Autor: Marija Slović, međunarodni ocenjivač za standarde IFS (nemački standard) i BRC (britanski sertfikat), HACCP-a – vlasnica radnje Domaccini
Svet se ubrzano menja. Samouvozeći automobili su postali stvarnost, uskoro će to biti i leteći, kažu da će deca na putu do škole u samovozećem, na primer, „Tesli“ imati čas matematike ili neki drugi, a nas bi neka umešna frizerka sa veštačkom inteligencijom mogla da sredi dok idemo na sastanak. Sve ovo me je nateralo da razmišljam šta će biti sa hranom i koliko će se ona promeniti?
Sve ide napred, a hrana?
Globalni stratezi vode se činjenicom da nas je sve više na planeti, a sve je manje održivih resursa kojima bi se mogli nahraniti. Statistike kažu da će sve manje biti životinja na farmama, što je kod nas i danas trend, i sve manje ljudi će želeti ili morati da radi tako naporan fizički posao. A, da se ne lažemo, vege-vegan lobi ubrzano raste, pa mnogima mogući izbor sužava.
Kako insekte učiniti jestivim?
Jedna od razvojnih strategija je kako insekte učiniti jestivim, jer su dobar izvor proteina, a veliki broj vrsta je jestiv za čoveka. Ali, nekako, sve dok ih zovemo insektima, za nas “uglađene” Evropljane, Amerikance to predstavlja problem. Iako za neke delovesveta kao što je Tajland i mnoge azijske zemlje to ne predstavlja nikakav problem, nama pomisao da su bube servirane u tanjiru automatski ubija apetit. Napravljeni su prvi koraci da se od insekata napravi prah od koga bi se pravili burgeri, bečka i karađorđeva šnicla, a brašno za testenine već postoji na tržištu Novog Zelanda.
Molim vas sledeći put kada u pakovanju brašna zateknete moljce ili druge insekte, nemojte reklamirati proizvođaču, budite u trendu, malim koracima krenite ka budućnosti 🙂
Pored insekata, drugi pogled na hranu budućnosti su alge i bogatstvo omega 3 masnim kiselinama i vege pogled na ceo svet. Velika prednost algi je što mogu da se uzgajaju u okeanima koji su za sada neiskorišćen resurs proizvodnje hrane. U poređenju sa insektima, lično bih alge mogla pripremiti, servirati i pojesti za ručak.
Hoćemo li hranu – štampati?
Od predviđanja u vezi sa nanotehnologijom, 3D štampom hrane, GMO hranom, hranom u prahu, tabletama, čak i ideja da će čovek u nekom stupnju razvoja moći kao biljka da vrši fotosintezu i tako obezbeđuje energiju, malo mi se vrti u glavi. Meni, starom tradicionalisti, koji je rastao na domaćoj, domaćinskoj hrani, uzgajanoj oko nas, i prerađivanoj u kućnoj radinosti.
Zato mi je tako teško da ova predviđanja prihvatim i u njih poverujem, ali drugi pogledi na razvoj navika u hrani i same hrane su mi prihvatljiviji.
Na primer, futuristička predviđanja koja govore o pouzdanoj dijagnostici hrane koju jedemo. Mi danas često nemamo ideju šta kupujemo u supermarketu ili šta nam je servirano u restoranu, odakle su jaja? Gde se uzgaja piletina? Kako se paradajz gaji?
OAZA MALIH PROIZVOĐAČA U PRODAVNICI DOMACCINI
Hrana pod skenerom
Iako sva hrana mora i ima deklaraciju, sve manje verujemo onome što na toj deklaraciji piše. I ako ćemo biti iskreni, kako sve više ljudi živi u urbanim sredinama, šanse da neko od nas ima svoju bašticu su vrlo male. Sa druge strane, preterano procesuirana hrana uzima danak koji se najviše vidi u porastu raznih alergija na hranu – smatra se da u svetu od 220 do 250 miliona ljudi pati od tih alergija.
Nekoliko “tech” kompanija poslednjih godina ulaže veliki novac u izradu skenera za hranu koji će biti sposobni da detektuju koliko ima grama, kalorija, šećera, soli, koliki udeo voća, tačan procenat alkohola i sastav masti, da li su biljnog ili životinjskog porekla, prisustvo pesticida, antibiotika u određenoj hrani. Osnova ove tehnologije je da svaki molekul pod određenim svetlom reflektuje jedinstvenu boju. Skener osvetljava, očitava i prikuplja informacije koje poredi sa bazom podataka za svaki molekul i na osnovu toga se dobija pouzdana informacija o kakvoj hrani je reč.
Prebrza smena modnih trendova u ishrani
Drugi problem savremenog čoveka je što ne možemo da se “obujemo u jednoj pameti”. U jednom trenutku proglase mleko štetnim, a u sledećem da je nezamenljiv izvor kalcijuma, jedan tip ishrane kaže “ne hleb nikako”, drugi kaže “samo ujutru”, treći kaže “samo ne od belog brašna”. Verujem da čovek danas može bez zadrške da veruje jedino svom telu, reakciji organizma da li je to što je preporučeno i za njega tako.
Upravo je ovo inspiracija za “Silicon Valley” startape koji su počeli da se ozbiljno bave aplikacijama za personalizaciju hrane. Na osnovu DNK svake osobe, moći će da se jasno odredi koje namirnice, koja kombinacija, koja količina, u koje vreme u toku dana za svakog od nas je dobro šta pojesti. Na osnovu ovih informacija moći ćemo da razvijamo recepte, spiskove za kupovinu, naručujemo hranu…
Hm, pitam se da li će ove aplikacije biti korisne deci u Africi i delovima sveta u kojima su ljudi više gladni nego siti, (statistika procenjuje da je više od 800 miliona ljudi širom sveta gladno). Pre mislim da su namenjene razvijenim zemljama, gde smo osnovnu potrebu da jedemo da bismo živeli, zamenili epidemijom gojaznosti i bolestima koje su posledica neumerene i nezdrave ishrane. Ukratko – živimo da bismo jeli.
Hrana iz epruvete
Iako se globalno svest menja – u odnosu na statistike od pre 20 godina broj gladnih je smanjen, ipak 800 miliona je 800 miliona. Možda je svetski projekat za ovaj globalni problem upravo hrana iz epruvete. Iako su naučnici uspeli da naprave burger od mesa iz laboratorije, još uvek nisu uspeli da postignu da ta hrana ima ukus mesa koji je opštepoznat i prihvaćen. Ali, verujem u godinama koje dolaze da će nauka napredovati i u tom pravcu.
Možda će sve ovo biti ovako, možda i neće, ali pitam se kako će se te navike da osećamo hranu bakine kuhinje po mirisu, po ukusu, po osećaju topline, nežnosti, voljenosti, detinjstva, kako će se to nadoknađivati. Ili će doći generacije koje ovaj osećaj više neće ni imati?
Šta ćemo i kako jesti u godinama koje dolaze?
Mogu ipak da zamislim moju kuhinju budućnosti u kojoj ću čvrsto držati korene i kao moja baka i baka pre nje pržiti uštipke i servirati uz mladi kajmak, moj dragi Slović će 3D printerom štampati “low carb” personalizovano omiljeno jelo, Vuki će koristiti skener da mu kaže da li u kolaču ima jaja, Ema će drugim skenerom brojiti kalorije serviranog jela, Aleksa će u mleku od algi praviti šejk od insekata. Ali suština, meni važna je da ćemo svi sedeti zajedno, za istim stolom i bez obzira na napredak tehnologije, izmene u načinu jela, biti zajedno u tom lepom, svevekovnom ritualu porodičnog obroka.
Foto: Pixabay.com