Premija osiguranja od odgovornosti za zagađivače u svetu raste, iako stručnjaci smatraju da će osiguravači usled povećanog rizika smanjivati svoju izloženost u narednom periodu. Procenjuje se da će se uslovi za ugovaranje „eko-polisa“ pooštravati i da će premije porasti za tri do pet odsto u ovoj godini.
Ipak, Lidija Zaharija iz kompanije Marsh McLennan, vodećeg američkog posrednika u osiguranju, očekuje da će sve kompanije koje budu želele pokriće u 2024. verovatno moći i da ga dobiju.
S druge strane, broj zainteresovanih, prema podacima konsultantske kuće AON iz prethodne godine, nije preveliki – manje od 20 odsto klijenata osiguranja kupuje dodatne polise koje štite od rizika ekoloških katastrofa.
Kakva je situacija u Srbiji
Srbija nije izuzetak u smislu učestalosti eko-incidenata. Da štete mogu biti ogromne pokazuje i činjenica da su obaveze zagađivača da se osiguraju od odgovornosti za slučaj štete pričinjene trećim licima usled udesa, kao i kazne – propisane zakonom, kažu za „Moć održivog poslovanja“ u Savetu stranih investitora (FIC). Značaj ove vrste osiguranja i broj ugovorenih polisa, međutim, još nisu na nivou na kome bi trebalo da budu. Problem je, kako navode, što zakon nije predvideo minimalnu sumu osiguranja po polisama osiguranja odgovornosti zagađivača.
Stoga je u Beloj knjizi FIC-a nedavno predložena inicijativa da se uvede minimalna osigurana suma, ali i da država uvede subvencije za premiju.
Osim toga, u Srbiji ne postoji ni osiguranje koje se direktno odnosi na štete nanete životnoj sredini, za razliku od tržišta razvijenih zemalja.
Sume osiguranja simbolične
„Ukoliko minimalna suma osiguranja nije propisana, zakonska obaveza se može ispuniti zaključivanjem polise sa bilo kojom sumom osiguranja. Iskustvo sa našeg tržišta nam pokazuje da se ove polise ugovaraju na simbolične sume osiguranja čiji iznosi nisu dovoljni za nadoknadu štete, i to kao dodatno pokriće uz osiguranje od opšte odgovornosti ili neku drugu polisu. Zbog toga je Savet stranih investitora prihvatio i uneo u Belu knjigu inicijativu osiguravača. Svi zajedno verujemo da bismo time povećali svest o ovoj vrsti osiguranja od odgovornosti, koje nije trošak, već investicija koja omogućava sigurnost i poslovanje bez rizika“, navode u FIC-u.
Mogućnost subvencionisanja, kao i propisivanje da je ugovaranje polise preduslov za obavljanje delatnosti bili bi, kako kažu, dodatni pozitivan korak u cilju podizanja svesti o važnosti ove vrste osiguranja.
U FIC-u veruju da se, ekonomski posmatrano, na taj način „štite interesi pre svega trećih lica, građana, zatim interesi samih zagađivača, a posredno i interesi osiguravača, jer dolazi do pozitivnog uticaja na razvoj industrije osiguranja“.
I podsticaji države kao deo rešenja
Dosadašnja međunarodna praksa je, kako ističu, pokazala da svaki podsticaj države kada je u pitanju osiguranje dovodi do većeg broja polisa ugovorenih na veće sume osiguranja.
„Iako osiguranje nije trošak već investicija, privredni subjekti često teško pronalaze sredstva za osiguranje, čak i kad je ono obavezno. Zato se ove polise neretko ugovaraju na niske sume osiguranja, jer je tada niža i premija. Tako se formalno ispunjava obaveza koju je propisao zakonodavac i izbegavaju sankcije, ali se time nažalost ne postiže svrha niti se ostvaruje namera zakonodavca“, navode u FIC-u govoreći o predloženom subvencionisanju ove vrste osiguranja.
U Beloj knjizi, preporuke Saveta konkretno uključuju izmenu člana 106. Zakona o zaštiti životne sredine tako što bi se odredila minimalna visina osigurane sume po polisama osiguranja od odgovornosti za slučaj štete pričinjene trećim licima usled ekološkog incidenta.
Takođe, predloženo je i podzakonskim aktima definisati mogućnost subvencionisanja, uslove i visinu subvencije za osiguranje iz člana 106. Zakona o zaštiti životne sredine.
Životna sredina bez osiguranja
Posledice eko-incidenata teško je proceniti, jer su one dugotrajne i svakako prevazilaze okvire ugovora o osiguranju. Domaći zakonodavac nije predvideo obavezu osiguranja od odgovornosti za štetu prouzrokovanu samoj životnoj sredini, iako jeste usvojio načelo „zagađivač plaća“.
„Za razliku od Srbije, u Nemačkoj postoji obaveza osiguranja od odgovornosti koja se zasniva na javnopravnim propisima usled šteta koje se prouzrokuju biljkama, životinjama, vodama i prirodnim staništima, a ne samo na odgovornosti po osnovu privatnopravnih zahteva oštećenih lica. Odgovornim se smatraju pravna i fizička lica koja se profesionalno bave pojedinim delatnostima ili poseduju odobrenje za obavljanje delatnosti, i ta lica odgovaraju objektivno, odnosno nezavisno od stepena krivice. Štetnici mogu biti i privredni subjekti koji ne obavljaju delatnost, ali koji ipak prouzrokuju štetu postupajući sa namerom ili grubom nepažnjom“, navode u Savetu stranih investitora uporednu praksu u ovom segmentu osiguranja.
Čestice PFA mogle bi da koštaju američke osiguravače milijarde dolara
U oblasti tzv. environmental osiguranja, u SAD su naknade štete najčešće zbog uragana i poplava, a u poslednje vreme i zbog čestica PFA, poznatih i kao „večne hemikalije“ (paraformaldehid, prah koji se koristi između ostalog i u proizvodnji boja, lepkova, papira, u građevini…). Prema nekim procenama, očekuje se da će potonje koštati osiguravače do 200 milijardi dolara u sudskim sporovima i još 400 milijardi dolara u troškovima čišćenja u 2024.
„Ako troškovi zaista dostignu taj nivo, može se desiti da osiguravači počnu da razmišljaju o smanjivanju pokrića ili da uvode isključenja“, kaže Lidija Zaharija iz Marsh McLennan.
Mikroplastika je još jedan veliki zagađivač koji privlači ozbiljnu pažnju.
„Kako tržišta ‘uče’ o novim zagađivačima, tako i sve više kompanija biva pogođeno. Sve se više prepoznaju i novi zagađivači koji ranije nisu bili prepoznati kao takvi, tako da ih ima kako u građevinarstvu tako i u proizvodnji u raznim oblastima“, navela je Zaharija.
Sa stanovišta upravljanja rizikom, kompanije ne bi trebalo da razmišljaju o tome kakva je njihova potencijalna izloženost sada, već kakva će biti u budućnosti.
Izvor: Edicija „Moć održivog poslovanja“