Usled poremećenih lanaca snabdevanja tokom prethodne dve godine usled pandemije, a i zbog rata u Ukrajini, sve veći broj kompanija razmišlja o lokalizovanju privrede. Da li srpska privreda može da iskoristi globalna dešavanja sebi u prilog, i šta je potrebno da bi smo se uključili u globalne lance snabdevanja razgovarali smo sa Bojanom Žepinićem, rukovodećim partnerom TPA Srbija.
Kako vidite kapacitete srpske privrede da se uključi u globalne lance snabdevanja i da se, pored privlačenja stranog kapitala, razviju domaće kompanije koje bi iskoristile priliku velikih globalnih igrača koji razmišljaju o seljenju proizvodnje bliže „kući“ o čemu se dosta priča (a imali smo i nekoliko takvih slučajeva) od početka pandemije?
Naša privreda je u poslednjoj deceniji u velikoj meri uspela da postane deo značajnih međunarodnih proizvodnih lanaca. Ovde bih podsetio da je Srbija u 2019. godini, prema indeksu učinka po osnovu grinfild stranih direktnih investicija (SDI), bila na prvom mestu od ukupno 105 država (izvor: Financial Times), a kriterijumi su bili iznos investicija srazmerno veličini ekonomije. Uspešni rezultati su nastavljeni i u 2020. i 2021. godini, uprkos globalnim izazovima koje je donela pandemija virusa korona.
Dalje, bio bih slobodan da podelim lični utisak i kažem da reputacija i prepoznatljivost Srbije kao atraktivne investicione destinacije prati (ako ne i prevazilazi) odlične rezultate koje smo ostvarili. Sama činjenica da smo se za neke od najvećih realizovanih investicija (uspešno) nadmetali sa Poljskom, Češkom, Rumunijom i drugima, svakako govori tome u prilog.
Sa aspekta regiona, u brojkama to izgleda ovako: Mađarska je u 2021. godini imala 2,6 milijardi evra SDI, Hrvatska 2,8 milijardi, a Srbija rekordnih 3,9 milijardi. Na centralno-istočnom evropskom području jedino je Rumunija u 2021. godini bila ispred Srbije kada je reč o iznosu stranih direktnih ulaganja, sa 7,3 milijarde evra. Sve druge zemlje nalaze se daleko niže na lestvici SDI.
Jedan od razloga uspešne politike privlačenja stranih investicija leži i u izdašnom subvencionisanju investitora. Investitori su dobijali nekoliko miliona, a neki i više desetina miliona evra, da sprovedu svoje investicije u Srbiji. Iako često osporavana mera, ovom prilikom bih skrenuo pažnju na pozitivan trend da subvencije u većem iznosu dobijaju investitori koji se opredele da investiraju u manje razvijene delove Srbije i/ili u tehnološki naprednije procese proizvodnje.
Ono što će biti najveći izazov u narednom periodu jeste da Srbija nastavi napredak u svim aspektima koji utiču na privlačenje i apsorbovanje investicija. Tu pre svega mislim na kvalitetan i predvidiv pravni okvir, fer tržišnu utakmicu te upravno-administrativne i sudske kapacitete za primenu propisa. Dalje, globalna ekonomija se tehnološki menja dinamikom koja je bez presedana u istoriji, te je neophodno dalje raditi na kapacitetima koji će nam omogućiti da budemo referentni u takvom dinamičnom okruženju. Ovde mislim, pre svega, na napredak u informacionim tehnologijama, promene u automobilskoj industriji, energetskom sektoru, uticaju proizvodnih procesa na životnu sredinu, itd.
Da li smatrate da će lokalizacija privrede biti u velikom obimu i da će se globalni igrači povući sa dalekih tržišta i približiti „kući“?
Teško je davati bilo kakve prognoze u okolnostima u kojima su ekonomski interesi u potpunosti podređeni geostrateškim i političkim interesima. Ovo čemu svedočimo poslednjih nekoliko meseci liči na veliku podelu sveta na dva ili više polova u kojoj Evropa (dakle, i Srbija) trenutno ne stoji dobro i ima neizvesnu bezbednosnu i ekonomsku perspektivu. Evropski investitori su dominantni strani investitori u kvantitativnom i kvalitativnom smislu u Srbiji. Jasno je da је trend nearshoring-a (približavanje proizvodnje tržištima) počeo još tokom pandemije virusa korona i načelno је imao dobre perspektive za Srbiju, ali dalje pojačavanje kriznih indikatora u Evropi, ali i osećaja bezbednosne nesigurnosti, ne mogu da budu posmatrani isključivo kao prilika Srbije.
Optimalna geografska pozicija Srbije, centralna tačka spajanja Istoka i Zapada, i veoma dobra povezanost sa svim delovima sveta su ono što čini komparativnu prednost Srbije. Trend približavanja i prebacivanja proizvodnje sa lokacija u Kini i Dalekom istoku generalno bliže Evropi, iskoristiće države u ovom delu Evrope ukoliko imaju dobru logističku povezanost, saobraćajnu infrastrukturu, jednostavne administrativne procedure itd.
Ovde bi trebalo napomenuti da su geopolitički disbalansi doveli do preseljenja poslovanja velikog broja kompanija iz Rusije i Ukrajine u Srbiji. Prema podacima Agencije za privredne registre Srbije, samo u aprilu registrovano je 107 privrednih društava čiji su vlasnici fizička i pravna lica iz Rusije. Podaci pokazuju da je firmu u Srbiji registrovalo i 269 preduzetnika iz Rusije. Tokom februara, pre ruske intervencije, u Srbiji je registrovano tek 11 privrednih društava u vlasništvu pravnih i fizičkih lica iz Rusije (slobodanavropa.org).
Dakle, odgovor na vaše pitanje leži pre svega u daljem razvoju političkih događaja. Svaka deeskalacija trenutnog sukoba u Ukrajini će Srbiji ići u prilog iz razloga koji važe i za ostale države, ali i zbog specifičnosti naše ekonomije koja je energetski potpuno zavisna od Rusije, dok Kina ima značajno učešće u ukupnim stranim investicijama.
Da li je jedan takav značajniji razvoj domaće privrede moguć bez finansijskih institucija, pre svega banaka, u domaćem vlasništvu? Da li poreklo vlasništva kapitala u bankama (domaće ili strano) u ovom kontekstu igra ulogu ili je važnije da to domaće vlasništvo bude državno, dok je privatno – bilo domaće ili strano uvek vođeno profitom, a ne nekim nacionalnim interesima?
Pre svega, vezano za domaće (privatne) investicije, to je komponenta ukupnih investicija koja bi, po Fiskalnoj strategiji Ministarstva finansija, trebalo da bude najsnažniji generator rasta ukupnih investicija u narednom periodu. U tom smislu vaše pitanje je apsolutno relevantno. Smatram da su jake domaće banke (tj. banke u srpskom vlasništvu) od velikog značaja za dalje jačanje dela privrede kojom upravlja domaći kapital. Naime, iako imaju isto regulatorno telo, za očekivati je da su domaće banke više senzibilisane na specifičnosti poslovanja u Srbiji i mogu da budu veća podrška domaćim investitorima u njihovim investicionim namerama.
Ja bih dalje iznijansirao situaciju i napomenuo da je stvar ipak drugačija za velike kompanije, sa jedne strane i male, sa druge. Naime, velike kompanije, kada traže eksterno finansiranje, pregovaraju sa više banaka i nisu mnogo zainteresovane za poreklo kapitala tih banaka, već za uslove finansiranje. Sa druge strane male, a posebno, tek osnovane kompanije, teško da imaju pristup eksternom finansiranju. Takve kompanije imaju probleme da ostvare svoje potencijale i zauzmu svoje tržišno mesto i pored nekoliko dobrih lokalnih i internacionalnih programa podrške tom sektoru.
Koliki je hendikep Srbije (opet u kontekstu snažnijeg razvoja privrede i uključivanja u globalne tokove) to što nemamo razvijeno tržište kapitala odnosno Berzu i veoma slabo tržište investicionih fondova i praktično nepostojeće tržište alternativnih investicionih fondova?
Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, jer su činjenice koje ste naveli inherentne našoj privredi. Mi ne možemo da kažemo da smo nekada imali razvijeno ovo tržište pa da upoređujemo takve okolnosti sa trenutnom situacijom, kada je ono skrajnuto i marginalizovano. U svakom slučaju, manjkavost tržišta kapitala u sadejstvu sa restriktivnim deviznim propisima, koji ne dozvoljavaju jednostavan transfer kapitala u inostranstvo, usmeravaju gotovo sav višak likvidnosti privrede i inostranstva na nekretnine. To je zasigurno jedan od značajnih okidača rasta cena nekretnina u Srbiji, koji je bez presedana i koji odgovara samo investitorima, ne i građanima.
S druge strane, postoje i određene inicijative u pravcu razvijanja berzanskog i fondovskog investiranja. Na primer, građani koji plaćaju godišnji porez na dohodak građana imaju pravo na poreski kredit (tj. umanjenje poreza) za iznos ulaganja u alternativni investicioni fond i to do 50% ulaganja u toku kalendarske godine.
Spomenuo sam naše devizne propise i smatram da je dalja liberalizacija ovih propisa izuzetno bitna za raznovrsnost opcija investiranja. Naime, ukoliko već naše tržište kapitala ne uspeva da se razvije, oportuno je omogućiti rezidentima Srbije da lakše investiraju na strana tržišta kapitala. Takođe, stiče se utisak da, i pored određenih napora koji dolaze iz same Beogradske berze, nedostaju edukativne inicijative koje bi potencijalnim investitorima približile postojeće prilike.
Razgovarala: Vesna Lapčić
Napomena: Deo odgovora objavljen je u ediciji Finansije Top u izdanju B&F