energetika

Rudarstvo i energetiku, osim činjenice da su strateški važne industrije za razvoj privrede, povezuje i loš glas da su među najvećim zagađivačima i „rasadnicima“ otpada u procesu konvencionalne proizvodnje.

U svetu postoji tri i po hiljade rudnika, koji proizvedu više od 100 milijardi tona čvrstog otpada, navodi se u studiji koju je objavio portal MDPI.com. Masa otpada može čak da bude nekoliko puta veća od mase osnovnih metala.

U energetici, među najproblematičnijima su termoelektrane koje koriste ugalj. One su u Srbiji tokom 2018. godine proizvele 7,5 miliona tona letećeg pepela, što je činilo čak 80 odsto ukupnog industrijskog otpada, navodi se u izveštaju „Upravljanje industrijskim otpadom“, koji je Državna revizorska institucija (DRI) objavila krajem prošle godine. Prema istom izvoru, na pepelištima termoelektrana Elektroprivrede Srbije (EPS) nataloženo je 200 miliona tona pepela, čija je vrednost kao proizvodne sirovine procenjena na milijardu evra, a proizvodnja pepela po glavi stanovnika svrstala je Srbiju u sam svetski vrh.

Imamo pepela za gradnju puta do Londona

Ali naša zemlja od takve pozicije ima daleko više štete nego koristi, jer se svega jedan odsto jalovine i pepela upotrebljava kao sirovina za ponovnu proizvodnju, kaže za „B&F“ dr Jasminka Đorđević Miloradović, profesorka ekologije na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Požarevcu.

„Elektrofilterski pepeo iz TE Kostolac koristi se kao sirovina za cementaru u Popovcu u obimu od 30.000 tona godišnje, što je zanemarljivo u poređenju sa pepelom koji godišnje nastane. Uredbom republičke vlade iz 2015. dozvoljava se upotreba pepela u građevinarstvu za objekte javne namene: puteve, nasipe, brane, ali ne i za izradu čitave palete proizvoda i građevinskih materijala. U putogradnji, pepeo se do sada upotrebljavao samo na ograničenim deonicama i više u eksperimentalne svrhe”, kaže ona i dodaje da sve zainteresovane strane treba da lobiraju za izmenu ove uredbe.

Primera radi, od količina pepela kojima raspolaže EPS, moglo bi da se izgradi oko  2.000 kilometara puteva, što je razdaljina od Beograda do Londona. U vreme kada je doneta pomenuta Uredba, rečeno je da će EPS za svaku plasiranu tonu pepela biti oslobođen plaćanja ekološke takse, za koju je ovo javno preduzeće tada izdvajalo 1,8 milijardi dinara. Ne čudi da je EPS  donirao pepeo, budući da prema podacima u studiji „Cirkularna ekonomija kao šansa za razvoj Srbije“ koju je podržao OEBS, deponije pepela u našoj zemlji zauzimaju 1.400 hektara plodne zemlje, a sam EPS za održavanje deponija i deponovanje pepela izdvaja 50 miliona evra godišnje.

Stanje na pojedinim deponijama je alarmantno, ocenjuje se u izveštaju DRI: visina   deponija je premašena, a na nekima od njih se i dalje odlaže pepeo iako je trebalo da budu zatvorene još 2015. godine. Dešavaju se havarije, pepeo se raznosi i do obližnjih naselja kao što je slučaj na „Srednje kostolačkom ostrvu“, što ugrožava zdravlje stanovnika i uzrokuje sušenje biljaka, upozorava se u izveštaju.

Zašto donirani pepeo nije iskorišćen?

Uspešni primeri u drugim zemljama pokazuju da se odgovarajućom upotrebom pepela u građevinarstvu može uštedeti od 30 do 80 odsto u poređenju s korišćenjem  materijala kao što su pesak, kamen, šljunak i zemlja. Veća upotreba pepela bi smanjila korišćenje šljunka i peska čija je neodgovorna eksploatacija često dovodila do erozija, devastacije okolnog zemljišta i spuštanja rečnih korita. U Holandiji i Češkoj, recimo, većina putnih deonica se gradi od letećeg pepela.

Elektroprivreda Srbije je prema sopstvenim navodima u svom internom časopisu iz 2017. godine, donirala 3.640 tona pepela za izgradnju auto-puta Beograd – Čačak. Ipak, donirani pepeo nije mogao da se iskoristi, tvrde u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Kako objašnjavaju u odgovoru za „B&F“, izvođač radova nije bio u stanju da ispuni kriterijume koji su propisani tehničkim specifikacijama za izgradnju nasipa od elektrofilterskog pepela, pa je zato doneta odluka da se upotrebi peskoviti materijal, a od doniranog pepela je iskorišćeno svega dva odsto.

U JP EPS potvrđuju da je upotreba pepela u građevinskom sektoru, u poređenju sa zemljama EU, i dalje na niskom nivou. „Posebno je specifična situacija sa upotrebom pepela u putogradnji. Pre početka šire upotrebe, neophodno je izraditi probne deonice saobraćajnica kako bi se testirale tokom upotrebe i potvrdio kvalitet i profitabilnost takvih projekata. Zato je na godišnjem nivou prodaja pepela i dalje na niskom nivou u odnosu na ukupne količine pepela na deponijama. U 2019. godini prodato je oko 173.000 tona pepela. Za infrastrukturne projekte JP EPS donira pepeo, kako bi se stimulisala njegova dalja upotreba i time podržala cirkularna ekonomija“, navode za „B&F“ u ovom javnom preduzeću.

Dok se mi gušimo u pepelu, drugi ga uvoze

Pepeo bi mogao da postane i izvozni proizvod, budući da se njegove količine smanjuju u zemljama koje sve više koriste obnovljive izvore za proizvodnju energije. U pomenutoj studiji OEBS-a se navodi da na tržištima Bliskog i Dalekog Istoka nedostaju stotine hiljada tona pepela mesečno.

No, da bi EPS izvozio pepeo, potreba su ulaganja u zasebno postrojenje jer pepeo ne može da se tovari bagerom ili lopatom, kao i sigurno mesto u luci odakle bi se transpotovao.

„Elektroprivreda Srbije je član Evropskog udruženja za proizvode koji nastaju procesom sagorevanja uglja (European Coal Combustion Products Association – ECOBA), u čijem radu učestvuju predstavnici evropskih termoenergetskih postrojenja, kao i predstavnici kompanija iz oblasti trgovine pepelom. Učešćem u radu ovog udruženja, omogućeno je informisanje potencijalnih kupaca na evropskom tržištu o raspoloživim količinama pepela na lokacijama EPS-ovih termoelektrana i dalji razvoj ove oblasti u skladu sa zahtevima Evropske unije“, rečeno nam je u ovom preduzeću.

 Regenerisane otpadne vode

 Kako se od otpada može zaraditi pokazuje program kogeneracije, koji Naftna industrija Srbije (NIS) sprovodi već sedam godina. Kompanija iskorišćava gas koji zbog slabijeg kvaliteta ne može da se upotrebi u osnovne svrhe, pa je na naftnim i gasnim poljima na osam lokacija u Srbiji sagradila male elektrane. Maksimalna snaga ovih mini elektrana je 14,5 MWe i tako dobijenu toplotnu i električnu energiju NIS najviše koristii za sopstvenu proizvodnju, ali se električna energija prodaje i na tržištu. U projekat je uloženo 20 miliona evra, a kako su ranije saopštavali iz kompanije, program donosi ne samo ekonomske nego i ekološke koristi, jer se smanjuje emisija ugljen-dioksida.

Kad je reč o mogućnostima cirkularne ekonomije u rudarstvu, koje se doživljava kao jedna od najtradicionalnijih industrija, međunarodno iskustvo Mineco Grupe pokazuje da se otpad može iskoristiti u flotacijskoj preradi rude, koja je koncipirana na  zatvorenom sistemu tehnoloških voda.

„Tehnološka voda koja se koristi za flotiranje rude i izdvajanje naplativih sadržaja olova, cinka i bakra, u našim rudnicima se ne ispušta u okolne vodene tokove, već se kao otpadna voda sprovodi zajedno sa jalovinom na namensko odlagalište. Taloženjem dolazi do razdvajanja jalovine od vode i tako regenerisana voda se dovodi do kvaliteta koji je potreban kako bi se ponovo koristila u novom ciklusu flotiranja rude“, objašnjava za „B&F“ Bojan Popović, direktor Mineco LTD.

Prema njegovim rečima, u zatvorenom sistemu dolazi do minimalnih gubitaka vode, koji se nadoknađuju uglavnom iz padavina. „Prednosti ovog sistema su prvenstveno ekološke, jer se minimalizuje korišćenje pitke vode, eliminiše ispuštanje otpadnih voda u lokalne vodotokove i generalno smanjuje uticaj na životnu sredinu“, ističe Popović i dodaje da se na taj način višestruko smanjuju troškovi naknade za uzimanje nove vode za potrebe proizvodnog procesa, te troškovi naknade za ispuštanje zagađene vode u vodotokove.

Kako eksploatisati jalovinu    

Kao primer navodi rudnik Gross u Gradišci, gde se zahvaljujući pomenutom sistemu koristi najmanje petnaest puta manje pitke vode nego kada bi se rudnik snabdevao iz gradskog vodovoda. Ulaganja u ovakav sistem za taloženje iznose 200.000 evra, mesečni trošak za održavanje je 2.500 evra, a godišnja ušteda najmanje 70.000 evra uz projektovani radni vek od 30 godina, kaže Popović.

Pored toga, operateri rudnika razmišljaju o ekonomičnosti eksploatacije niskih sadržaja metala u odlagalištima jalovine. Trenutno nije moguće iskoristiti 100 odsto rude, ali zbog smanjivanja rudnih rezervi i zahvaljujući tehnološkom napretku, počeće da se koristi i jalovina sa brojnih odlagališta u svetu, uveren je Popović.

„Očekujemo da će akcenat biti na rešenjima koja će, pored efikasnosti, obezbediti i veću zaštitu životne sredine, imajući u vidu da je regulativa u tom pogledu sve strožija, kao i da ekološki efekti postaju sve bitniji kada finansijske intitucije odobravaju kredite. Kao deo primarne proizvodnje, rudarstvo obojenih metala generalno ne proizvodi otpad podoban za dalju preradu, već eventualno nusproizvode poput kamena ili peska“, objašnjava Popović.

Mikrobi prave zlato

Kuda se zaputilo rudarstvo u situaciji kada su najveća svetska nalazišta prilično iscrpljena, pokazuju i primeri nekih inovativnih projekata u svetu. Tako kanadska kompanija Mineworx planira da izgradi pilot postorojenje za reciklažu korišćenih katalitičkih pretvarača, iz kojih će se dobijati metali iz grupe platinijum (PGMs). Procenjuje se da je vrednost ovog posla 30 milijardi dolara godišnje, a radiće ga u saradnji sa drugim kompanijama koje su razvile tehnologiju koja omogućava „oporavak“ 90 odsto plemenitih metala.

Tehnološka startap kompanija Mint Innovation sa Novog Zelanda je, pak, pokrenula projekat s ciljem da se upotrebe mikroorganizami za oporavak metala iz otpada. Ova tehnologija omogućava izgradnju „biorafinerija“, u kojima bi se proizvodilo zlato iz otpada u dvostepenom procesu.

Prva faza podrazumeva tradicionalni postupak ispiranja, u kojem se iz električnog otpada uklanjaju osnovni metali, poput gvožđa i bakra. U drugoj fazi, na otpad se nanosi kiseli spoj, dovoljno jak da otopi zlato, koje bi potom mikrobi apsorbovali u smesu. Iako je proizvodnja zlata osnovni cilj, tehnologija se koristi u rudarskoj industriji, a mikrobi mogu da apsorbuju paladijum, platinu i rodijum uz minimalne hemijske promene. Kompanija sada osmišljava način na koji bi mogle da se iskoriste i hemikalije upotrebljene u procesu stvaranja zlata.

Vesna Lapčić

Izvor: Biznis i finansije, broj 178 https://bif.rs/2020/10/biznis-finansije-178-kruzna-ekonomija-nije-svako-dubre-za-bacanje/

Foto: Pixabuy