Srbija proizvodi oko 70 odsto električne energije iz lignita i dalje ulaže u prljave tehnologije – novu termoelektranu i ugljenkopove. Za to vreme postojeća termoenergetska postrojenja rade u prekršaju emitujući prekomerno zagađenje, a povećanje kapaciteta za dobijanje energije iz obnovljivih izvora teče sporo, kao i na celom Zapadnom Balkanu. Razloge za optimizam daje veliki broj zahteva za priključenje vetrolektrana i solara na Elektromrežu Srbije (EMS).
Ono što Srbiji suštinski nedostaje je jasno strateško opredeljenje za potpunu dekarbonizaciju energetike, čega nema ni u dokumentima javne politike, kažu naši sagovornici. Nedostaje i sistem trgovine emisijama ugljen-dioksida, što bi privredu moglo skupo da košta.
Proizvodnja i potrošnja
Ukupna proizvodnja električne energije u regionu Zapadnog Balkana u 2022. godini iznosila je 69,5 teravata časova (TWh), u čemu je učešće termoelektrana na ugalj bilo 63 odsto (43,8 TWh). Ukoliko izuzmemo teritoriju Kosova i Metohije (92 odsto), najveći udeo termoelektrana na ugalj u proizvodnom miksu imaju Severna Makedonija (72 odsto) i Srbija (70 odsto), dok Albanija nema TE na ugalj. Udeo solarnih fotonaponskih postrojenja (PV) i vetroelektrana (VE) u proizvodnom miksu bio je mali i iznosio je zanemarljivih 3,5 odsto, pokazuju podaci iz evaluacije međunarodnih politika „Haotična i lažna dekarbonizacija elektroenergetskih sektora na Zapadnom Balkanu“ Centra za održivu energetsku tranziciju (RESET).
Preciznije stanje u Srbiji pokazuje Izveštaj o radu srpske Agencije za energetiku za 2022. godinu. Proizvodnja struje u Srbiji je 2022. iznosila 33.112 GWh. Od toga su termoelektrane na ugalj proizvele 64,7 odsto, veće hidroelektrane 26,9 odsto, termoelektrane-toplane 3,2 odsto, vetroelektrane priključene na prenosni sistem 2,6 odsto, i ostale elektrane (male hidroelektrane, manje elektrane na vetar, sunce, bioenergiju, biogas) zajedno 2,6 odsto.
Podaci iz evaluacije RESET-a otkrivaju i da se kapaciteti za proizvodnju energije iz vetra i sunca u regionu povećavaju sporo. U 2022. godini je instalirano 1.130 MW kapaciteta, što za Zapadni Balkan sa oko 17,5 miliona stanovnika iznosi 0,0645 kilovata po glavi stanovnika (kW/pc). U EU je 2022. godine instalirana snaga po glavi stanovnika iznosila 1 kW, što je 15,5 puta više.
Svetla tačka
Srbija je vidljiv iskorak ka korišćenju energije vetra i sunca napravila u aprilu 2021. godine usvajanjem Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije. Direktor Direkcije za razvoj Elektromreže Srbije (EMS) Nebojša Vučinić rekao je na panelu u okviru konferenciji OIE Srbija 2023, u novembru prošle godine, da su usvajanjem ovog zakona nastale dramatične promene u interesovanju investitora za vetroelektrane i solarne elektrane.
Kako je naveo, do 30. aprila 2021. godine u obradi je bilo 4.900 megavata (MW) zahteva za vetroelektrane i 400 MW za solare. Sa pet zahteva koliko je podneto pre usvajanja zakona, stiglo se na 100 zahteva, od kojih 70 za solar, čija je instalisana snaga 11 GW. Time je zahtevani kapacitet vetroelektrana i solarnih elektrana za priključenje povećan četiri puta, na preko 20 GW u poslednje dve godine.
Uprkos velikom broju zahteva, na srpskom prenosnom (visokonaponskom) sistemu još nema solarnih elektrana, dok je na distributivnom veoma mali broj. Kako je na pomenutom panelu izjavio direktor Direkcije za planiranje i investicije Elektrodistribucije Srbije Predrag Matić, na sistemu ima 157 malih solarnih elektrana, ukupne snage svega 23 MW.
Na pitanje kako smo došli do ovako drastične razlike između interesovanja za priključak na mrežu i postojećih kapaciteta iz sunca i vetra, direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) Mirko Popović kaže za „Moć održivog poslovanja“ da je problem dosta širok.
„U Srbiji, prvo, ne postoji okvir prostornog i urbanističkog planiranja za razvoj i iskorišćenje kapaciteta obnovljivih izvora energije. Prostorni plan Republike Srbije je istekao – usvojen je davne 2010. godine i nije usklađen sa planovima energetske tranzicije i ciljevima karbonske neutralnosti. Uz to, imamo potpuno neuređen sistem kad je u pitanju izdavanje dozvola i uslova za rad energetskih postrojenja. U tome vidim prepreku sa kojom ćemo se suočiti u trenutku razvoja velikih projekata izgradnje kapaciteta za obnovljive izvore“, kaže Popović.
Energetska tranzicija podrazumeva transformaciju čitavog društva
Iako transformacija energetskog sektora ka održivosti nije moguća bez postepenog napuštanja uglja kao prljavog energenta sa ograničenim rezervama, održivost nije samo to.
„Održivost je usklađivanje ekonomskog razvoja sa socijalnim i ekološkim aspektima, tj. elementima obezbeđivanja dobrobiti za društvo i životnu sredinu. Po tom kriterijumu naša energetska tranzicija se dešava usporeno i ona je neusklađena sa principima održivog razvoja. Srbija, pre svega, ima nerazvijen i neefikasan sistem društvene transformacije kroz energetsku tranziciju. Neophodna je transformacija u pogledu načina na koji se donose odluke, na koji se kreiraju politike, na koji se društvo uključuje. Mi nemamo društveni dijalog o energetskoj tranziciji i suštinski ne znamo ko donosi odluke“, kaže Popović i objašnjava da je do tog zaključka došao kroz iskustvo koje ima kao direktor RERI-ja, udruženja koje učestvuje u izradi dokumenata javne politike kao što su Strategija zaštite životne sredine i Nacionalni klimatski i energetski plan (NERP).
Kršenje međunarodnih obaveza
Potpisivanjem Ugovora o osnivanju Energetske zajednice 2005. godine, Srbija je prihvatila obavezu da poštuje „Direktivu o velikim ložištima“ (2016. zamenjena Direktivom o industrijskim emisijama) koja propisuje maksimalne dozvoljene emisije sumpor-dioksida, azotnih-oksida i praškastih materija iz termoelektrana. Radi usklađivanja starijih postrojenja, koja ne mogu da postignu dovoljno niske satne emisije zagađujućih materija, uvedena su dva dodatna mehanizma. Jedan je poštovanje Nacionalnog plana za smanjenje emisija (NERP) po kom se emitovano zagađenje ograničava na godišnjem nivou, a drugi je prestanak rada postrojenja najkasnije 31. decembra 2023. godine.
Najstarije termoelektrane u Srbiji – TE Morava i TE Kolubara, trebalo je prema ovoj obavezi da budu zatvorene, što znači da trenutno rade u prekršaju. U prekršaju su i ostale srpske termoelektrane koje svake godine emituju višestruko veće količine sumpor-dioksida nego što je propisano NERP-om.
„Srbija je prvo imala obavezu da termoenergetska postrojenja dovede u stanje da u prelaznom periodu rade u skladu sa standardnima životne sredine. Svi projekti za unapređenje zaštite životne sredine u termoelektranama trebalo je da budu završeni do 2018. godine. Ta postrojenja nisu upodobljena standardima, a i danas su ključni resurs za proizvodnju električne energije“, kaže Popović.
Suprotno ciljevima energetske tranzicije, EPS je ulagao u izgradnju novog bloka TE Kostolac – B3, koja bi ove godine trebalo da počne sa radom. Radi obezbeđivanja lignita za novu i ostale kostolačke elektrane, EPS priprema otvaranje novog površinskog kopa Kostolac Zapad. Kako je u avgustu 2022. za Politiku izjavio pomoćnik direktora za investicije u Direkciji za proizvodnju uglja Ivan Đukić, vrednost investicije otvaranja kopa iznosi 400 miliona evra.
Dekarbonizacija do 2050. lokalno ni na papiru
Nakon Ugovora o osnivanju Energetske zajednice i Pariskog sporazuma (2016) Srbija je i potpisivanjem Deklaracija iz Sofije o Zelenoj agendi za zapadni Balkan (2020. godine) prihvatila međunarodnu obavezu da postane klimatski neutralna do 2050. godine. Prva tačka ove deklaracije podvlači da potpisnici priznaju „Evropski zeleni dogovor (The European Green Deal – EGD) kao novu strategiju rasta Evropske unije (EU) u cilju moderne, klimatski neutralne i konkurentne ekonomije koja efikasno koristi resurse“. EGD ima jasne ciljeve – smanjenje najmanje 55 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte do 2030. godine u odnosu na 1990. i postizanje nula neto emisija najkasnije do 2050.
Srbija ovako nešto može da postigne samo uz dekarbonizaciju enegetskog sektora, iz kog potiče oko 80 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, cela namera da se učestvuje u evropskim ciljevima završava se sa međunarodnim ugovorima, sporazumima, deklaracijama. Srbija nema javno-politički okvir za ostvarivanje karbonske neutralnosti i ne utvrđuje tačan vremenski okvir za prestanak korišćenja termoelektrana na ugalj, što je slučaj i sa njenim susedima na Balkanu, smatra direktor RERI. Saglasna sa tim je i meteorolog Danijela Božanić, koja je bila više od deset godina rukovodilac Odeljenja za klimatske promene u ministarstvu zaduženom za zaštitu životne sredine.
„Srbija prvo treba da u Strategiji niskougljeničnog razvoja koja je usvojena u junu prošle godine, kaže kad će postići karbonsku neutralnost. Ali, u Srbiji ne postoji ni zakonodavni ni planski dokument u kom je rečeno kad će Srbija postići klimatsku neutralnost. To što je povećan kapacitet iz vetra stvar je biznisa, što ne mislim da je loše, ali transformacija ili dekarbonizacija energetskog sektora je strateški planirana promena energetskog miksa i to mora da uradi država. To je uradila Evropska unija, uradila je Kina. Srbija nije“, kaže Božanić.
Ona podseća na to da zahtev za postizanje klimatske neutralnosti do 2050. godina nije postavljen proizvoljno.
„Nauka je pokazala da ako se ne postigne karbonska neutralnost do 2050 godine, živećemo u svetu za koji ne možemo ni da pretpostavimo kako će izgledati. Svet neće biti isti ni ako je dostignemo, ali se pretpostavlja da će veliki deo sektora i sistema moći da se privikne na klimatske promene i da im se prilagodi. Ali ako se to ne desi – niko ne može da proceni veličinu katastrofe. Nauka nema mehanizam da to utvrdi“, objašnjava.
Posledice po ekonomiju su „iza ugla“
Osnovni mehanizam koji EU koristi za upravljanje dekarbonizacijom energetskog sistema je određivanje cene ugljenika, tj. trgovina emisijama (EU Emission Trading System (EU ETS)). Kroz njega EU prikuplja sredstva koja se koriste za finasiranje projekata dekarbonizacije.
Kako bi zaštitila svoje tržište i podstakla zemlje Zapadnog Balkana da uvedu ekvivalentan sistem trgovine emisijama, EU uvodi Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM). Način da se ova taksa izbegne je da Srbija ima ekvivalentnu ovoj, koju EU priznaje, a za čije uvođenje je ostalo malo vremena.
Antrfile: Takse od 2026. pogađaju 11 odsto izvoza iz Srbije
Novi trošak dekarbonizacije će značajno umanjiti cenovnu konkurentnost izvoza zemalja izvan EU. Porez će imati negativni uticaj na prerađivačku industriju Srbije i zemlje Zapadnog Balkana koje izvoze CBAM proizvode na tržište EU, piše časopis Makroekonomske analize i trendovi (MAT) iz septembra prošle godine. Priloženi su i podaci iz kojih se vidi da je Srbija 2022. na tržište EU plasirala proizvode koji podležu taksi na ugljenik u vrednosti od 2.075 miliona evra, što je 10,7 odsto ukupnog nacionalnog robnog izvoza. Brojke takođe pokazuju da proizvode koji podležu taksi Srbija uglavnom izvozi u EU – čak 71 odsto.
Izvor: edicija Moć održivog poslovanja