Nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja, usmeren na snažniju zaštitu ljudskih prava i poštovanje ekoloških standarda, 1. januara 2024. ušao je u novu fazu. Od ove godine će i nemačke kompanije sa više od 1.000 zaposlenih od svojih dobavljača zahtevati primenu niza pravila i detaljnije izveštavanje. Iz Srbije u Nemačku ukupno izvozi oko 3.000 firmi; očekuje se da bi one koje na ovo tržište plasiraju sirovine, komponente i poluproizvode tokom ove godine prvi put mogle da osete određene efekte.
Iako je dosta toga nepoznanica i u Berlinu, zbog čega će ova tema tek biti predmet diskusija, ona je dobra ilustracija koliko je održivost danas značajan faktor u lancima snabdevanja – dovoljno da je najjača evropska ekonomija i zakonom štiti.
Premda se najčešće poistovećuje sa upotrebom zelenih tehnologija u transportno-logističkim procesima, održivi lanac snabdevanja je širi pojam. On podrazumeva ekološke i društveno odgovorne prakse u svim fazama: od nabavke sirovina i transporta, preko proizvodnje i distribucije, pa sve do odlaganja, na kraju životnog veka proizvoda. Cilj je da se minimizira uticaj na životnu sredinu, promovišu etičke radne prakse i stvori dugoročna ekonomska vrednost. Nasuprot njemu nalaze se sistemi nabavke, proizvodnje i distribucije koji se ne osvrću na ekološke i društvene uticaje, dovodeći najčešće do iscrpljivanja resursa i visokog zagađenja; neodrživi lanci snabdevanja često daju prioritet kratkoročnim ekonomskim dobicima bez obzira na dugoročne posledice.
Neodrživost je skupa
Kompanija EY sprovela je tokom 2022. obimno istraživanje u Americi, anketirajući 525 velikih korporacija iz različitih sektora. Osam od deset rukovodilaca u lancu snabdevanja izjavilo je da povećava svoje napore ka održivom poslovanju, a kao glavni motiv (61%) navedeno je „smanjenje troškova“. Na drugom mestu (51%) bila je „usklađenost sa regulatornim zahtevima“, a slede „pritisak od partnera i dobavljača“ (41%), „potencijal za veći rast prihoda“ (28%), „pritisak klijenata“ (26%), „pritisak na tržištu radne snage“ (25%) i „osećaj etičke odgovornosti“ (21%).
Profesorka Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i redovna članica Inženjerske akademije Srbije prof. dr Snežana Tadić ističe da je održivost danas postala „standard i preduslov“.
„Investitori i kupci više nisu samo zainteresovani za održivost već je i očekuju. Da bi se prilagodile, kompanije moraju da usklade poslovne strategije sa ciljevima održivosti i da aktivno rade za ESG sertifikate, kako bi pokazale posvećenost održivim praksama“, naglašava prof. dr Tadić i dodaje:
„Treba istaći da je ovo period uspona održive otpornosti. U uslovima sve češćih ekoloških, prirodnih, geopolitičkih i drugih poremećaja, koncept održive otpornosti dobija na značaju. Kompanije shvataju da održivost nije samo obezbeđivanje ekološki prihvatljivog upravljanja već́ i izgradnja robusnih i prilagodljivih lanaca snabdevanja.“
U najvažnije trendove koji imaju pozitivan uticaj na održivost lanaca snabdevanja ona ubraja regulatorne promene (kao što je i pomenuti Zakon o dužnoj pažnji), rastuću popularnost cirkularne ekonomije, uspon zelenih tehnologija, dekarbonizaciju, upotrebu alternativnih izvora energije, inovacije u pakovanju…
Statistički podaci jasno ilustruju koliko je neodrživost skupa – brojni su pokazatelji neodrživih uticaja logističkih procesa i aktivnosti, pre svega transporta. Eksterni troškovi transportnog sistema (troškovi saobraćajnih nezgoda, zagađenje vazduha, klimatske promene, buka, upstream i downstream procesi, oštećenja staništa i zagušenje) u EU-28 2019. godine procenjeni su na 647 milijardi evra, pri čemu se oko 18% odnosi na teretni transport.
Transport i logistika odgovorni su za oko 20 odsto globalnih emisija CO2, a procenjuje se da je 2022. godine sektor emitovao sedam milijardi tona CO2. Druga perspektiva je da logistika, uključujući skladištenje i pakovanje, doprinosi 5 do 15 odsto emisija koje se stvaraju tokom životnog ciklusa proizvoda.
Smanjenje troškova, odnosno uštede u lancima snabdevanja zbog toga se često najočiglednije vide kroz usvajanje energetski efikasnih praksi u logistici i transportu. Kompanije koje ulažu u vozila sa ekonomičnom potrošnjom goriva, optimizuju transportne rute i primenjuju nove tehnologije ne samo da doprinose održivosti životne sredine već i imaju direktne ekonomske benefite.
Investicije za budućnost
Kada je reč o alternativnim izvorima energije, instaliranje solarnih panela na krovovima logističkih centara praksa je koju već duže vreme primenjuju i industrijski lideri u Srbji. Jedan od primera je nedavna investicija kompanije Milšped u Krnješevcima, koja je na krovove dva skladišna objekta, ukupne površine oko 30.500 m2, postavila 648 solarnih panela, ukupne instalirane snage 600 kW.
Projekat je dobio podršku inicijative „Pravedna zelena tranzicija i dekarbonizacija u Srbiji“, koju je Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) sproveo u partnerstvu sa Ministarstvom zaštite životne sredine i Ministarstvom rudarstva i energetike, uz finansijsku podršku Vlade Japana.
Na ovaj način smanjena je zavisnost od električne energije koja se dobija sagorevanjem uglja. Takođe, uz nove solarne panele, zahvaljujući podršci projekta skladišta su dobila i sisteme za napajanje punjača baterija za sredstva internog transporta, odnosno akumulatore viljuškara i drugih prevoznih sredstava.
„Solarna elektrana zadovoljava 34% ukupnih godišnjih potreba ovih objekata za električnom energijom. Na godišnjem nivou, to će doprineti smanjenju emisija GHG koje je ekvivalentno 775 tona CO2“, kaže menadžerka projekata u oblasti zelene transformacije UNDP Srbija Smiljka Živanović.
Logističari prate zahteve klijenata u svim oblastima. Na primer, brodarski i logistički gigant, kompanija MSC, i u Srbiji kao i globalno fokusiran je na promovisanje opcija održivog unutrašnjeg prevoza, nudeći širok spektar železničkog transporta kao atraktivnu alternativu tradicionalnom kamionskom prevozu, što može pomoći u smanjenju CO2 u lancima snabdevanja.
Izazovi u dostizanju održivosti
Kompleksne globalne prilike stavljaju kompanije pred različite izazove, udaljavajući ih od težnje za održivim praksama u lancima snabdevanja. Među ključnim faktorima koji imaju negativan uticaj izdvajaju se geopolitičke tenzije, kao i ekonomski i prirodni poremećaji – rat u Ukrajini, kriza u Crvenom moru, suša u Panamskom kanalu, blokade graničnih prelaza, nedostatak radne snage itd. Jedan od najsvežijih primera je činjenica da su brodari zbog napada Huta u Sueckom kanalu preusmerili plovila na rutu preko Rta dobre nade, koja je duža, skuplja i rezultira većim emisijama.
Nadalje, tu su i rast sajber-kriminala, problemi pristupa materijalima i robama, složenost i česte promene u lancima snabdevanja itd.
Iako prelazak na potpuno održive lance snabdevanja može potrajati, pravac je jasan – preduzeća sve više prepoznaju važnost održivosti za dugoročni uspeh. Kompanije koje se ne prilagode mogu se suočiti sa izazovima tržišne konkurentnosti, usklađenosti sa propisima i odnosa sa zainteresovanim stranama. Sve to bi trebalo da bude snažan podsticaj da preduzeća integrišu održive prakse u svoje lance snabdevanja, čak i ako se potpuna eliminacija neodrživih praksi verovatno neće desiti u kratkom roku.