Tag:

Klima i biznis

Mocarela bez mleka i šuma u pustinji

by Vesna Lapčić 11/04/2022

Inovativne start-up kompanije čija je misija da doprinesu borbi sa klimatskim promenama privlače sve više investitora, a mnoge od njih su ostvarile neverovatan rast u poslednjih pet godina. Tri najveća izazova u oblasti klimatskih promena jesu smanjenje emisija ugljen dioksida, promena u industriji hrane i razne promene u industrijskoj proizvodnji.

Do kraja septembra 2021. godine start-up kompanije koje razvijaju klimatske tehnologije prikupile su rekordne 32 milijarde američkih dolara, što je gotovo pet puta više u odnosu na investicije u 2016. godini. Rast je posebno primetan u Evropi gde je uloženo čak sedam puta više sredstava nego pre pet godina. U ulaganjima na evropskom tlu, od 2016. do 2021. prednjače Stokholm (5,4 milijarde američkih dolara) i London (3,3 milijarde američkih dolara).

U poslednjih pet godina, u start-up preduzeća koja razvijaju „klimatske tehnologije“ najviše novca je uloženo u Americi (48 milijardi USD), Kini (18,6 milijardi USD) i Švedskoj (5,8 milijardi USD), pokazuju izveštaji kompanija Dealroom i London&Partners.

Većina novca, oko 80 odsto, pripala je start-up firmama iz oblasti energetike i saobraćaja, a slede one koje se bave hranom. Značajno manji procenat investicija bio je namenjen onima s fokusom na cirkularnu ekonomiju i softverske programe.

„Jednoroga“ sve više

U svetu je do februara 2022. bilo 46 unicorn kompanija u ovoj oblasti – onih čija je vrednost dostigla milijardu dolara. Samo tokom 2021. godine ovom društvu se pridružilo 28 novih kompanija, podaci su kompanije za istraživanje HalonIQ.

Jedna od unicorn kompanija koja je privukla najviše novca, Northvolt, bavi se proizvodnjom baterija. Njihova misija je, kako kažu, da isporuče baterije sa 80 odsto manjim ugljeničnim otiskom u poređenju sa baterijama koje se proizvode korišćenjem energije uglja. Northvolt se nalazi i među najbržerastućim kompanijama, prema analizi portala Explodingtopics.com. Osnovana je 2016. u Švedskoj i u poslednjih pet godina ostvarila je rast od 6.800 odsto.

Evo još nekoliko brzorastućih kompanija koje je izdvojio pomenuti portal.

GreyParrot je kompanija čija se tehnologija analize otpada bazira na veštačkoj inteligenciji. Njihovi robotski sistemi dizajnirani su da identifikuju, sortiraju i recikliraju otpad u velikom obimu. Podržali su je brojni investitori. Osnovana je u Londonu 2019. i od tada je ostvarila rast od 6.600 odsto.

Sličan pristup ima i kompanija AMP Robotics, osnovana 2015. u SAD. Njihov robotski sistem sa veštačkom inteligencijom može da reciklira otpad. Tehnologija koju koriste navodno može da identifikuje materijale pogodne za reciklažu sa stopom tačnosti od 99 odsto. Prošle godine, AMP Robotics je dospeo na listu CNBC Disruptor 50 koja rangira upravo kompanije koje transformišu industrije, a u poslednjih pet godina ostvaren je rast od 4.900 odsto.

Među kompanijama sa najvećim rastom u ovoj oblasti su i Power Ledger, ZeroAvia i Rewood Materials.

Power Ledger se zasniva na blokčejn tehnologiji sa ciljem praćenja i trgovine energetskim proizvodima. Platforma je dizajnirana da omogući klijentima da se uključe u P2P (peer to peer) trgovinu solarnom energijom, prodaju je komercijalnim elektroenergetskim mrežama i kupuju karbonske kredite. Danas se klijentela kompanije proteže u više od devet zemalja, a osnovani su u Australiji 2016. i ostvarili su rast od 2.200 odsto.

ZeroAvia, osnovana 2017. u SAD, nudi pogonski sistem na vodonik sa nultom emisijom za avione. Njihov cilj je da učine vazduhoplovstvo održivijim smanjenjem troškova i emisije CO2. Kažu da očekuju da potražnja za njihovim sistemom u narednih 10 godina poraste za 100.000 jedinica. Rast u poslednjih pet godina je 2.000 odsto.

Pored toga što je brzorastući start-up, Rewood Materials je unicorn koji je privukao veliki novac investitora. Bavi se recikliranjem baterija koje se koriste za brojne električne uređaje. Osnovan je 2017. u SAD i ostvario je rast od 1.200 odsto.

Od ugljen-dioksida – hrana za životinje

Širom sveta su timovi inovatora razvili brojne zanimljive start-up kompanije, pa je tako grupa ljubitelja sireva iz naučnih krugova pokrenula u San Francisku New Culture sa idejom da mocarelu proizvodi bez mleka, a zahvaljujući mikroorganizmima. Oni tvrde da mocarela nije izgubila niti na kvalitetu niti na ukusu i topivosti.

Izraelska start-up kompanija High Hopes Labs je na Dan planete Zemlje prošle godine prezentovala svoju ideju – balone koji hvataju ugljen-dioksid na 10 do 15 kilometara nadmorske visine. Zatim ga spuštaju na Zemlju u posudama pod pritiskom. Ovakvim rešenjem, potpomognutim prirodnim hlađenjem koje se dešava na tim visinama, izbegava se većina troškova koje dosadašnje tehnologije odstranjivanja imaju.

S druge strane, start-up kompanija Deep Branch razvila je tehnologiju kojom se ugljen-dioksid iz industrijskih emisija pretvara u protein koji se može koristiti u ishrani životinja. Time bi se smanjila upotreba soje koja se koristi za ishranu stoke i živine. Pomenuti start-up došao je na ideju da ugljen-dioksidom i vodonikom „hrani” mikroorganizme u procesu fermentacije, slično procesu koji se odvija tokom proizvodnje piva. Međutim, u ovom slučaju se umesto alkohola dobija protein visokog kvaliteta, koji može da se osuši i koristi za ishranu životinja, piše Klima101.

Šume su jedno od najboljih rešenja za neutralisanje ugljen-dioksida, ali je pošumljavanje presporo zbog čega su mnogi počeli da razvijaju biznise na ovu temu.

Bivši direktor Reddit-a Jišan Vong osnovao je start-up Terraformation i osmislio sistem koji može i pustinjsko zemljište da pretvori u plodno tle za sadnju i rast drveća, piše Fast Company. Sličnu misiju pošumljavanja ima i britanska kompanija Dendra System čiji je cilj da do 2060. uz pomoć dronova zasadi 500 milijardi stabala.

Domaće „zelene“ start-up firme

I Srbija „zelene“ start-up firme za trku ima. Biorazgradivi stiropor biosporin, od poljoprivrednog otpada i pečuraka, proglašen je za najbolju tehnološku inovaciju u 2020. godini i delo je inovatora Marka Cvetkovića, Nikole Stanojevića, Aleksandre Đorđević i Danila Živkovića. WoolAPack je takođe kao zamenu za stiropor razvio ambalažu za hranu od prirodnih materijala – kartona, papira i vune. S druge strane, Bifrost Bioplastic pravi bioplastiku od konoplje što ambalažu čini 100 odsto biorazgradivom.

Kada je Nedeljko Milosavljević slučajno video da žena ubacuje krpicu u veš mašinu, zaisteresovao se šta ona to radi. Objasnila mu je da je to sakupljač boje, a ovaj doktor nauka pomislio je da u laboratoriji ima nešto mnogo bolje. Tako je nastao inovativan uređaj od prirodnih, biorazgradivih polimera koji apsorbuje boju iz odeće u mašini za pranje veša, a startap Dr. Knight osnovan je 2019. Ovaj izum ima primenu i u industrijskim postrojenjima u kojima se boja u velikim količinama ispušta u reke. I sam proces proizvodnje ovog uređaja je potpuno „zelen“. Jedan od velikih problema planete jeste hrana koja se baca. B-FRESH Technologies, vođen upravo motivom da se smanji otpad hrane, razvio je B-FRESH sprej za rešavanje problema brzog kvarenja svežeg voća i povrća, a sličnu misiju ima i mobilna aplikacija Eat Me Up za smanjenje kućnog otpada od hrane.

Autor: Vesna Lapčić

Izvor: Preuzeto iz edicije „Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo“

11/04/2022 0 comment

Novac Slider

Ratovi i klima: Stradaju ljudi a strada i klima

by Vesna Lapčić 07/04/2022

Objavljeno u publikaciji „Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo“

Da se ceo svet slaže da kao civilizacija možemo opstati samo ako se ujedinimo protiv klimatskih promena – važilo je do pred kraj februara, do početka ratnih operacija na teritoriji Ukrajine. Sada kroz medije naklonjene obema zaraćenim stranama provejava bojazan da ovaj rat zatvara vrata mogućnosti da se spreči najgori scenario po planetu.

I dok svet s jedne strane brine zbog miliona izbeglica, skoka cena goriva, računa za grejanje, hleba – ono oko čega se klimatolozi hvataju za glavu nalazi se miljama daleko, na Arktiku: posle Amazonske prašume, Arktik je drugi najveći rezervoar ugljenika na svetu gde se ispod debelog sloja permafrosta (“permanent frost” – večiti led) nalazi dvostruko više organskog ugljenika nego u Zemljinoj atmosferi. Prema pisanju zapadnih medija, ovaj region se zbog ratnih dejstava zagreva četiri puta brže od ostatka planete, usled čega se otapa i permafrost čime se oslobađaaju ugljenik i metan – ovo, kažu, preti da pretvori Arktik u neto emiter ugljenika. Naučnici još nemaju podatke o tome koliko tačno ugljenika region apsorbuje ili emituje u određenom trenutku, pa tako niko i ne zna kada i pod kojim uslovima može doći do prelomne tačke.

Poseban problem je što su usled ratnih sukoba koji su se preneli i na naučne zajednice zastala istraživanja na Arktiku koja bi trebalo da obezbede značajne podatke o globalnom zagrevanju. Upravo radi istraživanja u vezi sa Arktikom svojevremeno je osnovan Arktički savet, međuvladino telo koje koordinira arktičku politiku i saradnju. Početkom marta je sedam od osam arktičkih država – Kanada, Danska, Finska, Island, Norveška, Švedska i Sjedinjene države – najavilo da će suspendovati svoje učešće u ovom telu. Naučnici smatraju da je zaustavljanje arktičke saradnje “pogubno po čovečanstvo” jer zaustavlja praćenje, razumevanje i reagovanje na klimatske promene na Arktiku, gde se nalazi značajan izvor informacija”.

Direktne i indirektne emisije

Ratni sukobi najpre izazivaju povećanje emisija gasova usled ratnih operacija. S druge strane, moglo bi se reći da na neki način utiču i na smanjenje emisija jer zaustavljaju lokalne ekonomije pa time i masovnu proizvodnju koja šteti planeti. Ipak, tokom sukoba obično dolazi do kolapsa upravljanja životnom sredinom što dovodi do drastičnog skoka zagađivača. Neodržive aktivnosti mogu trajati znatno duže od samih sukoba, zbog oslabljenih institucija i neuređenog sistema.

Meta borbi često su infrastrukturni objekti od vitalnog značaja, što uključuje i elektropogone i naftna postrojenja – procenjeno je da su požari i izlivanja nafte tokom Zalivskog rata 1991. doprineli sa više od dva odsto globalnoj emisiji CO2 te godine. Ako se u blizini ratnih dejstava nalaze lednici, požari stvaraju čađ koja se taloži na ledu i izaziva njegovo ubrzano topljenje.

Meta ratovanja može biti i vegetacija, kao što je to bilo u Vijetnamu, Kambodži i Laosu kada je jedan od vojnih ciljeva bilo i uklanjanje šumskog pokrivača – tada je izgubljeno oko 45 odsto vijetnamske šume. Zapaljivim zmajevima spaljena su i zaštićena područja u Izraelu, u severoistočnoj Siriji spaljeni su usevi, a u Nagorno-Karabahu spaljena je šuma verovatno kako bi se omogućilo dronovima da lakše obavljaju svoje zadatke.

Indirektne emisije teže je kvantifikovati, ali je šteta koju nanose obično veća jer se proteže i u budućnost, i ima jači efekat na civilno stanovništvo.

Kada se uništi energetska infrastruktura, gorivo je ljudima i dalje potrebno pa se okreću štetnijim a manje efikasnim alternativama. Na primer, u Siriji se nafta prerađuje u zanatskim radionicama, bez poznavanja problematike o zagađenju. Isto važi i kad je reč o krčenju šuma za ogrev i za potrošnju drvenog uglja kao što je to slučaj u Jemenu, Južnom Sudanu, Siriji.

Za isporuku hrane, vode i skloništa civilima potrebni su značajni resursi, a humanitarni sektor ima značajan ugljenični otisak: procenjuje se da je u 2017. godini potrošnja goriva koštala 1,2 milijarde dolara ili čitavih pet odsto ukupnih troškova planiranih za pomoć, a iskorišćena je uglavnom za logistiku i napajanje generatora za električnu energiju. Bez humanitarne pomoći se u ovakvim slučajevima ne može, pa mnoge oganizacije već prelaze na čistu energiju kao što je to slučaj sa UNHCR, kako navode strani mediji.

Zbog ratnih sukoba zemlja stagnira, strane investicije se povlače a upravljanje državom je slabo što dovodi do toga da stare tehnologije koje su visoki zagađivači ostanu u upotrebi. Zatim, zastarela energetska infrastruktura delimično menja namenu i usklađuje se sa potrebama stanovništva – primera radi, elektrane koje su suočene sa prekidom u snabdevanju gorivom prelaze na ugalj niskog kvaliteta, a u Libanu je čak elektrana Zouk radila na lož ulje. I transportne flote bivaju uništene pa se povlače ponovo u upotrebu stare koje su korišćene pre uvođenja regulatornih propisa, a ponovo se aktiviraju i napušteni rudnici.

Zastareli i neodržavani objekti nisu samo problem energetskog sektora: u Libiji, 90 odsto otpadnih voda ispušta se u more neprečišćeno, a skoro polovina postrojenja za prečišćavanje ne funkcioniše. I upravljanje čvrstim otpadom se pogoršalo – skoro 40 odsto otpada je ostalo na ulici gde su se stvorile alternativne deponije koje su zatim spaljivane na otvorenom. Slični problemi sa upravljanjem otpadom dešavali su se i u Gazi i Jemenu.

Do povećanja emisije ugljen-dioksida može dovesti i napuštanje poljoprivrednog zemljišta ukoliko je prethodno uništeno, kao što se dogodilo u području severnog Iraka. Takođe, uništavanje brana dovodi do nestašice vode, a to između ostalog onemogućava i pokušaje gašenja požara.

I oporavak je mač sa dve oštrice

Gradovi razoreni ratnim dejstvima ostaju zatrpani kontaminiranim otpadom, i zahtevaju ozbiljnu rekonstrukciju što predstavlja ogroman izazov i zahteva veliku potrošnju energije. Procenjuje se da je samo za raskrčivanje ostataka iz grada veličine Alepa u Siriji potrebno više od milion kamionskih tura.

Za izgradnju je potrebna ogromna količina materijala, a posebno je štetna proizvodnja cementa koja stvara skoro osam odsto GHG, a još je neefikasnija u područjima sa zastarelom tehnologijom.

Za zanemarivanje nije ni čišćenje zaostalih mina po završetku sukoba, gde prioritet nije ekologija već zaštita ljudskih života.

Mnogo je još elemenata koji, bilo tokom ili posle ratnih dejstava, negativno utiču na životnu sredinu. Ali, kad do njih dođe, logično je očekivati da se lokalno stanovništvo bori da preživi, bilo da je u pitanja način da se obezbedi hrana, ili grejanje. I dok svi govorimo o “korporacijama koje misle samo na profit a ne i na planetu”, često zapostavljamo uticaj politike na životne uslove: odluke o pokretanju ratnih dejstava – ko god bio za to odgovoran – mogu trenutno da donesu satisfakciju jednoj od zaraćenih strana, ali je odgovornost za opstanak planete dobrim delom i u rukama svetskih političara.

Piše: Lela Saković

07/04/2022 0 comment

Intervju Slider

Miroslav Tadić, UNDP: Ekološki otisak Srbije nešto iznad proseka

by Vesna Lapčić 31/03/2022

Razgovarala: Lela Saković

„Očuvanje planete, iskorenjivanje siromaštva i nejednakosti i obezbeđivanje mira i prosperiteta za sve – međusobno povezuju sve Ciljeve održivog razvoja. Prosperitet i mir se mogu postići jedino ako planetu Zemlju i njene resurse sačuvamo za buduće generacije. Očuvanje planete i prirodnih resursa od kojih zavise naši životi i privreda, treba da budu u osnovi svakog dugoročnog ali i kratkoročnog plana, bilo da se radi o poslovnom planu neke kompanije ili o planovima država širom sveta.“

Miroslav Tadić, programski analitičar za zaštitu životne sredine i klimatske promene u UNDP Srbija, ovako započinje razgovor o ulozi ekologije u Ciljevima održivog razvoja UN, i o tome da li je uopšte moguće razgovarati o drugim ciljevima ako postoji opasnost da ostanemo bez planete. Tema našeg razgovora bila je i uloga biznis sektora u očuvanju planete, i koliko su preduzeća u Srbiji svesna prednosti održivog poslovanja i svoje uloge i značaja u toj oblasti.

Da li postoje statistike o tome koliko je procentualno učešće biznis sektora i pojedinih grana u ukupnom ekološkom otisku?

U Srbiji emisije iz sektora energetike čine tradicionalno najveći udeo u ukupnim nacionalnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte (GHG). Prema poslednjim dostupnim procenama iz 2014. godine, emisije iz energetskog sektora činile su oko 80 odsto ukupnih emisija. Od toga skoro 95 odsto emisija nastaje kao posledica sagorevanja goriva (uključujući emisije nastale u proizvodnji električne i toplotne energije iz fosilnih goriva, poput lignita, mazuta itd.). Kada razložimo koje industrije su najveći emiteri, dolazimo do sledećih podataka – energetska industrija ima udeo od 71,9 odsto, slede saobraćaj sa 12,4 odsto i proizvodna i građevinska industrija sa 9,6 odsto. Dobar deo ovih sektorskih emisija nastaje iz privrednih delatnosti, počev od proizvodnje energije do njenog korišćenja u različitim fazama životnog ciklusa proizvoda. Šire posmatrano, ako u poslovni sektor ubrajamo i sva javna i privatna preduzeća, onda je računica jasna. Privreda nam je i dalje visoko ugljenično intenzivna. Promena ponašanja preduzeća u državnom i privatnom sektoru mogla bi značajno da utiče na smanjenje emisija GHG. Preduzeća bi mogla da smanje emisije GHG unapređenjem energetske efikasnosti, korišćenjem obnovljivih izvora energije (energija sunca i vetra, biomasa), ali i smanjenjem nastanka otpada i njegovim ponovnim korišćenjem u vidu sekundarnih sirovina.

Da li Srbija u dovoljnoj meri doprinosi smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte (u skladu sa preporukama posle Samita UN o klimi 2019. godine da se do 2050. godine postigne nulta emisija tih gasova)?

Posmatrano na globalnom nivou, Srbija je mali emiter GHG, a ekološki otisak Srbije je nešto iznad globalnog proseka. Bez obzira na to, Srbija je potpisnik mnogobrojnih međunarodnih sporazuma, pre svega Pariskog sporazuma, kojima se obavezuje da smanji emisije GHG. Osim usklađivanja sa globalnim i evropskim politikama i smanjenja ekološkog otiska, ovakve mere doprineće kvalitetu života građana Srbije, pre svega kroz kvalitet vazduha koji udišu. Prelazak sa fosilnih goriva čije je sagorevanje najveći uzročnik emisija GHG, na čistije izvore energije – izazov je kojem mora da se pristupi strateški i dugoročno. Postignut je napredak u stvaranju pravnog okvira za spovođenje ovih mera – prošle godine usvojeni su Zakon o klimatskim promenama, Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, kao i Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije. Takođe, najavljeno je da će Srbija do 2030. smanjiti emisiju gasova za trećinu u odnosu na nivoe iz 1990, a potrebno je da se ovaj cilj potvrdi i u revidiranim Nacionalno određenim doprinosima (NDCs) koji predstavljaju plan klimatske akcije svake države potpisnice Pariskog sporazuma.

Šta je “zelena tranzicija” i otkad se o njoj govori?

Zelena tranzicija je prelazak sa linerane ekonomije, koja generiše veliku količinu otpada i oslanja se na energiju iz fosilnih izvora – na ekonomiju koja otpad tretira kao resurs i koja se napaja iz obnovljivih izvora energije. Ona podrazumeva razdvajanje privrednog rasta i razvoja od korišćenja prirodnih resursa, poput pretvaranja otpada u sekundarnu sirovinu ili produženog životnog veka proizvoda, kako bi se smanjila potreba za eksploatacijom resursa iz prirode. O zelenoj tranziciji se govori poslednjih par decenija, kada su naučnici počeli da skreću pažnju na negativne posledice industrijske revolucije na planetu i na neumitne dokaze da emisije velikih količina gasova sa efektom staklene bašte zagrevaju planetu i uzrokuju klimatske promene. Sada se već nalazimo u deceniji kada je neophodno da se sa priče o zelenoj transformaciji pređe na hitnu akciju, da bi se sprečilo da dođemo do tačke iz koje nema povratka.

Koliko je Srbija kao država svesna rizika od klimatskih promena, da li i na koje načine podstiče privredu da prelazi na zelenu ekonomiju (poreske olakšice, druge povoljnosti)?

Država Srbija i njene institucije sve više u svoje politike i strateške planove uključuju klimatske promene, ali mnogo je posla još pred nama. Prelazak na zelenu ekonomiju predstavlja veliku šansu za ekonomski razvoj Srbije. Na evropskom nivou značajna finansijska sredstva su opredeljena za zelenu tranziciju regiona Zapadnog Balkana, pre svega kroz Evropski zeleni dogovor i povezani Ekonomski i investicioni plan za Zapadni Balkan. Očekuje se da će u budućnosti, investicije u energetsku efikasnost i održivost korišćenja resursa, obnovljive izvore energije i druge zelene tehnologije postati isplativije od investiranja u njihove alternative koje su do sada korišćene, jer se tržišta sve više okreću „zelenim“ proizvodima.

Sa druge strane, postoje brojne prepreke na koje preduzeća nailaze pri primeni zelenih rešenja, kao što je nedostatak kapitala, nedostatak potrebnih veština i informacija o zelenim tehnologijama i dostupnim izvorima finansija, kao i neadekvatna podrška regulatornog okruženja. Trenutno, uz malobrojne izuzetke, komercijalnim bankama koje posluju u Srbiji nedostaje dugoročna posvećenost finansiranju zelenih projekata. Značajna tehnička pomoć i obuka bankarskog sektora očekuje se od međunarodnih finansijskih institucija.

Kako bi se podstakla “zelena transformacija” privrede, početkom godine je usvojena Zelena agenda za Srbiju. Šta ona podrazumeva?

Zelena agenda za Srbiju je inicijativa kojom Evropska unija, Švedska, Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Evropska investiciona banka (EIB) podržavaju Vladu Srbije da izvrši zelenu transformaciju privrede i društva, doprinese očuvanju životne sredine i unapredi kvalitet života sadašnjih i budućih generacija.

Za realizaciju Zelene agende za Srbiju Evropska unija je izdvojila osam miliona evra, što će biti raspodeljeno za podsticanje prelaska privrede na obnovljive izvore energije, na podsticanje privrede i lokalnih samouprava da unaprede smanjenje, ponovnu upotrebu i reciklažu otpada i stimulišu cirkularnu ekonomiju. Takođe, fokus će biti na poboljšanju zakonodavstva u vezi sa kvalitetom vazduha i pružanju podrške konkretnim inovativnim merama za smanjenje zagađenja vazduha. Zaštita i ulaganje u biodiverzitet i ekosisteme i obnavljanje šumskih pejzaža planirani su kroz plan za ponovno korišćenje napuštenog poljoprivrednog zemljišta. Zelena agenda će pružiti podršku poljoprivrednicima da pokrenu i povećaju proizvodnju organske i ekološki proizvedene hrane. Cilj nam je da uz pomoć javnih poziva u formi „izazova“ pokrenemo što više aktera iz državnih institucija i lokalnih samouprava, iz privatnog sektora i civilnog društva da predstave inovativne i isplative ideje, tehnologije i poslovne modele koji će doprineti zelenoj transformaciji Srbije.

Koliko su privrednici u Srbiji senzibilisani da svoje poslovanje usklade sa ekološkim principima?

Zemlje zapadnog Balkana prolaze kroz slične izazove kada su u pitanju klimatske promene i zelena transformacija njihovih privreda i EU ih u ovom kontekstu posmatra kao jednu celinu. UNDP ima neposredno iskustvo u radu sa malim, mikro i srednjim preduzećima (MMSP) na projektima zelene transformacije i mogu da kažem da su preduzeća u Srbiji veoma zainteresovana za zelenu transformaciju, da imaju dobre ideja za zelene projekte i poslovne modele. U saradnji sa Vladom Srbije, kombinujući sredstva vertikalnih fondova (GEF), donatora (SIDA) i budžeta Vlade Srbije, uspeli smo da obezbedimo podsticajno finansiranje i tehničku podršku za razvoj zelenog preduzetništva u oko 30 kompanija u Srbiji. Na taj način mobilisano je više od 40 miliona evra investicija privatnog kapitala i komercijalnih zajmova koji su omogućili prelazak na obnovljive izvore energije, veću energetsku efikasnost, reciklažu otpada, kao i klimatski otpornu proizvodnju hrane i druge vidove zelene transformacije. Proizvodi i usluge ovih kompanija daleko su konkurentniji na evropskom tržištu u odnosu na slične proizvode i usluge sa visokim ugljeničnim otiskom. Ovakvi projekti su najbolji primer vizionarskog razmišljanja investitora u Srbiji, jer je zeleno poslovanje način ne samo da se obezbedi rast kompanije, već i da se kreiraju zelena radna mesta i zadrži kvalitetna radna snaga.

Izvor: Intervju je preuzet iz godišnje edicije „Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo“

31/03/2022 0 comment

Novac Publikacije Slider

Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo

by Vesna Lapčić 23/03/2022

U okviru platforme BeRiskProtected objavljena je prva godišnja edicija „Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo?“ koja na edukativno – informativan način obrađuje problematiku klimatskih promena i posledice po kompanije.

Za ediciju govore i pišu predstavnici: UNDP-ija, Saveta stranih investitora, Evropske investicione banke, Udruženja banaka Srbije, Ernst&Young i brojni drugi stručnjaci…

Usled klimatskih promena, svetska ekonomija će do 2050. godine izgubiti i do 18 odsto bruto domaćeg proizvoda ukoliko se ne preduzmu koraci za ublažavanje ovih rizika, procenio je Swiss Re Institut. Briga o životnoj sredini je jedan od osnovnih Ciljeva održivog razvoja. Zato ovo luksuzno izdanje obrađuje teme održivog poslovanja, najvećih rizika po biznis usled klimatskih promena, mogućnosti nadoknade štete i finansiranja zelene tranzicije uz brojne druge zanimljive teme poput toga da li vegani mogu da spasu planetu, koliko rat ekološki šteti Planeti, šta je to Greenwashing….

Edicija je namenjena javnom i privatnom sektoru sa ciljem da se njima i široj javnosti ukaže na značaj održivog i „zelenog“ poslovanja.

Preuzmite BESPLATNO svoj primerak.

Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo

ZAŠTO JE BAŠ SADA VREME ZA OVU TEMU?

Skoro 60% evropskih kompanija izjavilo je da strepi od fizičkih rizika klimatskih promena. Oni se odnose na izloženost nepredviđenim događajima ili drastičnim promenama, poput rizika od suša, poplava, uticaja na proizvodnju hrane ili turizam. Postoje i tranzicioni rizici koji proističu od reakcije društva na klimatske promene, poput regulatornih promena.

Prirodne katastrofe i klimatske promene se nalaze među 10 najvećih poslovnih rizika po ovogodišnjoj listi Barometra rizika osiguravajuće kompanije Allianz.

Klimatske promene utiču na porast nivoa smrtnosti kod ljudi koji su osetljivi na visoke temperatureu svim delovima sveta (2018. čak 296.000 smrti). Trenutno se ljudi širom sveta suočavaju sa sve većim vrućinama, nedostatkom hrane i vode i promenom obrazaca širenja zaraznih bolesti, i nijedna zemlja nije na to imuna (Countdown on Health and Climate Change, časopis Lancet). Takva situacija neodrživa je ne samo za zdravstvene već i za poslovne sisteme.

23/03/2022 0 comment