Proizvođači robnih marki za trgovine kažu da isplativost njihovog posla najviše zavisi od „igre velikih brojeva“. Zaradu ostvaruju samo ako je promet ovih proizvoda veliki, jer se oni prodaju po nižim cenama. Svoj interes vide i u tome što im trgovci mogu pomoći da prošire tržište u zemlji i inostranstvu. Problemi su, međutim, nastali u trenutku kada su naglo počele da rastu cene sirovina na tržištu, jer dodatni troškovi u proizvodnji nisu mogli brzo da se ukalkulišu u krajnju cenu. Zbog toga su proizvođači, kako kažu, bili na gubitku nekoliko meseci, dok im nisu odobrena povećanja cena, uvod je teksta objavljenog u decembarskom broju magazina Biznis i finansije.
Na ruku proizvođačima svakako ide to što se robne marke sve češće nalaze u korpama potrošača. Ovakav trend, pored trgovaca potvrđuje i statistika. Prema podacima istraživačke kuće „Nielsen“ za naše tržište, učešće robne marke u prometu robom široke potrošnje za 12 meseci zaključno sa junom 2020. iznosilo je 6,5%, dok je promet porastao za 2,5 milijardi evra.
Ove brojke ipak nisu velike u poređenju sa razvijenijim evropskim zemljama. Prema podacima portala „Statista“ za 2020. godinu, robne marke u Holandiji i Velikoj Britaniji, na primer, čine čak polovinu ukupnog prometa, a u Nemačkoj i Belgiji oko 40%.
Dnema vajde, ne bi se ni radilo
„Macval Tea“, kompanija koja se bavi proizvodnjom čaja, radi za nekoliko trgovaca u Srbiji i Severnoj Makedoniji poslednjih deset godina. Učešće robnih marki u njihovoj proizvodnji dostiglo je čak 50%. Toliko učešće, kako kaže vlasnik firme Mirko Oluški, nisu planirali, već je ono na neki način nametnuto. „Najoptimalnije je ukoliko robne marke učestvuju sa 20 do 30% u ukupnom prometu. Međutim, kada trgovci vide da radimo robnu marku i da to radimo kvalitetno, onda nas donekle uslove tvrdnjama da ćemo tako proširiti asortiman našeg premijum brenda ’Macval Tea’ na policama“, priča Oluški.
Zahvaljujući proizvodnji za trgovine, popunjava proizvodne kapacitete van sezone, ali tvrdi da na tim proizvodima nema velike zarade. „Proizvođači robnih marki tek sa velikim prometom mogu da postignu zaradu. Mi imamo i sopstvenu proizvodnju sirovina, pa deo računice pronalazimo i u tome. Pored toga, neke robne marke imaju manju gramažu od standardne“, objašnjava Oluški gde se može pronaći prostor za zaradu.
Kompanija „Moravka“ iz Leskovca radi za najveće trgovinske lance u Hrvatskoj, Srbiji, Rumuniji, Bosni i Sloveniji, a ni sami ne znaju koliko tačno proizvoda prave.
„Sigurno ih je više od 600, a pored toga imamo i svoje brendove. Naravno da postoji interes i zarada, zato se proizvođači i odlučuju da rade robne marke za trgovine“, kažu u ovoj kompaniji i dodaju da nemaju nikakvih problema sa naplatom potraživanja.
U prometu kompanije „Ultra papir 2M“, koja se bavi proizvodnjom papirnih maramica, salveta, toalet papira, ubrusa, robna marka učestvuje sa oko 35%, a rade za nekoliko većih trgovinskih lanaca. Prema rečima direktora Milovana Stanišića, tražnja raste iz godine u godinu. „Prednost kod ovakve proizvodnje je to što ne plaćamo razne naknade za ulistavanje, prvo punjenje, a i promet je veći jer sami trgovci promovišu svoje robne marke“, ističe Stanišić.
Ove godine proizvođači koji prave robne marke su, međutim, imali problema zbog naglog rasta cena sirovina i repromaterijala, a trgovci su odlagali poskupljenja proizvodima na policama. „Ugovor nas obavezuje da pravdamo svako poskupljenje, što su trgovci donekle koristili. Nastavili su da poručuju robu i to u povećanim količinama, spremajući se za sezonu. Mi smo bili dužni da isporučujemo svako trebovanje, jer su za kršenje ugovora predviđeni penali. Tako smo, praktično, od avgusta radili skoro u gubitku“, kaže Oluški, koji saradnju sa trgovcima opisuje izrekom „sa njima je teško, bez njih još teže“.
Pruži se koliki ti je jorgan
Prema podacima „Nielsena“, prošle godine je skoro četvrtina ispitanika ocenila da je roba koja se prodaje kao privatna robna marka jednako kvalitetna kao i premijum proizvodi, dok je pet godina ranije takvo mišljenje imalo svega 14% potrošača u Srbiji.
Oluški ističe da se sa kvalitetom ne sme kalkulisati, jer trgovci zahtevaju iste standarde i za premijum proizvode i za robne marke. To nezvanično potvrđuju i u jednoj firmi koja pravi konditorske proizvode. „Sve više ljudi kupuju proizvode koji su označeni kao robna marka jer njihov kvalitet stalno raste, a jeftiniji su od drugih proizvoda. Mi smo testirali potrošače tako što smo im ponudili svoj i krem jednog poznatog brenda, ali smo zamenili ambalažu. Ljudi su se odlučivali za poznati brend, iako je u njemu bio naš krem. To pokazuje da se većina ne opredeljuje za neki proizvod na osnovu ukusa, već na osnovu toga koliko je neki brend poznat“, kažu u ovom preduzeću.
Milovan Stanišić napominje da i u okviru robne marke postoje kategorije u kvalitetu, pa oni rade proizvod više i niže klase, a u zavisnosti od toga se određuje i cena.
Ekonomista Saša Đogović smatra da razvoj robnih marki pozitivno utiče i na privrednike. „Sve se više radi na kvalitetu, dostupnosti i promociji robnih marki, pa tražnja raste što utiče i na rast proizvodnje onih koji rade za trgovce. Potrošači sve više znaju šta stoji iza robne marke koja postaje svojevrsni brend, grade lojalnost i preporučuju te proizvode. Osim toga, trgovci proizvođačima mogu da omoguće širenje na čitavoj teritoriji Srbije pa i izvoz, što je naročito važno za one koji su na početku poslovanja i nemaju tako dobro pozicioniran svoj brend na tržištu“, ističe Đogović i dodaje da bi posebno lokalni proizvođači nekih specifičnih proizvoda mogli da dopru do potrošača preko trgovačke robne marke.
Komentarišući tvrdnje proizvođača da je njihova zarada niska u toj saradnji, Đogović kaže da svako bira, zavisno od svojih mogućnosti, da li će ulagati u gradnju sopstvenog brenda ili će sarađivati sa trgovcima.
Isti kriterijumi za sve dobavljače
Istraživanja „Nielsena“ pokazuju i da je učešće privatne robne marke u robi široke potrošnje skoro dvostruko veće kod neprehrambenih kategorija (10,2%), nego kod prehrambenih (5,2%).
Tanja Perović Al Hamashi, rukovodilac privatne robne marke u kompaniji „Deleze Srbija“ potvrđuje da njihove robne marke odlično prolaze kod kupaca, koji u njima prepoznaju dobar odnos cene i kvaliteta. Najviše se prodaju smrznuti proizvodi, začini i praškasti proizvodi, keks i slani konditori, prerade od voća i povrća i med, a potom čokolade i bombone. Odluke o proširivanju asortimana u ovoj kategoriji proizvoda donose se na osnovu istraživanja tržišta i internih podataka o zadovoljstvu potrošača.
„Kada biramo dobavljače, u slučaju kada se neki proizvod pravi u Srbiji, uvek dajemo prednost lokalnim proizvođačima, jer je strategija kompanije da pomogne u razvoju domaće poljoprivrede. Proizvode koje ne možemo da pronađemo na lokalnom tržištu uvozimo, i često na tenderima imamo i učesnike iz regiona i Evrope. Svi dobavljači, bez obzira na proizvodnu lokaciju, moraju da ispune visoke standarde u oblasti kvaliteta i bezbednosti proizvoda koje propisuje naša Ahold Delhaize Grupa“, naglašava sagovornica B&F-a. Ipak, koliko je u formiranju tržišta za privatne robne marke važna i cena, potvrđuje odluka ovog trgovinskog lanca da uvede trajno niske cene za više od 800 proizvoda koji se nalaze u ovoj kategoriji.
S druge strane, ciljevi održivog razvoja se jednako sprovode u dobavljačkom lancu za sve vrste proizvoda. Zato se i kod robnih marki vodi računa o sirovinama koje se koriste u proizvodnji, na šta ukazuju i posebne oznake da proizvodi poseduju MSC ili UTZ sertifikat, poput instant kafe „Perla“. Tanja Perović Al Hamashi najavljuje i da će „Deleze Srbija“ pojačati napore da smanji udeo plastike za jednokratnu upotrebu u ovoj kategoriji proizvoda, ne samo u asortimanu, već i u ambalaži.
Izvor: Biznis i finansije, decembar
Autor: Vesna Lapčić
Foto: Pixabay.com