Kneževina Andora, šćućurena među obronke Pirineja, postala je dom Đurđici Bogosavljević koja se u ovu zemlju preselila pre tri godine, reklo bi se, sasvim slučajno. Ipak, vrlo brzo se zaljubila u ovu Kneževinu u kojoj se zagađenje i kriminal ne mere jer praktično ne postoje.
Kakvi su Andorci u poslu i životu, postoji li nešto specifično za ovu zemlju u kojoj živi 88.000 stanovnika od kojih su samo 35 odsto lokalci, kako na svakodnevni život utiče to što je reč o „poreskom raju“, kakav je životni standard, samo su neka od pitanja koja smo postavili Đurđici u novoj priči „Preko bare“.
Da li ste ikada zamišljali da ćete živeti baš u Andori?
Pre tri godine nisam znala gde ću na skijanje, pa me je drugar Federiko iz Argentine pozvao da dođem u Andoru, pošto se on tamo nedavno preselio, a Andora je u samom srcu Pirineja i ima odlične ski staze. To je bio februar 2023. Andora nema aerodrom, tako da sam uzela let od Beograda do Barselone i odmah na istom terminalu autobus za Andoru. Putuje se tri sata. Kad sam stigla, odmah sam se zaljubila u Andoru, a malo kasnije i u Federika. Nisam mislila da ću ikad tamo živeti, ali sam znala da je jedna od najčistijih zemalja na svetu, najnezagađenija i najbezbednija. Negde sam pročitala da su stopa zagađenja i kriminala – nula.
Država Andora ima oko 88.000 stanovnika, i većina stanovništa živi i radi u glavnom gradu, Andorra La Vella, gde smo i mi. Lokalno stanovništvo je manjinsko, negde oko 35 odsto. Najviše ima Španaca, zatima Argentinaca, Portugalaca i Francuza. Postoji i velika filipinska zajednica, na moju sreću, jer imaju sjajne restorane.
Kako bi opisala Andoru, malenu zemlju smeštenu između Francuske i Španije? Kakve sve prednosti nosi život u Andori?
Uređena, besprekorno čista, praktična za život. Stanovnici Andore mogu besplatno da koriste gradski i međugradski prevoz. Od glavnog grada do obližnjih mesta poput La Masana, Arinsal, Encamp, Canillo, autobusom se putuje između 10 – 20 minuta, dok se do najudaljenijeg, Pas de la Casa, koji se nalazi na samoj granici sa Francuskom, stiže 40 minuta. Za nas koji smo živeli u Beogradu, to je samo par stanica, ili samo da se pređe Gazela, dok je za Andorce put koji se planira unapred.
Andora je bescarinska zona, tako da je raj za shopping. To jeste prednost za turiste, ali kad tamo živite, često potrošite više nego što bi trebalo jer se uvek nađete nešto što vam se baš dopada, a povoljno je. Takođe, supermarketi su odlično snabdeveni proizvodima iz Španije i Francuske, a cene su znatno niže od naših. Mi retko idemo u restorane, jer su poprilično skupi, a hrana nije ništa bolja od one koju samu spremimo. Ski sezona počinje u decembru i završava se sredinom aprila. Na staze se lako dolazi javnim prevozom, i sva skijališta su blizu glavnog grada. Od našeg stana do najbliže staze, treba nam samo 10 minuta autobusom. Tako da često uspemo da skijamo malo i pre posla, kad radimo poslepodne.
Koliki je uticaj upravo ove dve pomenute zemlje koje okružuju Andoru? I kakav je odnos ljudi iz Andore prema ove dve zemlje i koji jezik preovlađuje, govore li oba ili? Da li se meštani identifikuju baš kao Andorci?
Lokalci su jako ponosni na to što su Andorci i vole to da istaknu u razgovoru. Stariji Andorci pričaće sa vama na katalonskom, dok mlađe generacije pričaju i španski. U prodavnici se možete sporazumeti i na francuskom, jer većina zaposlenih priča sva tri jezika. Engleski im je najslabija tačka, tako da sam imala koristi od mog telenovela španskog, kad sam tek došla. Za ove tri godine, ne mogu da kažem da sam osetila da li preovlađuje španski ili francuski uticaj. Napravljena je lepa kombinacija sve tri kulture, tako da više ne znate šta je špansko, šta francusko a šta lokalno. Ali, zar je to i važno?! Možda lokalcima, ali nama došljacima – ne. Bitno je da je sve što može da se nađe, od proizvoda u običnoj prodavnici, pa do usluge u bilo kojoj delatnosti, veoma kvalitetno.
Čime se ljudi u Andori bave? Šta je najrazvijenije – koja privredna grana? U kojoj meri ljudi rade i van Andore, u okolnim zemljama?
Andora živi od skijanja tokom zimske sezone i turizma, preko leta. Samim tim, najveći broj stanovnika radi u ugostiteljstvu – hoteli, skijališta, tržni centri, restorani. Lokalno stanovništvo živi dosta od iznajmljivanja stanova, jer je potražnja ogromna, pogotovu zimi kada dođe veliki broj sezonskih radnika. Zbog toga su cene stanova jako visoke i veoma je teško naći nešto pristojno za neke „normalne pare“. Ne znam nikoga iz Andore ko radi u Španiji ili Francuskoj, a ljudi koji dođu u Andoru da žive, došli su tu prventstveno da bi radili.
Kakav je životni standard u Andori u poređenju sa drugim evropskim državama, ili u poređenju sa Srbijom? Koliko se uviđa to što je Andora poreski raj?
Sa minimalnom platom, koja iznosi oko 1450 evra, može pristojno da se živi. Jedino su rente stanova skupe, sve ostalo je jeftinije nego kod nas, a kvalitetnije. Moj utisak je da je uređenije i čistije od Španije, barem od Katalonije koja je tu u susedstvu. O Srbiji da ne pričam. Nećete naći papirić na ulici, javne ustanove i toaleti su besprekorno čisti, zgrade i kuće su građene u istom stilu, tako da je sve melem za oči. Glavni grad, Andora La Vella, iako je mala, ima šmek metropole – kako zbog mnogobrojnih tržnih centara, parfimerija, restorana, tako i zbog mnoštva turista koji su došli u shopping i na skijanje. I uvek je gužva, uvek se odvija neki život, u bilo koje doba dana. Radnje, restorani, pabovi, kafici i klubovi rade do kasno u noć, tako da zaista imate osećaj da ste u velikom gradu. A prednost u odnosu na veliki grad je to što svuda možete peške. I da, tokom leta ima dosta festivala, tako da sve vrvi od koncerata i nekih kulturnih dešavanja.
Šta biste rekli, kakvog su karaktera Andorci? Postoji li nešto specifično u njihovoj kulturi? Kakvi su prema životu, prema poslu, ljudima?
Rekla bih da su skromni, nenametljivi, povučeni, ljubazni, predusretljivi, ali ne preterano topli, za razliku od naših ljudi i Argentinaca. Pravila se strogo poštuju i u poslovnom smislu, vlada surovi kapitalizam. Neke profesije imaju radno vreme od 10-20h, s tim što imaju sijestu od dva sata, ali svakako se skoro ceo dan provede na poslu. Ako zakasniš na posao, makar to bio i minut, dobijaš opomenu. Pošto se dosta vremena provodi na poslu, sa kolegama postaneš i prijatelj, tako da se mahom privatno družiš samo sa njima. Ali, na poslu ste strogo kolege. Izrazito su „precizni“ što se tiče novca, da ne kažem škrti. To su usvojili od komšija Katalonaca, pošto za njih važi da nisu baš široke ruke. Na primer, kad zajedno plaćate večeru sa društvom, sve se deli na ravne časti u cent i ne ostavlja se bakšiš, što je za mene bio kulturološki šok.
Andorci su dosta posvećeni zdravom životu, staze za šetanje i džogiranje su uvek pune ljudi. Takođe postoji divan odnos prema životinjama – nema pasa lutalica, već postoje azili koji su smešteni u selima i kuce žive slobodno. Uvek možete da ih uzmete i izvedete u šetnju. Postoje ulične mace, ali za njih se na svakom čošku nalaze činijice sa vodom i hranom.
Kakvi su vaši dalji planovi – ostajete li u Andori ili?
Nikad nisam mislila da ću živeti u planinskim krajevima jer sam rodom iz Arilja i ceo život sam želela ravnicu i more. Međutim, što sam duže u Andori, sve je više upoznajem i sve mi se više dopada. Valjda to ide i sa godinama, jer je tamo život u suštini miran, uređen, zdrav i kvalitetan, a to je ono ka čemu težiš što si stariji. S druge strane, francuska i španska obala su udaljene samo tri sata kolima, tako da kad god imamo slobodne dane, idemo na more. A ako se promeni situacija u Srbiji, zahvaljujući našim divnim studentima, ko zna, možda Federiko i ja dođemo u ovu našu lepu zelenu zemlju. Ipak, i odavde se može brzo doći do neke lepe obale.
Marija Živić: Zahvaljujući vizi za samozaposlene preselili smo se u Lisabon gde su svi ležerni