Piše: Ivan Stanimirović, suvlasnik Kliker IT centra
Obično kada ljudi govore o pokretanju biznisa prve reči su im da ne postoji brži način i da je potrebno vreme da bi se biznis pokrenuo od nule. Ako i pretpostavimo da imamo ideju i da smo je na neki način validirali, svi koraci koji dolaze posle toga, kao što su kreiranje proizvoda, brendiranje, pozicioniranje na tržištu, distribucija, marketing i još mnogo segmenata o kojima u većini slučajeva mi kao tvorci te fenomenalne ideje nemamo ni iskustva ni znanja, zahtevaju vreme. Da bismo nedostatke u znanju i iskustvu prevazišli moramo da uložimo vreme da sve to eventualno naučimo, ili novac da platimo stručnjake iz tih oblasti da nam pomognu, što opet, ne može bez uloženog vremena. Ako uzmemo samo pozicioniranje na tržištu koje za neki potpuno novi proizvod ili uslugu može da potraje i godinama, onda stvarno izgleda da nema bržeg načina, ili kako sam u naslovu rekao – prečice.
Ja sam i dalje optimista, a i nemam toliko vremena, pa hajde da pokušam da pronađem prečicu. Zamislimo situaciju da imam nekog rođaka, koji nema naslednike, vlasnika uspešnog malog biznisa pod imenom “REKLAMDŽIJA – MILE”, koji se pozicionirao na tržištu kao jedan od najkvalitetnijih firmopisaca i postavio sve temelje koji su potrebni za uspešno poslovanje, i koji je odlučio da ide u penziju, ali želi da neko nastavi da razvija njegov biznis. Dakle, moj rođak je ostavio kompletno razrađen posao, koji nosi njegovo ime, koje je postalo sinonim za kvalitet. Ima već razrađene kanale komunikacije sa korisnicima i način kako on radi marketing, i hoće da taj posao ostavi – meni.
Mile je jako organizovana i vredna osoba, stvorio je taj posao od nule i prošao kroz sve faze razvoja jednog biznisa, pa je, da bi mu bilo lakše da radi i kasnije zapošljava radnike koji mu pomažu, napisao uputsva i opise za svaki delić firmopisačkog posla kojim se bavio. Tako, kada je imao potrebu da angažuje radnika, nije morao da troši sate i dane obučavajući ga, nego mu je dao jednu svesku sa svim uputstvima koju bismo, kada bi se malo doradila i poslala u štampu, mogli da nazovemo udžbenikom za firmopisce. Kako bi njemu bilo lakše da radi nabavku materijala napravio je jednu tabelu u koju je upisivao svakog svog dobavljača sa kontakt-podacima i adresom i okačio je na zid kako bi i njegovi pomoćnici kada im je potrebno mogli sami da poruče materijal bez potrebe da čekaju na gazda Mileta. Tako sada kada uđem u lokal i nastavim sa poslom sve će mi biti jasno i vrlo lako ću moći da ispratim sva uputstva koja je godinama pisao gazda Mile. Još jedna super stvar jeste to što je on dogovorio mnogo bolje cene kod dobavljača materijala jer je godinama njihova verna mušterija. Neki od tih ljudi su mu postali i prijatelji tako da, kada me gazda Mile upozna sa njima, svi benefiti ostaju kao da Mile i dalje dolazi.
Sve ovo zvuči super za sada, ali znamo da je biznis nekada pun nepredviđenih situacija koje neko kao što je naš iskusni Mile veoma lako prevaziđe, međutim, ja sam neiskusan, pa nekada te situacije mogu da se pretvore u izazov ili problem koji sam teško mogu da rešim. Moj dobri Mile je ponudio da mi se nađe kad god mi bude potrebno, ima vremena, a i nije lako potpuno prestati sa radom. Zato je osmislio da jednom mesečno zajedno napravimo analizu postignutih rezultata i da on, ako ima potrebe, predloži korake za sledeći mesec. Pored toga, za hitne situacije eto njega za pola sata u lokalu, jer naravno da je napravio da mu firma bude blizu kuće.
Meni se ideja o Miletovom biznisu odavno dopala, ali pitanje je da li bih pokušao da uradim sam nešto od ovoga, znajuči šta je moj rođak Mile sve morao da uradi i koliko je tu vremena uloženo. Možda službeno nisam mladić, ali se tako osećam, i spadam u generaciju koja želi da se stvari ipak dese malo brže nego što je to Mile imao potrebe kada je počinjao. Sada već čujem kako vičete na mene: “Pa nije ti ovo neko uputstvo za prečicu, nego si samo imao sreće da sve to dobiješ kao na tacni od rođaka”, ali istina je malo drugačija. Možda ne moramo da imamo rođaka koji će nam ostaviti posao i uvesti nas u njega, ali možemo da nađemo biznise koji su globalno uspešni i veoma dobro pozicionirani, a žele to sve da podele sa nama kroz franšizni oblik poslovanja.
Sada smo došli do nečega što većinu ljudi plaši, a to su neke strašne reči i pomisao kako iza njih stoji nešto ogromno i veoma komplikovano i nedostižno za nas male. Ali nije tako – franšiza je, u stvari, naš gazda Mile – on je osmislio ceo biznis, razradio, napravio sva uputstva i daje nam konstantnu podršku, a to je upravo princip po kome funkcioniše jedna franšiza. Neko će sada reći, dobro, ali Mile nam je rođak i on će puno da se potrudi oko nas iz ljubavi, a neka franšiza će biti robovlasnik koji će da nas uslovljava i maltretira, ali ni to nije tačno, jer treba da znamo da je franšizni oblik poslovanja pre svega partnerstvo i da jedino tako mreža franšiza može da raste. Interes i davaoca i primaoca franšize jeste da onaj drugi ostvari što bolji rezultat, jer samo tako i svaka strana postiže uspeh.
Franšizni oblik poslovanja naša je prečica do malog biznisa, jer za kratko vreme naš biznis može da se pokrene na lokalu. Za biznise koji se bave uslugama, a nisu vezani za ugostiteljstvo, to je nekada moguće izvesti za svega par nedelja. Dobra franšiza bi trebalo da nam omogući da preskočimo sve korake do ostvarivanja stabilnog biznisa, a na nama je da damo sve od sebe da ispratimo uputstva i preporuke i da održimo i unapredimo kvalitet s vremenom.