Ova priča „Preko bare“ je zaista preko bare i to nekoliko njih i stiže sa američkog ostrva Guam koje je toliko malo da srazmeru mape sveta morate dobro da uveličate da biste ga uopšte uočili. Moglo bi se reći da je najbliže Filipinima, ali je i od njih prilično udaljeno. Milica Lepojević, preduzetnica, osnivač franšize „Savršeno iznenađenje“, hipnoterapeut, profesor na Univerzitetu na Guamu preselila se sa porodicom baš tokom kovida 2020. na ovu tropsku oazu i kako kaže za, portal Sveonovcu, nije se pokajala.
Kako je nakon dvoumljenja između Dominikanske Republike i Tajlanda odluka pala baš na Guam?
Posetili smo obe zemlje sa decom da steknemo osećaj života tamo. Dominikanska Repulika je delovala suviše nebezbedno – na primer šoping molove su čuvali ljudi sa mitraljezima na gotovs i belačke zajedince su bile dosta izolovane. Na Tajlandu je u regionima gde je prisutno manje turista i gde je lepo živeti, jednostavno teško naći ljude koji govore engleski i sa kojima se možete sporazumeti. A onda je na površinu isplivao jedan film sa National Geographic-a koji je moj suprug gledao pre 20 godina i koji je predstavljao Guam. Kada se pojavila ideja o selidbi na Guam, počeli smo da je istražujemo i shvatili da ovo može biti dobra kombinacija – balans azijske ljubaznoznosti, mikronežanske bliskosti u međuljudskim odnosima, tropske klime i američkog zakonodavnog i sudskog sistema.
Koliko ste znali o tom ostrvu pre nego što ste otputovali?
Ideja je bila da prvo odemo na odmor i procenimo da li bi Guam bilo mesto gde bismo mogli da živimo. Ali, počeo je Covid i nije bilo mrdanja. Onda smo aktivirali sve metode istraživanja – mislim da smo stigli do kraja interneta i nakon toga odlučili – to je to. Dakle, iskustveno – znali smo malo. Teoretski – znali smo sve što je bilo dostupno. Dali smo sebi priliku da odemo i probamo na šest meseci i vidimo da li nam se sviđa. Osim činjenice da je ostrvo daleko od Srbije i da je zdravstveni sistem prilično limitiran sa osobljem, nema mnogo toga što nam se nije svidelo.
Budući da je Guam američka teritorija, da li je bilo komplikovano dobiti „papire“ za boravak?
Procedura je ista kao i za bilo koji drugi deo SAD-a.
Predajete na dva fakulteta na Guamu – šta predajete i da li ste se zaposlili pre nego što ste otišli ili je to došlo naknadno?
Aplicirala sam za posao pre nego što smo otputovali, ali odgovor nisam dobila nikada. Kada smo došli na ostrvo, aplicirala sam za drugu poziciju i dobila posao na dva fakulteta. Predajem komunikaciju, masovne medije, preduzetništvo, međunarodni marketing i marketing na društvenim mrežama. Ovog semetra pauziram sa radom na jednom fakultetu jer sam počela da radim u jednoj klinici za mentalno zdravlje, a dan – čak i na tropskom ostrvu ima samo 24 sata😊.
Osim predavanja na fakultetu, vi radite i kao hipnoterapeut. Kako dolazite do klijenata i da li su više zastupljeni lokalci ili ljudi iz drugih krajeva sveta?
Pacijenti koje viđam u klinici su lokalci. Ljudi sa kojima radim onlajn dolaze sa narazličitijih krajeva sveta – iz Srbije, Švedske, Kanade, Hrvatske, Crne Gore, Japana, Australije, Malezije, Nemačke, Austrije, USA-a, Brazila, Švajcarske… Svet je globalno selo, tako da ljudi uglavnom dolaze na preporuku ili preko mog web sajta terapijaduse/spiritexpress.
Aleksandar Javor: Na Malti sam pronašao posao koji volim (VIDEO)
U Srbiji ste imali svoj biznis „Savršeno iznenađenje“ koji ste razvili i u franšizu – da li ste možda razmiljali o pokretanju sličnog posla na Guamu?
Kada sam došla na Guam, jedan ovdašnji biznismen je bio zainteresovan za kupovinu franšize za lokalno tržište. Međutim, sa svega 170.000 stanovnika, ovo je suviše mala teritorija. U međuvremenu, ovaj gospodin se preselio u Kaliforniju, pa sada razmatra da kupi franšizu za tu teritoriju.
Kakva je poslovna i radna kultura na Guamu?
Neverovana! Spora (do-zla-boga-spora da budemo precizniji), ali se nekako sve završi na vreme. Kao večito nestrpljivoj osobi, moram da priznam da mi to prilagođavanje nije palo lako, ali sam znala da je za moje dobro. Ljudi su apriori ljubazni i uvek okrenuti tome da nađu rešenje i pomognu. Još uvek svakodnevno učim o lokalnoj kulturi, ali mogu reći da se i dalje oduševljavam nivoom predusretljivosti i dobronamersnosti na koju nailazim i u državnoj administraciji, i u privatnim kompanijama. Ostrvo ima jaku tradiciju poštovanja i uvažavanja ženske mudrosti, i uopšte poštovanje vrednosnog sistema, uverenja i ponašanja žene je visoko, a to se oslikava i u poslovnoj kulturi.
Čime se bave ljudi na ostrvu, koje delatnosti su najzastupljenije?
Sve do Covid-a, ostrvo je praktično živelo od turizma sa oko 1,5 miliona turista godišnje. Sada je taj broj nešto niži, ali se turistički sektor polako oporavlja. Druga najveća industrijska grana je vojska jer se ovde nalazi velika američka vojna baza. Ostrvo uvozi skoro sve, tako da je mali broj ljudi zaposlen u proizvodnji. Uglavnom su to obrazovne delatnosti (najveći univerzitet npr. ima 4000 studenata), transport, izvoz…
U vašim pričama na Linkedin profilu mogu se čuti razne zanimljivosti o životu na ostrvu. Možete li da izdvojite za čitaoce Sveonovcu vaše najveće impresije o načinu življenja na ostrvu, specifičnostima, zanimljivostima?.
Jedan od mitova koje sam najčešće čula o ljudima koji migriraju u Ameriku je kako mnogo pate tamo jer im nedostaje društveni život i međusobna bliska povezanost sa ljudima na koje su navikli u Srbiji. Nisam znala bukvalno ni jednu osobu kada sam stigla na ostrvo. A sada -za ovaj Uskrs nam je došlo više od 20 prijatelja da zajedno proslavimo praznik – Japanci, Amerikanci, Čamore (lokalno stanovništvo), Koreanci, Filipinci, Bugari, Kanađani… To su sve prijatelji koje smo stekli ovde već prvog meseca po dolasku. Viđamo se sa njima svake nedelje, tačnije – društveni život nam je toliko bogat da na nedeljnom nivou moramo da odbijamo pozive za druženja. Jednostavno, lokalna kultura ovde je takva da su ljudi bliski, da vole okupljanja, uživaju u dobroj muzici (a zna se šta je dobra muzika😊) i naročito u dobroj hrani. A za njih je dobra hrana meso sa mesom, ili ako baš ne volite – onda samo meso. Jednom sam svratila kod prijatljice kući posle posla i kada me je predstavila svom mužu, on je rekao: „A, ti si ona veganka!“. Mislim da sam prva te vrste koju je upoznao u životu… 😊
Bili smo kod porodice moje koleginice na njihovoj proslavi Uskrsa – bilo ih je sigurno oko 40 jer kod njih uža porodica podrazumeva i rodbinu bar do trećeg kolena. Prosečna majka ima od petoro do desetoro dece, pa vi sprovedite matematiku…
Da li se nešto promenilo na ostrvu od kada ste došli?
Stigla sam na ostrvo u vreme korone, tako da su sva javna mesta bila gotovo pusta. Bilo je milina jer je izgledalo kao da imam privatnu ščscanu plažu od 2.5 km samo za sebe. Sada uveče kada šetam plaža nije samo moja, ima više turista, i malo je življi vajb. Pored toga, uvedena je zabrana okupljanja sa više od 30 ljudi, što znači da se vikendom na svakom koraku u parku ili na plaži dešavaju proslave rođendana, završetka fakulteta, venčanja, krštenja, odlaska sa ostrva radi posla… Ovde je jednostavno sve povod za okupljanje porodice i prijatelja.
Da li vam uopšte daljina od Srbije predstavlja neki problem pa i to što ste na ostrvu koje nije preterano veliko?
Guam je površinski veličine Beograda, a na njemu živi 170.000 ljudi. Dakle, zamislite da iz Beograda ode dva miliona ljudi i onda izađete na ulicu da vozite kola. Milina😊. Uz to, infrastrukturu su gradili Amerikanci koji vole da sve predimenzioniraju, tako da ulice imaju po šest traka i naselja su pravljena planski. Ljudi koji su rođeni i odrasli na ostrvu imaju taj konstantan osećaj da žele da odu, da vide svet, dožive nešto drugačije. Meni je, posle proputovanih 50 zemalja, ovo ostrvo više nego dovoljno. Posle skoro dve godine ovde, još nisam obišla sve delove ostrva, niti sve plaže. Ima raznih planinarskih staza, pećina i kulturnih događaja koji još čekaju na mene.
Za udaljenost od Srbije me često ljudi pitaju, pošto verovatno nisam mogla da izaberem tačku na planeti koja je dalja od Beograda… Moj odgovor je sledeći – u 13. veku Marko Polo je napravio životni poduhvat dug 25 godina da otputuje do Kine. Put iz Srbije do Guama danas traje malo više od 24 sata (dobro, moj je trajao 96 sati jer je covid umešao prste). Možda smo ipak postali malo razmaženi…
Jeste, ne možete za vikend da se spakujete i skoknete da obiđete familiju. Zato je samo planiranje susreta dragoceno. Na kraju dana, verujem da se sve svodi na to kako izaberete da gledate život. Ja sam neumorni optimista, pa u svemu nađem nešto što mi ili prija ili me uči nečemu važnom o meni samoj i o životu. U ovom slučaju, moje lekcije o strpljenju su zaista živopisne!
Postoji li nešto što otežava život na udaljenom tropskom ostrvu ili je upravo taj život – život iz snova?
Da me neko vrati u rane dvadesete godine, verovatno bi mi Guam bio premali i dosadan. U ovim godinama, Guam je upravo savršen. Ima dovoljno usporen vajb koji i mene inspiriše da (povremeno) usporim, a opet je dovoljno povezan sa svetom tako da ima mnogo sadržaja (od lokalnih obuka za navigaciju na okeanu pomoću zvezda, preko pozorišnih predstava, do međunarodnih muzičkih koncerata).
Još uvek me malo nervira što šta god da poručim (a gotovo sve poručujem onlajn jer malo šta što ja koristim ima da se kupi ovde), putuje čitavu večnost (čitaj – nekoliko nedelja) do ostrva. Sa druge strane, moje veštine planiranja su zato ovde došle do izražaja.
Šta je uopšte život iz snova? Za mene je to život u kojem se osećate udobno unutar sebe dok živite svoju životnu svrhu. To nije suštinski povezano sa meridijanom na kojem živite. Mada, moram priznati da ovih konstantnih 28 stepeni (i vode i vazduha) i ljubazni ljudi oko mene doprinose tom osećaju udobosti😊.