Srbija se u oblasti zaštite životne sredine suočava sa izazovom da do 2030. ispuni ciljeve Evropske unije koji je obavezuju da reciklira 85% otpada od kartona i papira, 75% od stakla, 60% od aluminijuma i 55% plastičnog otpada. Da bi dostigla zacrtane količine fokus će morati da stavi na prikupljanje otpada od građana i izabere da li da postojećem sistemu produžene odgovornosti proizvođača (EPR) doda i depozitni sistem (DRS).
U osnovi, EPR sistem podrazumeva da građani u svojim domovima razvrstavaju otpad od ovih materijala u posebne kante kako bi se efikasnije reciklirao dok kod depozitnog sistema ambalažu vraćaju u prodavnice i za to dobijaju nazad deo novca koji su platili prilikom kupovine proizvoda. Oba sistema analizirala je renomirana britanska kuća Eunomia, koja je članicama NALED-ovog Saveza za zaštitu životne sredine na današnjoj sednici predstavila ključne nalaze i preporučila da pored unapređenja primarne selekcije Srbija uvede i depozitni sistem kako bismo ostvarili ciljeve do 2030.
„Želimo da nađemo najefikasnije i najpovoljnije rešenje za građane, privredu i državu. Dobili smo analize rađene na neutralnim osnovama kako bismo, kada se ova tema ponovo nađe pred radnom grupom i Vladom Srbije, imali polazne osnove za dijalog u uspostavljanju sistema. Ipak, bez obzira na to da li će se država odlučiti za DRS, on ne garantuje prikupljanje celokupnog otpada tako da je neophodno dalje razvijati EPR sistem i primarnu selekciju pre svega kroz podizanje svesti građana o značaju pravilnog razdvajanja otpada“, kaže Jelena Kiš, predsednica Saveza i menadžerka za održivost poslovanja i odnose sa javnošću u kompaniji Ball Packaging.
Prema studijama, depozitni sistem bi pomogao tako što bi obezbedio prikupljanje više od 90% ambalažnog otpada u industriji pića i udvostručio stope njegove reciklaže. Sistem bi mogao da uključi različite vrste pića u staklenim i plastičnim bocama, limenkama i tetrapaku. Članice Saveza istakle su da bi privredi trebalo ostaviti prelazni period od tri godine nakon donošenja zakona i podzakonskih akata da plasira proizvode koji se u tom trenutku nađu u prometu.
U konvencionalnom depozitnom sistemu, građani bi iskorišćenu ambalažu ostavljali pre svega u maloprodajnim objektima (i prema studiji za to dobijali pet dinara po jedinici ambalaže), dok je druga, za sada teorijska, opcija koju je studija analizirala uvođenje tzv. pametnog depozita koji predviđa i postavljanje „pametnih“ kanti i pokrivanje mnogo više lokacija (šoping centri, firme, reciklažni centri, sportski objekti, parkovi i drugi otvoreni prostori itd.) i u zavisnosti od broja lokacija može podrazumevati više ili niže investicione troškove za industriju pića u odnosu na konvencionalni sistem.
A gde smo bili 2019. i kakve su procene za 2022? Prikazani procenti pokazuju za koliko procentnih poena prebacujemo ili podbacujemo kod svakog od materijala. Postoji bojazan da ćemo za svaki od ovih materijala do 2030. biti u „crvenom“.
Studija o unapređenju EPR sistema preporučuje povećanje infrastrukture odnosno uvođenje tzv. „sistema dve kante“ što bi značilo da građani u posebnu kantu ili kontejner odvajaju otpad od papira i kartona, a u posebnu limenke, staklene i plastične flaše i tetrapak. Unapređenje sistema bi podrazumevalo da se obezbedi usluga odnošenja „od vrata do vrata“ i u gradovima i u ruralnim krajevima, kao i da se standardizuje postupak prikupljanja i razdvajanja otpada iz tih kanti.
Preporuke EPR studije idu u korist daljeg unapređenja razvrstavanja posebno u cilju povećanja reciklaže plastike i stakla gde Srbija beleži najlošije rezultate. Preporučuje se i obezbeđivanje naknada za sortiranje, ali bolje odvajanje organskog odnosno otpada od hrane i uvođenje naknada za odlaganje otpada. I jedan i drugi sistem obezbeđuju veću „čistoću“ otpada odnosno više prihode od reciklaže iz kojih bi se finansiralo njihovo funkcionisanje, pored izdvajanja industrije.
„Zaključak studija je da bi uz adekvatnu primarnu selekciju i sa uvođenjem depozitnog sistema, Srbija uspela da dostigne ciljeve EU za gotovo sve materijale dok će kod plastike biti potrebni i dodatni napori. Za to je potreban dobro osmišljen, neprofitni DRS sistem, kojim bi upravljao centralni operater u vlasništvu industrije koja bi i finansirala sistem, a država bila zadužena za nadzor i postavljanje ciljeva. Zato smatramo da bi privreda trebalo da učestvuje u izradi podzakonskih akata, kao što je bila uključena u početak rada na pripremi izmena Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu“, kaže Slobodan Krstović, šef Jedinice za zaštitu životne sredine u NALED-u.