što se posebno vidi u IT sektoru, gde razlike u zaradama mogu biti znatne.
Japanska vlada je svesna da se zemlja suočava sa starenjem populacije i da su im potrebni imigranti kako bi podržali ekonomiju. Iako je Japan istorijski bio rezervisan prema strancima, primetno je da se postepeno otvaraju, postajući sve inkluzivniji i otvoreniji prema globalnoj zajednici.
A da li je moguće uspostaviti prijateljstva sa lokalnim stanovništvom?
Uspostavljanje pravih prijateljstava sa lokalnim stanovništvom u Japanu nije baš najlakše. Iako su Japanci izuzetno ljubazni i prijateljski nastrojeni, često se čini da duboka prijateljstva ostaju nedostižna. Čak i kada su u pitanju međunarodni brakovi, osećaj da ste stranac može ostati prisutan. Zbog toga, stranci se često okupljaju među sobom, što stvara jedinstvenu i blisku zajednicu. Lično, družio sam se sa ljudima iz različitih delova sveta; moj kum je Španac oženjen Japankom, a mnogi od mojih prijatelja su Amerikanci. Neki od njih su došli u Japan zbog vojnih dužnosti, s obzirom da SAD ima mnogo vojnih baza u Japanu, dok su drugi tamo zbog poslovnih prilika.
Poznati su nam japanski giganti, ali kakav je Japan za pokretanje biznisa?
Japan poseduje snažnu industriju, jako razvijenu u oblastima potrošačke elektronike, proizvodnje automobila, čipova, i robotike, što ga čini pogodnim za preduzetništvo i tehnološki orijentisane poslove. Takođe, postoji i dosta državnih programa i grantova za podršku malim biznisima i preduzetnicima. Međutim, otvoriti i voditi uspešan biznis u Japanu zahteva dosta prilagođavanja njihovim “pravilima”. Neke od poteškoća sa kojima se preduzetnici susreću, a posebno stranci, su složeno regulatorno okruženje, specifična poslovna kultura koja ceni dugoročne odnose i konsenzus, kao i velika jezička barijera. Bez obzira na to, preduzetnici koji se uspešno integrišu u japanski poslovni ekosistem mogu naći izuzetne mogućnosti.
Imam utisak da je Japan malo više muško društvo, kakav je odnos žena i muškaraca u tom kontekstu?
U Japanu se još uvek može osetiti da žene nisu u potpunosti ravnopravne sa muškarcima, kako na poslu tako i u privatnom životu. Na primer, čak i ako žena ima isti poslovni položaj kao muškarac, od nje se često očekuje da obavlja dodatne zadatke poput posluživanja pića na sastancima. To mi prilično smeta i u privatnom životu postoje slična očekivanja.
Ipak, važno je istaći da se situacija postepeno menja na bolje. Interesantno je napomenuti da je gradonačelnica Tokija žena i da je veoma cenjena na toj poziciji. Takođe, sve više se promoviše rodna jednakost, posebno u poslovnom svetu. Iako je napredak spor i iako još uvek manje zarađuju u poređenju sa muškim kolegama na istim pozicijama, postoji snažan napor ka unapređenju ovog aspekta društva.
Pomenuli ste regulatorne zahteve, da li je generalno regulativa stroga?
Regulativa u Japanu jeste stroga, ali mnogo toga se rešava kroz kulturu i društvene norme koje svi visoko poštuju. Ukoliko neko prekrši pravila, posebno u ozbiljnijim situacijama kao što je zloupotreba nedozvoljenih supstanci, posledice mogu biti stroge. Međutim, za manje prekršaje često postoji tendencija da se „progleda kroz prste“. Većina građana je veoma savesna i ne želi da narušava društvenu harmoniju. Što se tiče bezbednosti, ona je na izuzetno visokom nivou. Na primer, možete ostaviti telefon na stolu u restoranu i biti sigurni da ga niko neće dirati. Takva sigurnost i poštovanje za tuđe stvari su deo onoga što Japan čini posebnim.
Rekli ste da se ipak društvo menja, sporo, ali se menja. Gde vidite svetlo? Jesu li mladi nosioci tih promena?
Da, japansko društvo se menja, iako sporim tempom. Mladi ljudi su ključni nosioci ovih promena. U razgovoru s njima, jasno je da su svesni potrebe za promenama i smatraju da su trenutni rukovodioci previše konzervativni. Mladi ljudi prepoznaju da prave promene mogu nastupiti jedino sa smenom generacija. Iako promene možda neće nastupiti brzo, vidim svetlo na kraju tunela zahvaljujući sve češćoj interakciji sa međunarnom zajednicom. Mnogi Japanci putuju svetom, što im omogućava da vide i usvoje različite perspektive i donesu nova iskustva u Japan. To je veoma važno jer pomaže u stvaranju novih ideja i pristupa koji mogu značajno doprineti promenama u društvu.
Možete li nam reći nešto više o školskom i zdravstvenom sistemu?
Školski sistem u Japanu je poznat po strogim standardima discipline i visokim očekivanjima od učenika, što često rezultira velikim pritiskom na decu u osnovnim i srednjim školama. Nastava je na visokom nivou u pogledu kvaliteta, ali ovaj pristup može biti posebno izazovan za decu stranaca, pa mnogi roditelji biraju da ih upišu u privatne škole koje su fleksibilnije organizovane. Kada studenti pređu na koledž, pritisak se značajno smanjuje i univerziteti su generalno veoma dobri.
Što se tiče zdravstvenog sistema, Japan ima univerzalno državno zdravstveno osiguranje, koje se finansira iz plata građana, slično sistemu u Srbiji. Ovo osiguranje pokriva 70% troškova, dok pacijenti snose preostalih 30% troškova. Ovaj sistem omogućava pristupačnu i kvalitetnu medicinsku zaštitu za sve građane.
Kada je reč o stanovanju kakva je situacija?
Tržište nekretnina u Japanu je prilično specifično i razlikuje se od onoga na koje sam navikao. Proces iznajmljivanja može biti kompleksan za strance koji dolaze na kraći period, a cene iznajmljivanja su znatno više u poređenju sa Srbijom. Međutim, za one koji imaju stabilan posao, postoje izuzetno povoljni uslovi za kupovinu prve nekretnine. Na primer, kupovina nekretnine može se finansirati kreditom bez učešća i sa veoma niskom kamatnom stopom od oko 0.8%. Japanska vlada se trudi da održi niske kamatne stope, omogućavajući time velikom broju ljudi da priušti kupovinu nekretnine.
Cene nekretnina su značajno više nego u Beogradu, često pet i više puta veće. Takođe, Japanci obično kupuju manje nekretnine – tipični stanovi počinju od 30 kvadratnih metara, a retko ko kupuje velike stanove ili kuće. Čak i kuće su obično oko 70 kvadratnih metara. Ovo su samo neke od karakteristika koje čine japansko tržište nekretnina jedinstvenim.
Da li su te kuće u nekim posebnim delovima Tokija?
Tokio se odlikuje svojom neobičnom urbanom arhitekturom koja dopušta veoma raznoliku gradnju. Nema puno strogih zonskih pravila, i u gradu se često mogu videti neboderi i porodične kuće na istom prostoru, što grad čini vizuelno zanimljivim i dinamičnim. Naravno, usled visokog rizika od zemljotresa, regulative u vezi sa gradnjom su izuzetno stroge kako bi se osigurala sigurnost zgrada.
Što se tiče samih nekretnina, zanimljivo je da Japanci grade objekte sa kraćim očekivanim životnim vekom. Nekretnine se smatraju starim posle samo 20 do 30 godina, za razliku od zapadnih standarda gdje se često očekuje da zgrade traju i do 100 godina. Zbog toga, starije nekretnine u Japanu možete kupiti po znatno nižim cenama, čak i ako su u dobrom stanju. Ovaj pristup gradnji reflektuje specifičan stav prema nekretninama i investicijama u Tokiju.
Pomenuli ste da je rentiranje za strance komplikovanije. Zbog čega?
Rentiranje nekretnina za strance u Japanu može biti neprijanto iskustvo jer mnogi vlasnici ne žele iznajmljivati svoje objekte strancima. Takođe, iznajmljivanje stanova uglavnom ide preko agencija i proces traženja odgovarajućeg stana može da bude dug zbog velike konkurencije. Potpisivanje ugovora ide uz veoma visoke inicijalne troškove, na primer 5x mesečna stanarina. Takođe, uobičajeno je da ugovori o najmu traju dve godine, nakon čega je potrebno obnoviti ugovor i ponovo platiti neke od tih taksi.
Kada sagledate sve troškove, da li je Japan dobro mesto za život?
Generalno gledano, život u Japanu je pristupačan i prilagođen lokalnim platama, ali može i biti veoma skup zavisno od načina života. Minimalne plate su oko 2.000 dolara, dok prosečne plate u Tokiju variraju između 4.000 i 5.000 dolara, što omogućava pristojan životni standard. Treba napomenuti da plate u Japanu nisu toliko visoke kako neki možda zamišljaju. Najveći troškovi u Japanu su povezani sa stanovanjem i ishranom u restoranima. Međutim, ukoliko se odlučite za kuvanje kod kuće, troškovi hrane mogu biti znatno niži, pri čemu su neke namirnice čak jeftinije nego u Srbiji. Takođe, privatne škole su skupe, ali državne škole su besplatne.
Što se tiče oporezivanja, Japanski poreski sistem koristi progresivne stope oporezivanja, što znači da se porez povećava sa porastom dohotka.
Sada malo laganija tema – da li vam je bio problem da se naviknete na japansku kuhinju?
Navikavanje na japansku hranu nije mi predstavljalo problem jer je, po mom mišljenju, japanska kuhinja jedna od najboljih koje sam ikada probao. Hrana je neverovatna čak i u običnim mestima, a ne samo u ekskluzivnim restoranima. Najvažnije je to što su namirnice uvek visokog kvaliteta, a pritom pristupačne. Tokio, posebno, nudi veliki izbor restorana. Odlazak na večeru i piće posle posla u kafane koje se zovu “izakaya” je deo kulture i često se druže kolege sa posla.
Što se tiče internacionalne kuhinje, nisam toliko impresioniran jer je često prilagođena lokalnom ukusu i ne odražava pravi karakter originalnih jela, osim u visokokvalitetnim restoranima strane kuhinje.
Koliko vam je nakon sedam godina života u Japanu bilo teško da se naviknete na povratak i život na relaciji Srbija-Los Anđeles?
Nakon sedam godina života u Japanu, adaptacija na život između Srbije i Los Anđelesa donela je svoje izazove, ali i uzbudljive mogućnosti. Dok je Japan obogatio moje iskustvo putovanjima, u Srbiji uživam u opuštenijoj atmosferi, bez velikog društvenog pritiska, iako to ponekad može otežati završavanje poslovnih zadataka. Sa druge strane, u Los Anđelesu i u San Francisku, vladaju entuzijazam i energija koje inspirišu i motivišu moj rad u tehnološkom sektoru. Veoma sam zahvalan što imam priliku da živim i radim na ovako različitim mestima, i što sam deo dinamičnog sveta tehnologije koji volim.
Čime se bavi start up EvolveWell čiji ste sada deo?
Ponosan sam što sam deo EvolveWell startapa. Naša misija je da unapredimo lični razvoj ljudi. U današnje vreme, mnogi se suočavaju s izazovima i često traže podršku od psihijatara ili koučeva. Iako su seanse obično zakazane na nedeljnom ili mesečnom nivou, period između seansi je ključan za primenu naučenog i vežbanje. Naša platforma je dizajnirana da omogući kontinuirani kontakt između terapeuta i klijenata upravo u tom periodu, omogućavajući terapeutima da postavljaju specifične vežbe, prate napredak i razvoj klijenata uz pomoć napredne AI tehnologije koja analizira podatke i pruža dragocene uvide.
Jedna od naših prednosti je što su dva od tri osnivača profesionalni terapeuti. Pokrenuli smo firmu u januaru i trenutno smo u početnoj fazi razvoja, ali imamo velike planove, uključujući i organizaciju događaja na kojima će naši terapeuti voditi javne seanse. Naš krajnji cilj je da EvolveWell postane pokret koji će graditi snažnu zajednicu.
Takođe, u septembru organizujemo veliki javni događaj u Beogradu, na kojem će biti prisutni i osnivači, što će biti izvanredna prilika da se upoznate sa našim radom i vizijom.
A kako vidite IT zajednicu u Srbiji budući da pokušavate da okupite tim, sigurno imate uvid u situaciju?
Vidim veliki potencijal u IT zajednici u Srbiji. Postoji mnogo talentovanih i vrednih ljudi koji već doprinose industriji. Međutim, primetio sam da postoji prostor za veću povezanost unutar zajednice. Moja ambicija je da stvorim okruženje gde će ljudi ne samo raditi na zadacima, već i deliti svoje znanje i entuzijazam, naročito kada su u pitanju novi projekti. Radim na izgradnji tima za moju kompaniju, ali isto tako i na izgradnji zajednice koja će podsticati saradnju i razmenu ideja. Zato aktivno sarađujem s fakultetima i tragam za novim talentima koji mogu doprineti ostvarivanju ove vizije.
U Srbiji je velika i fluktuacija IT kadrova i obično se ide za boljom ponudom, manje za boljim projektom. Da li je takava situacija i na drugim destinacijama na kojima ste radili ili radite?
Svestan sam da u Srbiji postoji značajna fluktuacija IT kadrova i da često izbor posla zavisi od finansijske ponude. To je drugačije u odnosu na pristup koji se primenjuje u Japanu ili SAD-u, gde je angažovanje u start-up kompanijama često vođeno misijom i vizijom. U start-upovima, iako početne plate mogu biti niže, pruža se prilika za sticanje udela u kompaniji, što može imati značajnu dugoročnu korist. Rad u takvim okruženjima nosi sa sobom misiju i veće uključivanje, što može biti veoma ispunjavajuće. Razumem i poštujem težnju ljudi u Srbiji za sigurnijim i bolje plaćenim poslovima, ali verujem da promovisanje kulture start-upa i deljenja rizika može doneti i veće dugoročne benefite kako pojedincima, tako i celokupnoj zajednici. Radujem se što ću moći da doprinesem ovakvom razvoju tržišta u Srbiji.
Sunčica Petrović: “Na Kipru se nigde ne žuri i sve će da se stigne”