Nefinansijski izveštaji sve su popularniji i u Srbiji, iako zakonska obaveza ne obuhvata sva preduzeća. Ipak, da li su ti izveštaji standardizovani, koliko su kvalitetno napisani ili su pak formalnost ili marketinški potez? I kakve koristi preduzeća od njih zaista imaju, pitali smo Nevena Marinovića, koji je koosnivač i izvršni direktor Smart kolektiva, vodeće domaće organizacije u oblasti CSR-a i socijalnog preduzetništva, a ujedno i direktor Foruma za odgovorno poslovanje – mreže društveno odgovornih kompanija u Srbiji.
„Za kompanije je ESG ili izveštavanje o održivosti (sustainability reporting) – nefinansijsko izveštavanje važno najpre zato što su investitori, finansijska tržišta i finansijske institucije sve više fokusirani na traženje informacija o ESG performansama kompanija. Izveštaji postaju jedan od ključnih alata za predstavljanje, analizu i uvid u to kako je neka firma integrisala principe održivosti u svoje poslovanje“, kaže Neven Marinović.
Odgovarajući na pitanje kako ESG izveštavanje utiče na poslovanje, on navodi i ostale razloge:
– Kompanije koje su registrovane u EU očekuju od svojih poslovnih partnera usklađenost sa ESG principima poslovanja, te koriste ove izveštaje kao značajan izvor informacija. Nemačka je donela i poseban zakon o „proceni uticaja u lancu snabdevanja“, koji obavezuje nemačke firme da provere prakse – pre svega u domenu ljudskih i radnih prava – svih kompanija koje su im u lancu nabavke i da garantuju za njih, što će se samim tim odnositi i na naše firme.
Veoma je važna i usklađenost sa domaćom i međunarodnom regulativom. Izveštavanje o nefinansijskim aspektima poslovanja, odnosno o indikatorima vezanim za oblast ESG, postalo je 2018. godine obavezno za sve velike firme u EU. Evropska unija je donela direktivu o nefinansijskom izveštavanju, prema kojoj velike kompanije koje se smatraju „subjektima od javnog interesa“ (Public Interest Entities – PIEs) imaju obavezu da objave informacije kao što su podaci o životnoj sredini, zaposlenima, lokalnoj zajednici, ljudskim pravima, borbi protiv korupcije i inkluziji.
Izveštaji su deo unapređenja upravljanja kompanijom, jer služe kao dobar pokazatelj i model za upravljanje rizicima unutar kompanije. S obzirom na sveobuhvatnost i analitičnost, oni su idealan alat za optimizaciju poslovanja, kao i za analizu postojećih praksi kako bi se bolje upravljalo svim neophodnim resursima.
Koje kompanije u Srbiji imaju obavezu ESG izveštavanja, kome se dostavljaju izveštaji i šta ako tu obavezu ne ispune?
Prema domaćem Zakonu o reviziji i računovodstvu, od 1. januara 2022. godine, obavezu dostavljanja ovih izveštaja imaju „sva velika pravna lica koja su društva od javnog interesa“, i koja imaju više od 500 zaposlenih. U praksi, to se odnosi na velike firme sa sedištem u Srbiji. Kompanije koje imaju podružnice u Srbiji a sedište im je u nekoj od zemalja EU nemaju ovu obavezu, bez obzira na veličinu, pod uslovom da su njihove centrale već objavile izveštaj koji uključuje podatke i informacije iz srpske podružnice. Ali u praksi vidimo da mnoge kompanije uprkos tome pripremaju detaljne izvešaje koji se odnose samo na njihovo poslovanje u domenu ESG na domaćem tržištu. Ovi izveštaji se u smislu zakonske obaveze dostavljaju APR-u, zajedno sa finansijskim izveštajima, čiji su integralni deo. Dostupni su na kompanijskim veb-stranama, dok firme često organizuju i posebne događaje kako bi predstavile ključne rezultate, ciljeve i inicijative zainteresovanim stranama.
Kako je to u drugim zemljama, i u zemljama u okruženju?
S obzirom na to da u neposrednom okruženju imamo zemlje koje su i same članice EU, za njih važe ista pravila, i principi izveštavanja koji su doneti na nivou cele Unije. Zemlje članice su imale period prilagođavanja, ali već od 2018. godine sve imaju obavezu prikupljanja izveštaja od domaćih kompanija.
Kada su u pitanju zemlje koje, kao Srbija, nisu članice EU, situacija je različita od zemlje do zemlje. Srbija je, koliko ja znam, jedina u potpunosti uskladila svoj zakon o računovodstvu i reviziji sa pomenutom EU regulativom. U drugim zemljama, poput Albanije, BiH i Severne Makedonije, postoji sve više inicijativa, projekata i fokusa samih država na ove teme, ali još ne postoje jasno promovisani standardi i obaveze izveštavanja na temu održivosti. Ipak, sve veće interesovanje zemalja Zapadnog Balkana može dovesti do jače regulative i šire primene ESG izveštavanja u budućnosti.
Da li postoji presek stanja, koliko je kompanija u Srbiji dostavilo ovaj izveštaj i koliko njih je „dobilo peticu“?
Obavezu nefinansijskog izveštavanja u Srbiji ima oko 180 pravnih subjekata. Još ne postoji detaljna analiza izveštaja (prvi su podneti prošle godine sa podacima za 2022), iako je jedna takva studija u kojoj i mi učestvujemo u toku. Ne mogu da iznosim precizne podatke, ali mogu da kažem da većina firmi koje su predale izveštaje ispunjava minimalne neophodne zakonske zahteve, a veoma mali broj kompanija ima izveštaje koji nude detaljni i sveobuhvatni prikaz poslovanja u ovoj oblasti. Takođe, postoje kompanije čiji izveštaji i pored niskih zahteva nisu ispunili ni ovaj zakonski minimum. Pretpostavljam da će se situacija popravljati i unapređivati iz godine u godinu, s obzirom na to da je za mnoge domaće firme ovo nova i donekle nepoznata oblast.
Šta izveštaj obično sadrži, ako uopšte postoje standardi za pisanje?
U nekom najsvedenijem obliku, izveštaj bi trebalo da sadrži barem stavke koje se odnose na: poslovni model firme, opis politika i analiza koje firma sprovodi u vezi sa ESG temama, rezultate mera koje firme ostvaruju na bazi opisanih politika, osnovne rizike koje mapiraju, kao i ključne pokazatelje uspešnosti. Ali postoji niz standarda i smernica za izveštavanje koje kompanije mogu da koriste kako bi strukturirale svoj izveštaj. Očekuje se da će se vrlo brzo i na nivou EU, a zatim i kod nas, doneti novi set obaveza koji će jasnije propisati strukturu izveštavanja i neophodne indikatore koje će kompanije morati da uključe u svoje izveštaje.
Neke od najviše korišćenih smernica jesu one koje razvija međunarodna organizacija GRI – Global reporting Initiative. One daju strukturu za izveštavanje o ekonomskim, ekološkim i društvenim performansama kompanija, uključujući aspekte kao što su upravljanje ljudskim resursima, zaštita životne sredine, ljudska prava, korporativno upravljanje.
Postoje i drugi standardi koji se koriste u odnosu na neki specifičniji fokus, neki su prisutniji u određenim industrijama, ali svi u suštini definišu i identifikuju ključne teme u vezi sa ESG aspektima poslovanja firme. Vredi pomenuti: Sustainability Accounting Standards Board (SASB), zatim IRF – Integrated Reporting Framework, koji promoviše integrisano izveštavanje, što znači da kompanije izveštavaju o finansijskim i nefinansijskim performansama na sveobuhvatan način.
Koliko su ozbiljno domaće kompanije pristupile nefinansijskom izveštavanju?
Ako ne govorimo samo o ispunjavanju zakonske obaveze nego o zaista detaljnim i razvijenim izveštajima o održivosti, možemo da kažemo da strane kompanije imaju više izveštaja koji su detaljniji i razvijeniji. Ali, definitivno postoji veliki pomak kad su domaće firme u pitanju. Nekoliko domaćih firmi je iniciralo izradu ovakvih izveštaja i pre nego što je to postala zakonska obaveza, a mislim da će se taj trend nastaviti. Svakako su to one firme koje su već lideri u svojim sektorima, koje posluju uspešno i često imaju razvijenu saradnju sa inostranim tržištima.
Da li su neki sektori više posvećeni nefinansijskom izveštavanju i da li neki u tome treba da budu aktivniji od drugih?
S obzirom na mali broj sveobuhvatnih izveštaja, teško je govoriti o nekoj statistici u sektorima. Moje lično mišljenje je da to i dalje ima više veze sa nekom vrstom liderske pozicije, ili sa suštinskom posvećenošću kompanije, a manje sa sektorima. Postaje sve teže da firma bude uspešna, prepoznata i cenjena zbog poslovnih rezultata a da ignoriše temu održivosti, a samim tim i izveštavanje o održivosti.
Što se same odgovornosti tiče, imaju je svi, pošto svaka privredna delatnost ima i neki uticaj na životnu sredinu, društvo, zajednicu. Izveštavanje jasno usmerava kompanije da sagledaju gde to imaju kakav uticaj, i da onda o tome izveštavaju, a samim tim da se time najviše i bave kroz druge aktivnosti.