Jasmina Hrnjić se u Dubai zaljubila tokom svoje prve posete toj zemlji 2011. Od tada je sanjarila da se u njega i preseli u čemu je uspela pre osam godina. Za sebe kaže da je veliki fan Dubaija i Emirata te da se u njemu oseća kao da tu pripada.

„Do samog je čoveka kako će se osećati u Dubaiju ili na bio kojoj tački sveta. Obožavam lepo vreme i more, Dubai mi se odmah svideo i poželela sam da živim ovde još kada sam ga prvi put posetila“, kaže Jasmina za Sveonovcu.

Čak joj ne smetaju ni nesnosne letnje vrućine jer ih je prihvatila i donekle se navikla. „Sinoć sam se vraćala u ponoć kući i imala sam utisak da me peče sunce koliko je bilo toplo. Ali takve vrućine traju samo tri meseca ostalih devet je savršeno“, kaže ona.

Kako si zapravo otišla u Dubai?

Prvi put sam bila u poseti sestri od ujaka 2011. Tada nije bilo direktnog leta, trebala nam je viza – bilo je komplikovanije. Nikada mi nije bio plan da napustim Srbiju. Pošto sam živela sa roditeljima, a kad sam odslušala predavanja na poslednjoj godini Učiteljskog fakulteta, počela sam i da radim, ne mogu da kažem da mi je bilo loše i da sam morala da odem. Jednostavno mi se svideo Dubai. Prvo sam tražila posao, ali nisam uspevala. Ispostaviće se da će posao pronaći mene tri godine kasnije odnosno 2014. Naime, radila sam na Beogradskom aerodromu u čuvenoj prodavnici Durfy. I to je počelo slučajno, kao letnji posao, zaista sam želela da budem učiteljica čim diplomiram, ali sam se zadržala u Durfy-ju šest godina. Durfy je, inače, švajcarska firma koja zakupljuje duty free šopove po svetu i nalaze se na 25 odsto aerodroma. Izuzetno su moćni. U nekim neobaveznim razgovorima sa jednim menadžerom rekla sam mu da bih se preselila u Emirate i te 2014. godine se otvorila pozicija u emiratu Šarža koji je na oko 40 kilometara od Dubaija. Za tri nedelje sam se spakovala i odselila. Nije mi bilo teško jer mi je pomenuta sestra već živela u Dubaiju, poznavala sam grad i odlučila da pokušam.

Kako si se snašla tih prvih godina?

Ostala sam da radim u Dufry prodavnici narednih šest godina. Nije mi bilo teško da putujem. Osećam se ovde jako lepo, ne volim da bilo ko priča nešto negativno o Dubaiju. Naravno, nije sve idealno i savršeno, ali svako ima priliku da živi, radi i zaradi.

Od početka sam se osaćala veoma komforno i lako sam se prilagodila načinu života. Najveći izazov je bio da razumem istočnjački način upotrebe engleskog jezika i na koji način ljudi sa istoka razmišljaju, rade i jedu, ali je u suštini sve to bilo vrlo interesantno za naučiti!

Kako je bilo tokom korone posebno što je avio industrija stala?

Kada je počela korona kao što si rekla, stali su letovi i izgubila sam posao. Pošto poslodavci obezbeđuju boravišnu i radnu vizu, država je rekla da se vize ne otkazuju čak ni u tom slučaju. Gubitak posla mi nije teško pao jer sam već intenzivno razmišljala da ga promenim. Želela sam da napredujem. Kada si dugo u nekoj kompaniji postaješ prilično komforan, ne možeš da naučiš ništa novo jer si praktično prošao sve faze i vladaš u potpunosti poslom, a onda je to pretnja da posao postane rutina što nije dobro za karijeru.

Dala sam sebi nekoliko meseci odmora. Bila sam mesec i po dana u Srbiji u prvoj godini korone. Srbija je super ako se živi dobro, ali mi smeta previše negativnih informacija i čini mi se da je dosta negativne energije što razumem jer smo prošli kroz teška vremena. Iako nisam znala koliko ću brzo pronaći posao vratila sam se u Dubai.

Koliko brzo si našla posao i da li je bilo teško?

Relativno brzo sam dobila poziv da radim u jednoj agenciji za nekretnine. A sada radim za građevinsku firmu koja gradi i prodaje stanove. Razlika je što kada si agent radiš uglavnom za procenat, a kod investitora postoji fiksna plata plus procenat. Nekoliko velikih agencija za nekretnine daju platu i proviziju, ali uglavnom se radi za proviziju. Posle toliko godina u korporativnom svetu za mene je to bilo izazovno pa mi rad za investitora više odgovara.

Šta se dešava sa tržištem nekretnina u Dubaiju?

Tržište nekretnina je ogromno i dalje raste, nekada se pitamo koliko će to da traje.

Ko kupuje te nekretnine? Šta se najviše gradi i prodaje?

Kupuju svi jer ne postoje barijere oko toga ko može da bude vlasnik stana. Više od 80 odsto stanovništva Dubaija su stranci sa boravišnom i radnom vizom. Među kupcima je dosta Azijata, Indijaca, ljudi iz subindijskog kontinenta: Pakistana i slično, ali i Kineza. Nedavno je zbog dešavanja bila ekspanzija Rusa koji su kupovali masovno. Jedan od razloga što mnogo ljudi ulaže u Dubai je i što se poreklo novca ne proverava, posebno ako se prebacije sa računa na račun iz bilo koje zemlje. Za poreklo novca mogu da pitaju eventualno ako neko dođe sa velikim količnama keša.

Da li su cene porasle?

Verovali ili ne, ali postoje projekti koji su jeftiniji nego u Beogradu. Cene rastu, ali ne toliko velikom brzinom. Uglavnom se kreću od 4.000 evra po kvadratu, ali postoje i jeftiniji kvadrati. Skoro je prodata jedna vila na Palmi od oko 4000 kvadrata sa 100 metara privatne plaže i jako mnogo sadržaja unutar imanja, za 76,2 miliona evra. To je za sada najskuplje prodata nekretnina u Dubaiju.

Kakve nekretnine se grade i prodaju?

Nekretnine su velike. Ja, na primer, živim u garsonjeri, a ona ima 60 kvadratnih metara, dvosoban stan može da ima i do 150 kvadrata pri tom se dnevna soba ne računa u broj soba. Arapi vole jako velike nekretnine takve i grade, čak i u siromašnim zemljama. Obično imaju dve dnevne sobe, jednu manju za porodicu i jednu za okupljanje prijatelja. U kulturu je još uvek integrisano da muškarci sede sa muškarcima, a žene sa ženama. Naravno, Dubai se menja, pa sada postoji i veći broj manjih nekretnina. Rekla bih da se najviše kupuju garsonjere i jednosobni stanovi jer su oni najlakši za opremanje i izdavanje pošto mnogi stan kupuju kao investiciju da bi rentirali. Trosobne uglavnom kupuju porodice.

Mnogi stanovi se prodaju u izgradnji ali mogućnost prevare je praktično nemoguća. Naime, dešavalo se ranije da neki projekati nisu završeni i da je bilo prevarenih ljudi. Zato sada, kada se kupuje stan u izgradnji, ne daje se novac direktno investitoru, već se uplaćuje na račun u koji investitor ima uvid ali ne može da koristi ta sredstva dok ne završi objekat.

Svi gledamo glamurozne fotografije iz Dubaija, a kako se zapravo živi tamo?

Rekla bih da se dobro živi. Istina, postoje ljudi koji rade za 300 evra, čistači, dostavljači, ali u tim slučajevima kompanija najčešće obezbeđuje smeštaj, uniformu i delimično hranu. Te poslove uglavnom rade ljudi iz Indije, Pakistana, Bangladeša. Možda je to šokantno, ali pošto sam mnogo putovala, obišla sam više od 40 zemalja sveta, lakše razumem koliko njima ta mogućnost znači. Na primer, Filipini su za većinu ekskluzivna destinacija, ostrva i more su fenomenalni, ali kada se zađe u naselja vidi se koliko su siromašni. Ako imaju posao jedva zarade 50 evra. Pošto su im ovde svi troškovi pokriveni, oni mogu da šalju svoju celu platu porodici.

Dubai mi se sviđa jer svako ima priliku za svaki posao i svako je poštovan nezavisno od pozicije na kojoj je zaposlen. Svaka pozicija je poštovana, svaka nacionalnost je poštovana, kao i svaka religija. Svi praznici se slave, svi mi slavimo sve praznike bez obzira na religiju, grad se kiti i za Božić, Novu godinu, Kinesku Novu godinu, za indijske praznike, ramadan. Dakle, svako ima priliku da živi slobodno, zaradi. Poslova ima raznih ali svako ima priliku da radi i da zaradi.

A kakva je poslovna kultura?

Možda se mnogi ne bi složili sa mnom, ali lično imam utisak da se neguje okruženje bez stresa. Rekla sam da se svi ophode sa poštovanjem, a neguje se  otvorena kultura da zaposleni mogu da se obrate šefu i kažu šta su uradili i zatraže unapređenje ili povišicu. To se ceni jer se smatra da želite da napredujete.

Pored toga, primetila sam da ljudi ovde žele da menjaju posao, čak se i vrednuje ako na neko vreme promeniš poziciju ili kompaniju jer se to posmatra kao želja da napredujete u karijeri.

Da li je istina da je državljanstvo gotovo nemoguće dobiti?

To što domicilnog stanovništva ima praktično manje od 20 odsto je i razlog zašto oni državljanstvo i pasoš ne daju nikome, nikada ni pod kojim uslovima. Jer ukoliko bi dali svima oni bi izgubili svoj identit jer ih je jako malo. Udajom može da se dobije pasoš, ali mora dugo da se bude u braku i imaju deca. Čak i u tom slučaju dobija se samo pasoš koji važi kao putni dokument, ali ne i beneficije koje ima lokalno stanovništvo u pogledu stanova, zemlje i slično.

Dubai sa strane deluje kao dobro mesto za provod i da se zaradi, a kakav je život za porodicu?

Pre dvadesetak godina ljudi su uglavnom dolazili da zarade novac i vrate se kući. Međutim, vlasti u Dubaiju su jako pametne, posmatraju šta se dešava u praksi. Shvatili su da ljudi dolaze samo da zarade i onda odlaze i odnose novac. Tada nije bilo ni mnogo sadržaja za porodični život, niti kvalitetnih škola. Sada se gradi mnogo naselja sa kućama. Grad je sagrađen uz more, a čitava naselja se sada grade ka pustinji. Znam mnogo srpskih porodica koje žive ovde, lekara, inženjera. Jedino što čujem da je problem jeste cena školarine u dobroj školi. Ukoliko se rade poslovi sa prosečnom platom ili malo ispod, može da bude nategnuto. Dobre škole su jako skupe. Vidim da ovde deca obično završe osnovnu i srednju, a posle ih roditelji šalju na fakultete u SAD ili Evropu. Što se tiče zabave za decu toga ima mnogo.

DR NOA LIDIJA SEBAG: DRUGARICA ME JE POZVALA U IZRAEL, ZNALA SAM DA ĆU OSTATI

Kakav je društveni život i da možda razbijemo neke predrasude – da li to što je Dubai arapska zemlja predstavlja ograničavajući faktor za nearapski svet?

O arapskom svetu postoje još predstrasude koje datiraju iz ranijeg perioda. Kao Evropljanka mogu da kažem da za svih ovih osam godina nisam imala nikakav problem. Što se tiče, na primer, izlaženja i služenja alkohola, on se služi samo u hotelima i pri hotelima jer su dozvole za služenje alkohola jako skupe. Pošto hoteli imaju četiri i pet zvezdica često imam utisak da živim luksuznijim životom nego što zaista jeste. Apsolutno svi koji živimo ovde imamo pristup tim hotelima, barovima, restoranima bez ikakvog ograničenja. Ograničenja ne postoje ni što se tiče oblačenja i slično.

Mislim da su čak žene privilegovanije od muškaraca. Jako su poštovane, nigde ne čekaju u redu jer u bolnicama, administraciji postoji red samo za dame.  Mogu da šetam ulicom sama u bilo koje doba dana, mogu da ostavim otključan stan a da ne strahujem da će neko provaliti, mogu da ostavim upaljena kola na pumpi neće niko da ih dira.

Ovde nema demokratije, izbora, ali imam utisak da se mnogo srećnije živi. Nema mita nema korupcije, sve što država prihoduje ulaže se da bude bolje. Na primer, desi se da se na nekoj raskrsnici pravi gužva u nekom periodu, oni će u roku od tri meseca da izgrade petlju, nadvožnjak, podvožnjak šta je već potrebno i problem je rešen.

I za kraj, moram da te pitam – kako podnosiš vrućine tokom leta?

Sinoć sam se vraćala u ponoć kući i imala sam utisak da me prži sunce. Zbog zaliva je jako vlažno i to dodatno otežava. Ovde kišu izazivaju veštački da bi olakšali vrućine – ulove oblak i upucavaju ga. No, ne mogu da kontrolišu koliko kiše padne, pa pošto ne postoje kišnice nekada se desi poplava na nekim mestima, ali su i tu organizovani pa odmah šalju mehanizaciju da se sve sredi. Tokom leta mnogo ljudi nije u Dubaiju, a najveće su vrućine u junu, julu i avgustu. Naravno i tokom leta ljudi idu na plažu ili bazene pa se izdrži mada je voda u moru jako vruća. Inače, najhladnije što je bilo je šest stepeni ali je bilo ok za sako.

Razgovarala: Vesna Lapčić