Krsto Ilić je rođen 1965. u mestu Novo Selo, opštini Zvornik u Bosni i Hercegovini. U Tanzaniju je otišao davno, još 1990. godine. Bio je mlad, i kako kaže, krenuo je u potragu za boljim životom. Danas živi u gradu Morogoro sa suprugom koja je poreklom iz Tanzanije, dok ćerke žive u Beogradu.
„Velika je razlika tog vremena i današnjeg života. Mogao bih da vam napisem roman ili snimim film o istinitim događajima u Tanzaniji i generalno Africi. Pokušaću da vam u ukratko ispričam priču o svom životu i radu u Tanzaniji“, kaže na početku razgovora za portal Sveonovcu Krsto Ilić.
Kako ste otišli u Tanzaniju?
Dakle, u Tanzaniju stižem davne 1990. godine kao radnik G.P. Partizanski Put iz Beograda koja je tada izvodila radove u toj zemlji. Imao sam ugovor na određeno, a po zanimanju sam građevinski tehničar. Partizanski put, državna firma, radila je dve deonice puta: jedna deonica u Morogoru od 75 km, a druga u gradu Mbeya 91 km. Glavno prestavništvo naše firme je bilo u Dar es Saalamu. Lično sam bio angažovan na gradilištu u Morogoru. Posao je bio velik i zbog toga ostajem duže vreme nego što je bilo planirano. U međuvremenu počinje sukob u bivšoj Jugoslaviji, a odmah na početku gubim sve u domovini, kuću, članove familije, tako da sam ostao u Tanzaniji. Do 1996. sam dolazio samo jednom da obiđem porodicu.
Firma je imala velike probleme zbog sankcija i situacije u našoj zemlji. Dovijali smo se za poslove. Ostajao sam do daljnjeg u Tanzanije jer praktično nisam imao gde ni da se vratim.
Vi ipak u međuvremenu postajete preduzetnik u Tanzaniji. Kako se to desilo?
G.P. Partizanski Put je imao mnogo problema. Odlučio sam da sa trojicom kolega osnujemo svoju privatnu firmu. Prvo smo osnovali inostranu, a onda lokalnu građevinsku firmu 2003. koja izvodi sve vrste građevinskih radova i drugih poslova sa velikim uspehom. Na osnovu naših velikih potraživanja i dogovora nasledili smo opremu, ali i reference naše prethodne firme. Posla ima mnogo jer je Tanzanija velika zemlja i to u svim privrednim granama, a izgradnja je posebno ekspanzivna. Investitori dolaze iz celog sveta, a najviše ima Kineza.
Kakva je poslovna kultura u Tanzaniji?
Što sa tiče poslovne kulture može se reći da je dobra, spremni su za svaku saradnju, naročito ako ste investitor. Jako su spretni i sposobni da vam sve završe sve poslove oko sređivanja papira i usklađivanja poslovanja sa propisima. Ukoliko niste dobar poznavalac ta usluga će vas dosta koštati ali će sve biti završeno.
Kakav je društveni život u Tanzaniji?
Ljudi su ovde vrlo veseli, radosni, druželjubivi i u suštini dobar narod. Vole muziku, alkohol, sve vrste piva, viskija i ostalih pića do svojih prirodnih namirnica koje prave i kuvaju od banana, mandarina, pomarandži, kokosovog oraha, kukuruza, metlice i drugih njihovih voćki. Imaju razne nazive za te namirnice kao što su gongo vanzuki cibuku,Togo, ulanzi… Vole da igraju razne igre uz muziku i neumorni su dok god ima pića. Što se tiče odnosa prema meni kao strancu jako su ljubazni i mnogo vole kada pričaš na njihovom jeziku. Inače sve belce smatraju bogatim jer to im je ostalo iz perioda dok su bili kolonija Engleza i Nemaca. Sve bele ljude zovu jednim imenom Mzungu.
U suštini vole da se druže sa belcima jer uvek nađu neki benefit, a i vrlo su radoznali vole da pitaju za sve kako je kod nas, šta jedemo, kako živimo i na kraju vas još posluže pićem.
Ćerke i unuk Krste Ilića u poseti afričkom plemenu
Vaša supruga je iz Tanzanije. Kako se zapravo desila ta ljubav i je li bilo nekih problema zbog kulturoloških razlika?
Stekao sam društvo i prijatelje kod kojih sam išao da gledam TV prenos Svetskog prvenstva u fudbalu 1994. Do tada u Tanzaniji nije postojala talevizija (bile su samo gledane kasete), a ti drugari su bili deca bolje situiranih Arapa. Moja supruga je bila familija tih mojih drugara i tako sam je upoznao.
S obzirom na to da je njen otac bio Arapin poreklom iz Omana u početku smo krili vezu. Inače, on je imao više žena, a moja supruga je bila ćerka njegove prve žene koja je bila iz Tanzanije. Najviše su pomogla njena braća koja su me poznavala i koja su razgovarali sa ocem. Tast me je dobro prihvatio. Inače, voleo je lov, mnoge belce je vodio na safari u razne parkove kojima je Tanzanija bogata. Iako je tast preminuo pre nekoliko godina ja sam ostao u dobrim odnosima sa njegovom mnogobrojnom decom, a i naša deca se druže i posećuju iako žive u različitim zemljama.
Šta vas oduševljava u Tanzaniji?
Njihova jednostavnost i ljubaznost me je oduševila. Ukoliko, na primer, naiđete u vreme ručka obavezno vas pozovu da im se priključite. Ako im vi date hranu nikada neće da pojedu sami, obavezno podele pa koliko god da ima.
Kakve su zanimljive priče koje ste prošli?
Mnogo toga sam doživeo u Africi, kao što sam rekao mogli bismo film snimiti. Mnogi su dolazili, a mi smo ih primali u posete poput predsednika Zorana Lilića kao i drugih političara, sportista, trenera koji su radili u lokalnim klubovima i imali zapažene rezultate poput Dragiše Popadića, Milutina Sredojevića Miće, Dušana Kondića, Milovana Ćirkovića, Gorana Kopunovića, Zlatka Krmpotića i mnogih drugih. Bilo je i turista, motocikliste koji je došao iz Vrnjačke banje i Afriku obilazio motorom. Uvek nam je bilo drago da sretnemo nekog našeg i tako bar malo ublažimo nostalgiju prema našoj domovini Srbiji u koju nismo dolazili zbog obaveza i nekoliko godina.
Kakva je ekonomska situacija generalno?
Jako slaba. Država nema snage da ulaže u fabrike i proizvodnju, oslanjaju se na pomoć evropskih i drugih zemalja koje posle tu pomoć uzmu na druge načine.
Privatni sektor napreduje. Ima mnogo Arapa koji doduše drže monopol u prodaji goriva – sve pumpe su njihove. Oni drže i transport koji je veoma jak posto je Dar es Saalam najveća luka u Africi. Odavde se sve prevozi za Zambiju, Kongo, Ruandu, Ugandu i mnoge afričke zemlje, dok je u rukama Indusa trgovina. Ulaže se u elektroprivredu, grade hidroelektranu jer su siromašni sa strujom i rade brzu železnicu zbog transporta, a tu su im pomoć dali Turci. Turci rade prugu koja će biti od velikog značaja. Ostalo se ulaže u iskop rude i minerala jer imaju jako bogata nalazišta, ali time većinom upravljaju velike i jake kompanije iz stranih zemalja.
A kakvi su im školstvo i zdravstvo koje je u mnogim afričkim zemljama slabo razvijeno između ostalog i zbog siromaštva?
Što se tiče školstva jako je slabo u prigradskim mestima, a posebno u selima gde nemaju struju, dovoljno klupa i stolica za decu a kamoli našto bolje od školske opreme. Isto je i sa zdravstvom. Na selima namaju ambulante ili neke bolnice gde bi se mogli lečiti dok u većim gradovima postoje i privatne bolnice i škole i većinom su u stranim rukama.
Lično sam bio i u susednim državama Zambiji, Ugandi i Keniji i mogu vam reći da su veoma slične zemlje sa istim problemima u pogledu siromaštva, školstva, zdravstva, a što se ostalog tiče svaka zemlja ima svoje običaje i navike. Generalno, život u Africi nije nimalo lak.
Ukoliko neko odluči da živi u Africi mora biti svestan da će morati da se odrekne mnogih lepih stvari koje je imao u svojoj zemlji i da prihvati razne izazove koji ga očekuju na ovom kontinentu. Postoje i dobre stvari, ali je Afrika najbolja za turistički provod.
Dakle, turizam je razvijen, mnogi iz regiona hrle u Zanzibar, neki se penju i na Klimandžaro?
Istina! Turisti obilaze Kilimandžaro i mnoge parkove kao i Zanzibar. Postoji i dosta misionara koji imaju crkve i bolnice. Inace Tanzanija je otvorena turistička zemlja pa nikome ne treba posebna viza za ulazak nego turističku vizu dobijete na aerodrumu prilikom ulaska u zemlju.
Porodica Ilić
Kakvi su vam planovi za dalje?
Pošto se bližim završetku radnog veka verovatno ću sačekati penziju, a onda doći na zaslužen odmor i boravak u svoju zemlju.
Aleksandar Javor: Na Malti sam pronašao posao koji volim (VIDEO)