Slider

Sposobnost preduzeća u svim sektorima da diversifikuju i „zaštite“ svoje portfelje i lance snabdevanja kako bi smanjili zavisnost od pojedinačnih dobavljača biće ključna za minimizovanje izloženosti riziku od rata Rusije i Ukrajine, navodi se u izveštaju Lloyd’s-a, vodećeg svetskog tržišta za komercijalna i specijalna rešenja za rizike, koji je urađen u saradnji sa globalnom kompanijom za profesionalne usluge Aon.

Drugi ključni nalazi iz izveštaja, pod naslovom „Ukrajina: sukob koji je promenio svet“, uključuju:

Energetski sektor će verovatno biti najviše pogođen nizom rizika koji proizilaze iz sukoba; međutim zabrinutost za energetsku bezbednost i reputaciju biće ključni faktor za sve sektore u izgradnji strategija za ublažavanje rizika kako bi se odgovorilo na sukob.

Koliko god da su neposredni inflatorni uticaji relevantni, postojaće efekti drugog reda od smanjenih zaliha hrane i energije (sama Rusija obezbeđuje petinu svetske pšenice i 40% evropskog gasa) i viših poslovnih troškova povezanih sa preusmeravanjem lanaca snabdevanja.

Uticaji sukoba su veoma povezani. Jasno je, na primer, da je eskalacija geopolitičkih tenzija izazvala porast sajber napada koji bi mogli da utiču na inflaciju i volatilnost tržišta.

Džon Nil, izvršni direktor kompanije Lloyd’s, rekao je da je sukob u Ukrajini izazvao čitav niz međusobno povezanih rizika u oblastima kao što su energija, sajber i lanci snabdevanja.

Na osnovu detaljnih intervjua sa sektorskim stručnjacima i praktičarima, istraživanje ističe četiri „makro teme“ koje oblikuju rizično okruženje danas kao rezultat krize. Uticaj ovih tema na preduzeća je sažet u nastavku:

Geopolitika. Ova kriza je razotkrila ranjivosti povezane sa globalizacijom u međunarodnom sistemu. Mnoge organizacije će verovatno usvojiti strategije zaštite od rizika kako bi zaštitile svoje globalne interese i imovinu kako se uvode protekcionističke trgovinske politike. Zemlje i preduzeća se okreću ka ponovnom postavljanju lanaca snabdevanja kao sredstva za postizanje samodovoljnosti i veće kontrole nad pristupom prioritetnim dobrima i uslugama. Ovaj preokret u trgovini neizbežno će dugoročno poskupiti robu i usluge.

Inflacija. Uprkos višim cenama energije i roba koje povećavaju profitne marže u nekim sektorima, troškovi na strani ponude su porasli u celoj privredi. Većina ovih povećanih troškova se prenosi na krajnjeg potrošača, što dodatno pogoršava inflaciju cena, dok preduzeća koja žele da ih apsorbuju mogu se suočiti sa borbom da opstanu. Mnoga preduzeća će verovatno prilagoditi svoje budžete za rešenja za upravljanje rizikom i smanjiti diskrecionu potrošnju kako bi uzeli u obzir inflatorne pritiske usled šokova ponude.

Ekonomski uticaj. Zbog svoje pozicije kao vodećeg izvoznika energije i robe u globalnim lancima snabdevanja u različitim industrijama, isključenje Rusije iz međunarodne trgovine imaće značajne ekonomske posledice – posebno za preduzeća u Evropi i u industrijama koje proizvode robu kao što su hrana i energija. Dok se rublja oporavila od početnog šoka, bilo kakva trajna depresijacija rublje negativno bi uticala na sposobnost Rusije da poveća investicije i produktivnost, nanevši štetu globalnoj poljoprivredi i proizvodnji i stvarajući dalje rizike za sigurnost hrane i energije. U međuvremenu, prekid kritičnog izvoza iz Ukrajine, kao što je žito, predstavlja značajnu i neposrednu pretnju globalnoj bezbednosti hrane.

Društvena transformacija. Ovaj sukob je sa sobom doneo najbrži priliv izbeglica u Evropi od Drugog svetskog rata, nadmašivši priliv tražilaca azila na vrhuncu sirijske izbegličke krize. Oko 3 miliona ljudi pobeglo je iz Ukrajine u prve tri nedelje krize i broj će nastaviti da raste kako se sukob nastavlja. Rezultirajuće raseljavanje će doprineti nedostatku radne snage i zahtevati od organizacija da rekonfigurišu svoje radne snage, posebno u transportu i logistici, kako bi zadovoljile rastuću potražnju za proizvodima i uslugama.

Scenariji

Izveštaj primenjuje pet verodostojnih scenarija na industrije i zemlje koje su najviše pogođene sukobom. Svaki scenario istražuje moguće kratkoročne, srednje i dugoročne efekte rata kroz niz tema: lanci snabdevanja, energija, bezbednost hrane, ESG, klimatska tranzicija, inflacija i sajber.

Izveštaj naglašava potrebu za osiguranjem, kao ključnim mehanizmom za prenos rizika, kako bi se pomoglo preduzećima da ublaže ove međusobno povezane rizike i izgrade otpornost organizacije.

Foto: Pixabay.com

U narednim godinama će sve više ljudi posedovati električne automobile, pametne uređaje i sisteme za upravljanje energijom u kući kojim se kontroliše potrošnja. Na individualnom nivou, ovo će smanjiti račune za struju u domaćinstvu, dok će na kolektivnom doprineti transformaciji energetskog sistema. Ključnu ulogu u prelasku na obnovljive resurse i ostvarivanju energetske fleksibilnosti igraće inovativna rešenja – distribuirani resursi, data centri i vodonična ekonomija. Upotreba navedenih tehnologija, doprineće i ostvarivanju ciljeva paketa mera „Spremni za 55“ koje je Evropska unija propisala kako bi smanjila emisije štetnih gasova za čak 55 odsto do 2030. u poređenju sa 1990. godinom. Pored toga, cilj je da se do 2050. godine postigne nulta emisija ugljenika i ograniči globalno zagrevanje na manje od 1,5 stepeni celzijusa u poređenju sa predindustrijskim nivoima.

Državama Evrope potrebna je veća energetska fleksibilnost

Prema rečima Aleksandra Vasića, Cluster Managera u kompaniji Eaton, koja se bavi upravljanjem električnom energijom, potreba za promenom je očigledna, a ona se može ostvariti uspostavljanjem energetske fleksibilnosti.

„Evropa je postavila veliki cilj ispred sebe, ali njenim državama je potrebna veća fleksibilnost kako bi se kreirao dinamični sistem koji se oslanja na obnovljive resurse. U 20. veku proizvodnja energije tekla je samo u jednom pravcu – do korisnika.  Fleksibilni sistemi su nam potrebni jer podrazumevaju energiju koja se proizvodi iz više izvora i teče u oba pravca. Njihov dodatni značaj je u tome što omogućuju da se sa manje resursa postignu bolji rezultati. Drugim rečima, dekarbonizacija postaje mnogo jeftinija. Fleksibilnost dolazi u različitim oblicima, a sama preduzeća joj mogu dati veliki doprinos, potencijalno ostvarujući prihod”, istakao je Vasić.

Dekarbonizacija, digitalizacija i decentralizacija proizvodnje i upravljanja energijom će transformisati način na koji mreža funkcioniše i kako se energija troši. Potrošači će proizvoditi električnu energiju iz sredstava kao što su solarni paneli i toplotne pumpe, zadržavati je u sistemima za skladištenje energije i kupovati je iz mreže kako bi dopunili sopstvene zalihe kada je to potrebno.

„Kompanija Eaton bavi se upravljanjem energijom od 1911. godine i samim tim smo svedoci transformacije i decentralizacije energije. Prelazak na električna vozila već proširuje naš svakodnevni odnos sa električnom energijom na manje poznate načine. U budućnosti će naše zgrade postati energetska čvorišta u kojima skladištimo i digitalno upravljamo električnnom energijom. Digitalna tehnologija će omogućiti da čak i najmanji proizvođači energije učestvuju na energetskim tržištima, pod uslovom da im pravila i propisi to dozvoljavaju“, dodao je Vasić.

 Transformacija mreže uz distribuirane energetske resurse

Kako bi se postigla energetska fleksibilnost, potrebno je ulagati velika sredstva u distributivnu mrežu (DER). Rast distribuiranih resursa i dvosmerni tok energije mogao bi da transformiše celu mrežu.

„Energetska tranzicija dešava se u distribuiranom sistemu jer on zamenjuje energente dobijene iz tradicionalnih elektrana, čime se smanjuje emisija ugljenika. Zato mu se pridaje sve veći značaj. Uobičajeni primeri DER-a uključuju krovne solarne panele, skladišta baterija, skladištenje toplotne energije, električna vozila i punjače, pametna brojila i tehnologije upravljanja energijom u kući. Ipak, prelazak na obnovljive izvore energije će biti neujednačen proces, jer će termoelektrane na ugalj i gas ukloniti delove proizvodnih kapaciteta, dok će istovremeno obim decentralizovanih obnovljivih izvora koji dolazi na tržište biti nepredvidiv“, objašnjava Vasić.

U Norveškoj je prisutna velika integracija električnih automobila u energetske sisteme, dok se u Irskoj koriste fleksibilni data centri. Zemlje kojima je najviše potrebna promena su Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Italija i Španija, dok nordijske zemlje, kao i Holandija, pokazuju veći napredak u ovoj oblasti.

Povezivanje resursa u jedan sistem

Važnu ulogu u smanjenju emisije štetnih gasova igraju i data centri jer omogućuju brzo i efikasno širenje skladišnog kapaciteta uz ispunjavanje ciljeva održivosti.

„Data centri imaju jedinice za neprekidno napajanje (UPS) sa velikom baterijom, kao i rezervne generatore koji sve češće koriste obnovljive izvore energije, a sve ređe dizel. Velike količine skladišnog kapaciteta i energije znatno doprinose pouzdanosti sistema i ostvarivanju fleksibilnosti. Zapravo, energetska tranzicija podrazumeva upravo povezivanje svih resursa u jedan stabilan i održiv sistem“, kaže Vasić i dodaje:

„Inteligentni sistemi zasnovani na obnovljivim izvorima, skladištenju energije i punjačima električnih automobila su već dostupni, ali preduzeća i pojedinci će ulagati u ove tehnologije samo ako mogu da vide isplativost investicije. Kroz ‘Spremni za 55’ paket vidimo da se politika, zakonodavstvo i regulativa usklađuju i idu ka klimatski neutralnoj Evropi do 2050. godine. Međutim, kreatori politike još uvek nisu u potpunosti upoznati sa procesom fleksibilnosti, jer je to sveža ideja koja nije uključena u mnoge zakonske regulative“.

Rešenje za sektore koji se teško snabdevaju strujom

Ciljevima dekarbonizacije može se doprineti i razvojem vodonične ekonomije, posebno u sektorima koje nije lako elektrificirati – teška industrija, transport na velike udaljenosti, brodarstvo, avijacija.

„Reč je o tehnologiji koja se oslanja na vodonična goriva koja znatno manje zagađuju okolinu od sadašnjih ugljovodoničkih. Vodonična vozila se već neko vreme proizvode, a naučnici svakodnevno razvijaju nove načine zamene starih fosilnih goriva vodonikom u različitim industrijskim sektorima jer će se time promeniti način funkcionisanja tržišta“, zaključuje Vasić.

Države se kreću različitim brzinama dok usvajaju regulative i razvijaju nove pristupe proizvodnji i upravljanju energijom. Naš region nije stožer promena, ali potreba za adaptacijom sa tehnologijom u centralnoj ulozi je jasna. Prelazak sa poznatih obrazaca vodi ka smanjenju globalnog zagrevanja i zato će obnovljiva energija i pitanje njene fleksibilnosti igrati ključnu ulogu u tome.

Stezanje kaiša će i u ovoj krzi koja se najavljuje biti neminovno, a prvi stradalnici u takvim okolnostima su obično investicije. Privrednici su već oprezni, posebno kada je reč o kupovini novih mašina i opreme, te dobro vagaju da li da servisiraju postojeće ili da ulože u nove. Sve zavisi, prema rečima naših sagovornika, od „matematike“ odnosno šta se više isplati.

Gordana Đurđević, vlasnica firme Slovo, kaže da je nekada kod svih poslovnih odluka važilo „dva puta meri jednom seci“, ali je sada došlo vreme da se „tri puta meri, a jednom seče“.

„Mi smo i ranije radili analizu da li nam se više isplati da servisiramo mašine ili kupimo nove, ali sada smo još detaljniji u tim kalkulacijama. Nismo odustali od investicija, ali smo oprezniji. Jednom nam se desilo da smo pokušavali da popravimo staru mašinu i kada smo podvukli crtu ispostavilo se da je bolje da smo kupili novu. Zato kažem, nema univerzalnih pravila, zavisi od same mašine, kvara, da li uz popravku može da izdrži da radi i treću smenu “, objašnjava Đurđević.

Majstore, popravi mi to

Iskusni serviseri kažu da su srpski privrednici pomalo i specifičnog mentaliteta te da popravljamo sve što ima šanse da se popravi. Kao što kaže štos: samo u Srbiji važi da je bolje kupiti polovni od novog automobila.

„Polovna oprema je dosta zastupljena na tržištu, možda čak i više od 50 odsto, dok se nova uglavnom kupuje uz pomoć državnih subvencija i povoljnih kredita iz različitih fondova. Ukoliko bude tog novca mislim da će se tražnja za novim mašinama nastaviti u dosadašnjem obimu“, kaže Saša Nikolić, vlasnik kompanije Molino Service iz Jagodine.

Praksa je, prema njegovim rečima, pokazala da kada privrednik odluči da uloži, na primer, u neki proizvodni pogon vrednost polovne opreme ne bi smela da bude veća od 25 odsto ukupne investicije. Sve preko toga nije isplativo i bolje je kupiti novu posebno ukoliko se mogu iskoristiti državne subvencije.

„Kada je reč o servisiranju – tu smo često majstori improvizacije. Prvo, servis se uglavnom radi tek kada je „stani pani“, a tada je ili kasno ili košta značajno više nego da su se mašine redovno održavale. I kada se popravlja prva opcija je da se servisira postojeći pokvareni deo, a tek onda, ako popravka nije moguća, odlučuje se za kupovinu novog dela. Situacija na našem tržištu jeste teška, uvek se bira jeftinija opcija, ali bih rekao da to ima veze i sa našim mentalitetom“, kaže Nikolić.

Malo je firmi koje, kako kaže, planiraju unapred, a svaka ozbiljna bi trebalo da ima obezbeđene vitalne delove na lageru. „Posebno sada kada isporuke delova traju bar 50 odsto duže nego ranije, posebno sa Istoka“, ističe Nikolić.

Da je popravka delova nekada veća „dara nego mera“, potvrđuje i Marko Vučetić, vlasnik građevinske firme Family Investment MV. „Kod popravki zaista treba biti oprezan i doneti pravu odluku. Prošle godine smo se, primera radi, odlučili da nam iskusni serviser praktično napravi jedan deo za bager. Koštalo nas je kao polovina novog dela. Međutim, deo je izdržao nepunih pola godine tokom kojih mašina nije mnogo radila i pokvario se, na kraju smo kupili potpuno novi deo. Jeftinije je nekad skuplje“, kaže Vučetić.

Preduzetnicima najteže

 Jelana Čitaković, vlasnica firme Arpel Automation, koja proizvodi CNC mašine za industriju, kaže da je interesovanje za njihove proizvode i dalje na istom nivou. „Nije nam poznato da su se kupci okrenuli alternativnim rešenjima, odnosno kupovini poslovnih mašina, a o reparaciji da i ne govorimo”, kaže ona.

Kupac Arpelovu mašinu može da dobije za 120 dana od porudžbine jer je reč, kako Čitaković objašnjava, o veoma preciznim mašinama, sa dosta robotike, elektronike i velikog su gabarita.

„Nabavka je otežana iz dva razloga: cena transporta je povećana i do 6 puta i dobavljači zadržavaju izmenu roka isporuke uz već važeće povećane rokove od ranije. Osim toga, mi dosta zavisimo od uvoznih komponenti. Trošimo mnogo energije počev od porudžbine repromaterijala pa sve do prijema u magacin. Tome je najviše doprinela korona. Imali smo situacije da se brod koji nam doprema delove iz Kine neplanirano zadrži i po nekoliko dana u nekoj luci, a onda vam se automatski pale crvene lampice na svim nivoima. Od proizvodnje do krajnjeg kupca“, objašnjava Čitaković.

Ona dodaje da inflacija veoma loše utiče na poslovanje jer nisu u situaciji da menjaju cene kao što to mogu dobavljači pošto su ograničeni ugovorom, a s druge strane, kupci nemaju razumevanja za rast cena.

„Trenutno je najteže preduzetnicima. U ranijem periodu bili su konforniji u smislu kupovine mašina, bilo je više finansijske podrške države. Sada je toga sve manje  tako da do izražaja dolaze oni koji nemaju finansijskih poteškoća. Nažalost malih privrednika je sve manje, oni se ne vide u tržišnim utakmicama kao pre tri, četiri godine“, kaže Čitaković.

Ni Ivana Megovska Petković, direktorka firme Mega Solution, nije primetila da se dešavaju bilo kakve značajne promene na tržištu. Tražnja im je ujednačena tokom prethodne dve godine. Ova kompanija se inače bavi proizvodnjom, prodajom i servisiranjem različite laboratorijske i druge opreme.

„Svake godine ostvarimo 50 odsto više prometa, ali ne bih mogla reći da zbog krize servis radi bolje od prodaje. Možda će se neke promene osetiti naredne godine. Jedino što smo za nijansu primetili da se promenilo jeste tražnja za uređajima koje mi proizvodimo – elektronskim sušarama za voće i povrće i automatskim uzorkivačima ambijentalnog vazduha. Doduše ovi prvi su uglavnom povezani sa subvencijama države jer ih privrednici uglavnom kupuju na taj način“, kaže ona za magazin Biznis i finansije i dodaje da, s druge strane, potražnja iz inostranstva nije stala.

Ona potvrđuje da je transport na globalnom nivou otežan, posebno u pomorski jer su zbog situacije u Ukrajini brodovi bili primorani da urade pretovar i robu prenesu u drugu luku, što je produžavalo rokove isporuke. „Takođe, sve isporuke su podložne dodatnim sanitarnim inspekcijama zbog pandemije… Sirovine i repromaterijali još uvek mogu da se nabave ali je rok isporuke finalnog proizvoda dosta duži“, kaže Ivana Megovska Petković.

Kupili bi novo ali nema

 Kod vozila je, sudeći po našim saznanjima, nešto drugačija situacija. Zoran Đorđević, suvlasnik firme Eurodelovi, kaže da trenutno dobijaju veći broj zahteva za reparacijama, ali misli da to nema nikakve veze sa recesijom koja se najavljuje. „Privrednici bi i dalje kupovali nova vozila. Znam to jer sam u svakodnevnom kontaktu sa prodavcima. Problem je što novih vozila nema, dotok je prepolovljen, a uz to kupcima se ne može garantovati ni cena ni rok isporuke. Zato mi imamo nešto više posla!“, kaže Đorđević.

Ni njima nije lako jer se malo malo suoče sa nekom nestašicom. Tako su mesec i po dana bili bez lepka koji im je neophodan prilikom reparacija vozila. „Tog lepka nije bilo ni za lek, i ne samo u Srbiji“, kaže on i dodaje da su se cene taman stabilozovale da bi rat u Ukrajini ponovo uzburkao tržište.

Piše: Vesna Lapčić

Izvor: Biznis i finansije

Foto: unsplash