Home Preko bare Aleksandar Javor: Na Malti sam pronašao posao koji volim (VIDEO)

Aleksandar Javor: Na Malti sam pronašao posao koji volim (VIDEO)

by Vesna Lapčić

Aleksandar Javor se odselio na Maltu pre šest godina. U Srbiji je imao, kako kaže, sasvim normalan život ali svet je „mnogo veliki“ i nije želeo da se zadržava u jednom mestu ceo život.  „Jedan dan sam se probudio i rekao sebi da moram nešto da promenim. Ustao sam iz kreveta, uzeo lap top i počeo da istražujem gde bih mogao da odem i to odmah. Imao sam hrvatski pasoš tako da sam odlazak nije bio komplikovan što se tiče papira“, priseća se Aleksandar koji je u tom trenutku imao 24 godine.

Isto jutro je dao otkaz na poslu gde je radio tri godine. Istog dana je na internetu našao gde bi mogao da ode. Bio je to posao u fabrici elektronske opreme u Slovačkoj, a polazilo se sutradan iz Niša. U Slovačkoj je ostao samo tri meseca jer mu se nije uopšte svidelo. Želeo je da ide dalje, pa se uputio na Maltu gde je već radio njegov prijatelj. Tako je sa još dva drugara stigao u prelepo malo naselje Budžiba, pored mora, gde živi mnogo Srba. Kraj nije baš najsigurniji pa se kasnije preselio bliže glavnom gradu Valeti, u mesto Gziri.

„Na Maltu sam došao sa bokserskom knjižicom i idejom da radim kao obezbeđenje u noćnim klubovima. U boksu sam proveo 11 godina, ceo život treniram, studirao sam i na DIF-u, ali sam se razočarao i odustao od fakulteta. Ipak, drugar me je pozvao u jedan restoran, otišao sam na probu, svidelo mi se i tu sam ostao. Prvo sam radio kao konobar, ali sam brzo prešao u bar“, priča Aleksandar o svojim počecima.

Ljudi su mu, takođe, rekli da je dobro da stekne iskustvo u ugostiteljstvu na Malti jer mu to može biti „ulaznica“ za rad u bilo kom ugostiteljskom objektu u svetu. Naime, iskustvo iz ove turističke zemlje koja privlači milione turista godišnje se, kako kaže, veoma ceni. Posle nekog vremena opet je želeo promenu jer se nije u potpunosti pronašao u poslu barmena.

Razmišljao je šta je to što stvarno voli i shvatio je da najviše uživa u vodi, kad je na moru i roni. Tada je rešio da završi kurs i vidi gde će put da ga odvede. Devojka Alina i brat Miloš su mu kupili odelo i opremu i uplatili školu ronjenja.

„Ranije mi se jako svidelo lovljenje ribe na dah tzv. spearfishing koje podrazumeva da sve što uloviš i pojedeš. Kada sam krenuo u školu onda mi lovljenje riba uopšte nije bilo privlačno. Prestao sam i da jedem ribu u međuvremenu“, kaže Aleksandar.

Kako si onda taj kurs iskoristio za posao? Jesi li odmah imao ideju šta ćeš da radiš?

Čim sam kročio u vodu znao sam da je to to. Kada sam završio kurs razmišljao sam kako to da iskoristim za neki posao. Međutim, ideja da budem instruktor ronjenja mi nije bila primamljiva, opet bih, kao i kad sam bio barmen, radio sa ljudima, a meni je bio potreban mir. Hteo sam nešto gde bih bio sam na radnom zadatku. Saznao sam da na Malti nije potrebna dozvola da bi radio kao ronilac na farmi riba (morskom ribnjaku), već sam završio sedam kurseva i ronio svake nedelje kako bih stekao iskustvo. Nakon toga sam počeo da apliciram za posao na farmi riba iako su me i prijatelji i instruktori ronjenja odgovarali jer su smatrali da je to jako težak i opasan posao.

Trenutno radim na jednoj farmi malih riba koje se nalaze u kavezima 60 metara obima i dubine 16 metara. U kavezima oko kojih je mreža nalazi se oko 100.000 riba.

Šta je tvoj posao?

Jednom rečju održavanje i posao oko prebacivanja riba iz kaveza u kavez. Naime, mreža mora da se popravlja jer se probuši, popusti, tegovi koji je drže moraju da se održavaju, kao i lanci koji su na 30 metara dubine. Zatim, kada stigne manja riba u malim kavezima mora da se premešta iz tih manjih u veće kaveze, zatim da vadimo i ribu koja ugine iz kaveza. Sve to je moj posao. Radno vreme traje osam sati, računa se sve od dolaska na posao, oblačenja, pakovanja hrane za ribe na brod, polaska do mesta farme, a u vodi u proseku dnevno provedem sat i po do dva sata. Svaki dan imam neku obavezu u vodi. I tako protekle dve godine koliko radim ovaj posao. Za to vreme imam sigurno 800 ronjenja.

Sve mi je lakše što više vremena prolazi, a primećujem i da mi se samo telo menja.

Od ovog posla može lepo da se živi, ali mora mnogo i da se radi. U početku sam čak imao problem i sa morskom bolešću, toliko da sam mislio da ću odustati, a retko odustajem od bilo čega. Ipak, kada sam rešio da pobedim sebe tada je i prestala morska bolest.

Kakve sve opasnosti vrebaju pod vodom?

Uglavnom ronim sam dok je kolega na brodu. Okružen sam lancima, nekada skoro da nema vidljivosti. Ronimo i za vreme oluje, bio sam i u situaciji kada je grmljavina pa praktično vidim kako seva kroz vodu. Ronim sa divljim delfinima koji mogu da budu opasni posebno ako imaju bebu. U kavez, na primer, uđe velika jegulja koju moram da izbacim, a one su prilično opasne. Ne sme da se zaroni bez noža koji mi je uvek vezan oko ruke.

Obično sebi kažem da moram da odradim posao, nemam strah, jedino što je važno da budem koncentrisan dok sam pod vodom.

Interesantno je i raditi sa moreplovcima koji su vrlo tvrdog karaktera. Na brodu često vlada „zakon mora“.

Koliko to što si trenirao 11 godina boks ima uticaj danas na tvoj karakter i način razmišljanja?

Ima mnogo uticaja jer je boks velika škola, a ja sam bio baš posvećen i bio sam treći u Beogradu. Nikada nisam bio timski igrač, uvek sam voleo da radim sve sam. Verujem u sebe. Mnogo sam detaljan što se tiče posla i nekako uvek moram da ispunim zadatak što me je jednom dovelo u opasnost. Zadržao sam se malo duže pod vodom nego što je trebalo da bih obavio zadatak. Tada sam još jednom zaključio da je oprez ključan, a koncentracija presudna i da nema mesta za greške.

Pošto si definitivno avanturističkog duha, da li ćeš se zadržati na ovom poslu?

U međuvremenu sam pokušao da promenim posao, zapravo vrstu farme i pređem da radim na farmi tuna. U tom poslu se i nešto više zarađuje, oko 3300 evra što je za Maltu odlična plata. Na intervjuu sam dobro prošao, i zakazali su mi probno ronjenje. Au, bože, kad se setim! Ulazimo na katamaran, idemo osam kilometara do naših kaveza. Moreplovci na ovim katamarinama su tek posebna vrsta ljudi. Opremu bacaju sa katamarana, ti skačeš i brzinski se pripremaš i odmah zaranjaš. Čak mi nisu rekli ni šta treba da radim, pratio sam ostatak ekipe, za tri minuta smo zaronili na 40 metara u mrkli mrak.

Obim tih kaveza je 120 metara, sve je duplo veće, kanapi su duplo širi, cevi za prebacivanje ribe iz kaveza u kavez isto tako, tegovi. Naš zadatak tog dana je bio da prebacimo tunu iz jednog kaveza u drugi. Jedna tuna je ostala u kavezu pa smo je jurili sat vremena da je ubacimo u cev kako bi prešla u drugi kavez. U sedam ujutru sam bio u vodi. Morali su da mi promene i bosu sa kiseonikom. Kada smo izronili na brod, pogledao sam u sat i video da je pola jedan. Pet i po sati sam proveo u vodi. Nisam znao za sebe, iako treniram ceo život nikada nisam doživeo takav umor. Primili su me na posao, rekli su mi da smo došli na najteži mogući dan. Međutim, sa porodicom sam zaključio da ne bi bila dobra odluka da pređem.

Šta sve može da se vidi u vodi na toj dubini?

Sa ekološke strane je situacija baš loša. Imam drugare koji rade volonterski i svaki put izvuku po nekoliko tona otpada iz mora.

Ipak ima i prelepih stvari. Kada se ode malo dalje, može da se vidi i mrestilište ajkula. Inače, na Malti je uhvaćena najveća bela ajkula. Delfina ima dosta, ali su oni mnogo bezobrazni jer dolaze sa leđa pa i sa njima treba biti oprezan.

Kakvi su utisci o samoj Malti nakon šest godina?

Mnogo mladih ljudi dolazi da radi u ugostiteljstvu, ali ko god ostane malo duže, recimo više od četiri godine, promeni posao i nađe nešto bolje. Mnogo ljudi sada radi u onlajn kazinima ili građevini, a neki su pokrenuli i svoje biznise.

Što se tiče društvenog života vrlo je razvijen. Mnogo naših ljudi različite starosne dobi živi na Malti.

Sredina je multikulturalna, dolaze i ljudi iz Azije da rade, ali i drugih krajeva sveta.

Maltu bih mogao da preporučim mladim ljudima, da malo vide svet, proputuju, zarade nešto novca.

A kakva je poslovna klima?

Poslovna klima je dobra samo je potreban veliki početni kapital. Sa jednim prijateljem iz Engleske sam pre nekoliko godina osnovao firmu za ketering. Opremili smo kuhinju, kupili kombi za dostavu, osmislili kutije. Sklopili smo i ugovore sa gaming kompanijama, ali trebalo nam je još dosta novca za investicije da bismo razvili biznis i zbog toga smo zatvorili. Poslovne prilike postoje, u pojedinim poslovima, baš kao što je ketering, može mnogo novca da se zaradi, ali kao što kažem, treba obezbediti veliki početni kapital.

Kakva je trenutna ekonomska situacija?

Hrana je poskupela, stanarina takođe, ali je gorivo ostalo isto. Jednosoban stan je od 700 evra pa naviše, na primer. Još uvek je u redu za život, nije dramatično ukoliko dvoje radi u porodici.

Šta su dalji planovi?

U januaru idem u Englesku da završim još jedan kurs koji bi mi omogućio da radim širom Evrope. Reč je o školi za komercijalno ronjenje, a jedna od specijalizacija je upravo za ovaj posao koji trenutno radim na farmi riba. Već sam dobio neke ponude za Irsku i Škotsku i dobri su uslovi. Svakako želim što pre da odem sa Malte. Glavni cilj mi je Norveška jer je ovaj posao jako dobro plaćen u toj zemlji.

Ipak, najvažnije je da se radi ono što se voli. U Srbiji mi nije bilo ništa drugo problem, nego da se pronađem u nečemu poslovno, nakon što sam završio boksersku karijeru. Zato sad ne ispuštam ovaj posao jer ga baš voli. Mislim da je uspeh neizostavan kad voliš ono što radiš, a zato sam, kako kažu i druge kolege, jako dobar.

 

Autor: Vesna Lapčić

You may also like