Još u osnovnoj školi, Dejan Vitorović iz sela Glušci, nadomak Šapca, sadio je aromatično i začinsko bilje na porodičnoj zemlji. Roditelji su gajili povrće koje bi prodavali na pijaci, a Dejan im je uz paradajiz, krastavac, paprike i drugo, pakovao ruzmarin i hrizanteme. Ljubav prema prirodi, posebno prema začinskom i aromatičnom bilju, ga nije napustila do današnjih dana. Nije slučajno što je u međuvremenu postao master inženjer pejzažne arhitekture. Prvi posao i to na poziciji menadžera, dobio je ni manje ni više nego u dalekoj Ekvatorijalnoj Gvineji, u središnjoj Africi. Iako je uređivao predsedničke palate odlučio je da se vrati u Srbiju i pokrene svoj rasadnik koji je u međuvremenu postao, kako kaže, najveći u regionu kada je reč o začinskom i aromatčnom bilju, sa oko 100.000 sadnica.
Put u Afriku
Nakon što je 2019. osvanuo konkurs za pajzažnog arhitektu u Evatorijalnoj Gvineji na oglasnoj tabli Udruženja pejzažnih arhitekata Srbije, Dejan je odlučio da se prijavi. Od 15 kandidata izabrali su njega i iste godine se uputio u Afriku. Firma u kojoj se zaposlio u vlasništvu je ljudi iz Srbije. U Ekvatorijalnoj Gvineji se još od kraja devedesetih bavila građevinom, ali je potom dobila upit od predsednika države da prošire delatnost i na uređenje predsedničkih palata. Dejanu je u firmi društvo pravilo oko 100 zemljaka.
„Mlađi odlaze u tu zemlju uglavnom na kraći period, dok postoje i ljudi koji žive i rade u Ekvatorijalnoj Gvineji i po 20 godina“, kaže Vitorović.
On je u Africi boravio prvo godinu dana, zatim se vratio u Srbiju da završi master studije, nakon čega je opet otišao da radi nekoliko meseci.
U Ekvatorijalnoj Gvineji je, kako kaže, prisutno mnogo stranih firmi u različitim privrednim granama, a najviše u naftnoj industriji koja je u ekspanziji od kad su sredinom devedesetih godina prošlog veka otkrivena nalazišta u toj zemlji. Tada je praktično i krenuo razvoj ove države sa predsedničkim sistemom (predesnik ima velika ovlašćenja) na čijem je čelu više od 40 godina Teodor Obiang Nguma Mbasogoa.
„Blagodeti posedovanja nalazišta nafte lokalno stanovništvo još uvek nije osetilo u potpunosti. Zemlja se tek razvija i primanja lokalaca ne mogu da se porede sa zaradama stranaca. Za nas je život bio kao u bilo kojoj evropskoj zemlji jer postoji sve što je neophodno“, kaže Dejan.
Nakon što više nije bilo potrebe za njegovim radnim mestom u Ekvatorijalnoj Gvineji, dobio je ponudu za drugo radno mesto.
„Međutim, meni nikada nije bila ideja da tamo gradim karijeru nego da pokrenem nešto svoje u Srbiji“, kaže Dejan.
Budući da su uslovi rada bili dobri, kratak boravak u Ekvatorijalnoj Gvineji mu je omogućio da uštedi novac da bi pokrenuo sopstveni biznis.
Povratak kući i skok u preduzetništvo
Rasadnik Vitorović je počeo sa radom odmah po njegovom povratku, 2020. godine. Pored registrovanog gazdinstva, Dejan je, prošle godine, pokrenuo i svoju preduzetničku firmu. Za početak poslovanja je dobio stimulaciju države od 300.000 dinara koja mu je omogućila da ne brine o pokrivanju poreza i doprinosa i knjigovođe u prvoj godini poslovanja.
Danas ima oko 100.000 sadnica začinskog i aromatičnog bilja i, prema njegovim rečima, najveći su rasadnik u toj oblasti u regionu. Saksijska proizvodnja zauzima površinu od čak jednog hektara u selu Glušci nadomak Šapca. Opredelio se da gaji sadnice pet biljaka: lavande, ruzmarina, smilja, gaure i santoline, pri čemu 70 odsto čine sadnice lavande.
„Lavanda je popularna jer je lepa biljka, pogodna za dekoraciju dvorišta, umirujuća je i izuzetno lepog mirisa. Eterična ulja lavande su veoma delotvorna za kožu, a ljudi sve više vole prirodne proizvode koji im mogu rešiti neke zdravstvene probleme“, kaže Vitorović.
Druga biljka od koje očekuje da će tržište prepoznati još više jeste smilje koje je, kako kaže, kvalitetnije od lavande kada je reč o delotvornosti.
„Sama cena govori u prilog tome. Litar eteričnog ulja od lavande je 150 evra, a smilja i do 1.400 evra. Krajnji potrošači to još uvek ne znaju, ali i to tržište polako raste“, kaže on.
Uz proizvodnju sadnica prošle godine je počeo da proizvodi eterično ulje i hidrolate od lavande i smilja. Za sada se sve sadnice plasiraju u Srbiji, jedan deo kupuju ljudi koji formiraju svoje plantaže, a drugi prodavnice u kojima se prodaju različite biljke takozvani garden centri. O biljkama brine on sa svojim roditeljima, a po potrebi angažuje i do desetak ljudi, uglavnom članova familije.
„Kada nešto krenem da radim, uporan sam i idem ka svom cilju. Znao sam da ću uspeti. Stalno ulažem u znanje jer ako želimo da napredujemo moramo da se usavršavamo. Bez toga ne možemo da napredujemo ni lično, a ni poslovno. Čitam mnogo biznis knjiga i to mi takođe dosta pomaže u poslu“, ističe Vitorović.
Rasadnik Vitorović
Rasadnik Vitorović
Pomogao mu je i boravak u Ekvatorijalnoj Gvineji gde je naučio da se nosi sa raznim kontradiktornostima. Na primer, radnici u toj zemlji su, kako kaže, usporeni, sve se radi polako. Jedan od razloga su i visoke temperature pa se snaga pametno raspoređuje tokom čitavog dana i „niko neće mnogo da zapne“. Ipak, naručioci posla, iako znaju kakva je situacija na terenu, sve žele da se završi ne, kako kaže Vitorović, sutra već juče.
„Dosta su ležerni, a opet posao mora brzo da se završi. U početku sam bio šef rasadnika i vodio sam grupu od sedam radnika, kasnije sam bio zadužen za jednu palatu i rukovodio sa oko 40 lokalaca. Budući da sam pejzažni arhitekta, obilazio sam sve predsedničke palate i u svakoj sam imao svoj tim lokalnih ljudi sa kojima sam radio na uređenju“, priča on.
Upravo mu to iskustvo rukovodioca koje je stekao odmah nakon fakulteta pomaže i danas u vođenju posla.
„Imao sam sreću da dobijem posao šefa. Naučio sam da je razgovor sa ljudima najvažniji. Treba naći prave reči u komunikaciji sa radnicima, tako prihvate vaše ciljeve kao svoje i posao se uspešno završava“, objašnjava Vitorović i dodaje:
„Imam utisak da je sve veći broj ljudi koji želi da se oproba u sopstvenom poslu. Posebno mladi naginju više da imaju svoj biznis nego da se zapošljavaju kod drugih“, kaže on.
Izvoz praktično nemoguć
Dejan ne planira da proširuje proizvodnju novim vrstama, ali će sam broj sadnica rasti. Ipak, kada je reč o upotrebi eteričnih ulja ima određene ideje.
„Volim inovacije pa osmišljavam sopstveni proizvod koji ne postoji na tržištu. Trenutno eksperimentišem i nadam se da ću doći do finalnog proizvoda“, kaže on.
Rasadnik Vitorović
Rasadnik Vitorović
Tražnja u Srbiji za biljem koje uzjagaja je velika i sve što proizvede se plasira na domaćem tržištu. Postoji, međutim, interesovanje i iz zemalja regiona. S tim što bi trebalo urediti određenu regulativu koja praktično onemogućava izvoz aromatičnog i začinskog bilja, a evo i zašto.
„Trenutno postoji jedan paradoks na tržištu. Regulativa ne zahteva da se proizvodnja aromatičnih i začinskih biljaka prijavi Upravi za zaštitu bilja. A da bi fitosanitarna inspekcija izašla na teren i prekontrolisala da su biljke zdrave ta prijava proizvodnje Upravi je neophodna. Pošto nas zakon na to ne obavezuje prijava praktično nije moguća, a onda ni fitosanitarna inspekcija neće da izađe na teren. Međutim, bez pregleda inspekcije izvoz je praktično nemoguć. U Šapcu su mi rekli da sam pogrešio proizvodnju, ali svakako ću istrajati u rešavanju ovog problema“, kaže Vitorović.
Srećom, u zemlji je tražnja svake godine sve veća i to još od pandemije jer su se mnogi okrenuli uređenju dvorišta i sadnji biljaka.
„Prve tri godine su prošle u ulaganjima, ali danas je ovo porodični posao od kojeg možemo da živimo“, kaže on.
Izvor: Biznis i finansije