Piše: Željko Jović, direktor zdravstvenog osiguranja DDOR osiguranja
Da li ste znali da je tokom pandemije COVID 19 broj novih studenata medicine u Nemačkoj opao za 12%, a u SAD-u za 4,4%?
Razlog – nedovoljna zainteresovanost i atraktivnost posla.
Neko bi rekao, pa dobro, to je tamo negde i nema veze sa nama, s obzirom da na godišnjem nivou u R Srbiji diplomira oko 1.100 novih lekara, što je uz brojku od 30.000 aktivnih lekara na 7 miliona stanovnika respektabilan broj.
Međutim, statistika nekada zaista jeste samo brojka na papiru, a stvarnost je drugačija.
Šta se to zaista dešava na tržištu medicinskog kadra i da li ćemo kao država i korisnici zdravstvenih usluga osetiti negativne efekte savremenih poslovnih migracija?
Zdravlje nacije već duži vremenski period, između ostalog, spada i u kategoriju bezbednosnih izazova svake države ponaosob.
Zdravlje nacije kao izazov jednako se tretira kao opasnost od terorizma i organizovanog kriminala.
Shvatajući ozbiljnost situacije, veći broj država je čak pravno regulisao pitanje održivosti ove kategorije i doneti su akcioni planovi na prevazilaženju uočenih problema.
Jedan od tih problema je nedostatak medicinskog kadra, u jednakoj meri lekara i medicinskih tehničara.
Mladi ljudi u razvijenim zemljama sve manje su zainteresovani za teške i skupe studije medicine ili bavljenje verovatno najhumanijim oblikom ljudske biti, zdravstvenom negom ljudi kojima je ona neophodna.
Kako rešenje nije pronađeno na nacionalnom nivou, ove zemlje su odlučile da dodatno stimulišu inostrane stručnjake u deficitarnim zanimanjima, prvenstveno sa područja iz zemalja u razvoju.
Tako je Nemačka neposredno pre početka pandemije COVID 19 donela Zakon o useljavanju radne snage, kojim je značajno olakšano dobijanje radne dozvole za stručnjake deficitarnih zanimanja. Naime, omogućen je isti tretman kao i građanima Nemačke prilikom dobijanja posla u ovim oblastima.
Slično su ovo rešile i ostale zemlje EU, kao i SAD koje se pojednostavile procedure za „uvoz kvalifikovane radne snage“.
Zaključak je – za razvijene zemlje ne treba brinuti, njihova omladina možda neće da studira medicinu, ali primamljivi finansijski i životni uslovi biće još dugo atraktivni za medicinske stručnjake iz zemalja u razvoju.
Gde smo mi u svemu tome?
U proteklih 10 godina ostali smo bez 3.500 lekara i 8.000 medicinskih tehničara, koji su svoje dalje angažovanje nastavili u inostranstvu. Svake godine u penziju ode oko 1.000 lekara.
Na tržištu rada gotovo da nema nezaposlenog lekara specijaliste, dok je oko 1.500 lekara opšte prakse u potrazi za poslom.
Dakle, potencijal postoji.
Kako ga iskoristiti i ublažiti činjenicu da oko 800 lekara godišnje zatraži Sertifikate dobre lekarske prakse za rad u inostranstvu.
Jedna od win-win kombinacija je permanentno građenje novih/obnova postojećih zdravstvenih kapaciteta i upošljavanje lekara.
Ovo deluje jednostavno, ali nije baš tako. Razlog nisu nedostajuća finansijska sredstva, već struka, nedostatak lekara specijalista. Sada je svima evidentno jasno da gotovo „prazan hod“ od 8 godina i neodobravanje specijalizacija za mlade lekare, osim negativnog efekta iseljavanja, još više utiče na odsustvo stručnjaka i iskustva u većini specijalističkih grana. S obzirom da to nije „instant proces“ i da traje minimalno 4-5 godina, proći će mnogo vremena da se ovo nadoknadi.
Kao potencijalno rešenje može se videti i dalji razvoj Privatnog zdravstvenog sektora.
Njihovi kapaciteti, upošljavanje stručnih konsultanata i stalno zaposlenog medicinskog kadra daje dodatni kvalitet zdravstvenom sistemu R Srbije.
Ovde treba napraviti adekvatan balans između mogućnosti i želja, prvenstveno ako govorimo o angažovanju stručnih konsultanata, lekara koji su primarno zaposleni u državnim zdravstvenim institucijama. Naime, postavlja se pitanje da li je prvo humano, a onda i dovoljno kvalitetno da pojedini lekari kombinujući dva posla provode u radu sa pacijentima više od 10h dnevno.
Ono na čemu se mora još više raditi je proširenje stručnih usavršavanja, pre svega specijalizacija za mlade lekare. Iako je u poslednjih 5 godina napravljen značajan napredak, još uvek to nije dovoljno da popunimo sve „rupe“ koje su se otvorile u našem zdravstvenom sistemu.
Zaključak je da je pred nama mnogo posla. Pozitivni primeri su tu, nove bolnice, renovirani KBC Srbije, Dedinje 2, ali ipak ostaje na kraju ALI…čuvajmo medicinski kadar, obezbedimo im adekvatne uslove i mogućnosti za rad i poštujmo njih i njihov doprinos zajednici.