Pre dvadeset godina deca bi se lično sastajala sa prijateljima, igrala se napolju, slagala slagalice i čitala knjige.
Od tada su se stvari dosta promenile. Stalno smo na elektronskim uređajima, piše Ister Vojcicki za CNBC.
„Ali ne brine me toliko pristup koji deca imaju. To je nedostatak samokontrole i samoefikasnosti u pogledu pristupa. Koliko vremena deca treba da imaju na digitalnom uređaju? Koliko često treba da ga koriste? Šta bi trebalo da rade na tome?
Samoregulacija odnosno samokontrola nije samo vreme pred ekranom. To im na kraju pomaže da postanu sposobniji i sigurniji u svim aspektima svog života“, kaže ona.
Evo još nekoliko saveta
1. Modelirajte zdrav odnos sa tehnologijom.
Zamislite kada ste poslednji put ručali dok ste kucali imejl dok ste slušali podkast i proveravali telefon svaki put kada bi zazvonio. Svi to radimo!
Deca mogu imati problema sa samoregulacijom jer njihovi roditelji modeliraju takvo ponašanje. Zapamtite, naša deca nas stalno gledaju i kopiraju!
Još gore, istraživanje na više od 6.000 učesnika pokazalo je da 54% dece misli da njihovi roditelji prečesto koriste njihove uređaje. Trideset dva procenta dece se osećala „nevažno“ kada su njihovi roditelji razgovarali telefonom.
Nevažno. Da me čini tužnim. Koliko nas odraslih se tako osećalo kada je neko proverio svoj telefon tokom razgovora? Da, telefoni stvaraju zavisnost, ali zbog naše dece i nas, moramo postaviti granice.
2. Naučite ih da budu strpljivi.
Samoregulaciju čine mnoge veštine, a jedna od njih je strpljenje.
Studija o odloženom zadovoljstvu otkrila je da deca koja mogu duže da čekaju na nagrade obično imaju bolje životne ishode.
Evo suprotnosti od učenja strpljenju: pustiti dete da bude na mreži ceo dan – u kolima, u restoranima, za stolom.
Za moje devojke, čekanje i spasavanje su bili deo naših života. Nismo imali mnogo novca kada su odrastali, pa smo štedeli za ono što smo želeli. Imali su svako svoju kasicu prasicu i punili su ih peni po peni. Čak smo svake nedelje rezali kupone iz novina.
Kada su mogli da kupe nešto što su želeli zbog svog strpljenja, imali su osećaj postignuća.
3. Neka im bude dosadno.
Kao nastavniku, studenti bi mi se ponekad žalili da ne mogu da im zadržim pažnju tokom predavanja. Ali nikada se nisam uznemirila ili uvredila.
Iskoristila sam to kao priliku za učenje i rekla: „Želim da odeš kući i pitaš svoje roditelje da li im je ikada dosadno na poslu. Ako se sutra vratiš sa odgovorom da im nikad nije dosadno, možeš da preskočiš moje predavanje.”
To im je privuklo pažnju. „Dosađivanje je priprema za život“, rekla sam im. „Trenutno vežbate.“ Smejali su se, ali su svi razumeli. Život je ponekad, ili često, dosadan.
Ali u tim trenucima možete mnogo naučiti. Možete ili otići direktno na svoj telefon, ili možete sanjati: Koji su vaši ciljevi? Koji su vaši sledeći koraci? Koje su prepreke na putu? Gde osećate najviše uzbuđenja, najviše nade?
4. Postavite pravila u vezi sa tehnologijom
Ovo nije lako, ali iznenađujuće, mnogi roditelji ne uspostavljaju osnovna pravila.
Evo nekih od mojih glavnih pravila za tehnologiju:
Napravite plan sa svojom decom, a ne za svoju decu.
Bez telefona tokom obroka, bilo u vašoj kući ili nečijoj drugoj.
Nema telefona nakon što je vreme za spavanje. Objasnite važnost sna za razvoj mozga i podsetite ih da njihova tela rastu kada spavaju.
Koristite diskreciju sa malom decom. Mlađu decu, počevši od četiri godine, treba naučiti kako da koriste mobilne telefone u hitnim slučajevima.
Deca treba da osmisle sopstvenu politiku mobilnog telefona za porodični odmor ili bilo koju vrstu društvene aktivnosti gde treba da budu prisutna. Obavezno izaberite kaznu za nepoštovanje sopstvene politike (npr. gubitak određenog vremena na uređaju).
Razgovarajte o tome koje slike i audio zapisi su prikladni za deljenje na mreži. Objasnite da šta god da objave ostavlja digitalni otisak.
Pomozite im da shvate šta je maltretiranje putem interneta i njegov negativan uticaj na druge. Uvek kažem: „Smej se sa svojim prijateljima, a ne njima.
Naučite ih da ne daju lične identifikacione podatke.