Razdvajanje od voljenih, gubitak mogućnosti kretanja, odsustvo fizičke aktivnosti i nedostatak sunca i svežeg vazduha, nesigurnost u vezi sa statusom bolesti i dosada, mogu često imati dramatične psihološke posledice. I pored izuzetne medicinske opravdanosti i koristi po fizičko zdravlje, mere obaveznog masovnog karantina treba pažljivo odmeriti u odnosu na moguću psihološku cenu, savetuje Zoran Ilić, psihijatar, psihoterapeut, trener i kouč, vlasnik Centra Master Skills.
Pitali smo Zorana Ilića kako će potpuno drugačiji način života tokom pandemije kratkoročno i dugororočno uticati na ljudsko ponašanje, koliko će nam biti teško da se vratimo u normalne tokove života, i šta bi nam posavetovao da sačuvamo zdravlje. Jednom rečju, koje sve druge posledice trenutna situacija može da izazove?
Možemo li se pozvati na neka istraživanja o tome kako trenutna situacija može da utiče na ljudsko zdravlje?
Čovek je društveno biće. Uticaji društvene izolacije na naše telo i um proučavani su u različitim grupama, od astronauta do osuđenika u samicama, dece sa imunološkim deficitom, antarktičkih istraživača do starijih. Obrasci koji su nastali iz njihovih iskustava sa radikalnom samoćom osvetljavaju problem i daju nam smernice kako postupati. Prema metaanalizi koju je napisala Julianne Holt-Lunstad, profesorka psihologije i neuronauka na Univerzitetu Brigham Young, nedostatak socijalne povezanosti povećava rizike za zdravlje koliko i pušenje 15 cigareta dnevno ili poremećaj zbog zloupotrebe alkohola. Takođe je otkrila da su usamljenost i socijalna izolacija dvostruko štetniji za fizičko i mentalno zdravlje od gojaznosti (Perspectives on Psychological Science, vol. 10, br. 2, 2015). Ona dalje dodaje da „postoje čvrsti dokazi da socijalna izolacija i usamljenost značajno povećavaju rizik od prerane smrti, a veličina rizika prevazilazi nivo mnogih vodećih zdravstvenih pokazatelja“.
Aleksander Chouker, lekar istraživač koji proučava imunologiju stresa na Univerzitetu u Minhenu, primetio je radikalne promene u telima ljudi koji učestvuju u simulacijama vazduhoplovnih misija kao što su Mars-500. „Bili su mladi i obučeni ljudi koji nisu u stanju stvarne pretnje“, kaže on. „Samo činjenica da ste zatvoreni utiče na telo. Ako promenite svoje okruženje na ekstreman način, to vas menja. Učesnici, od kojih su neki bili izolovani samo tri meseca, doživeli su promene sna, promene imunog, endokrinog i neurokognitivnog sistema, kao i promene metabolizama. Zatvorenost i izolovanost utiče na ljudsku fiziologiju u celini“, kaže Chouker.
Kakve su psihološke posledice?
U više studija su upoređivane su psihološke posledice kod ljudi koji su bili u karantinu sa onima koji nisu. Za medicinsko osoblje koje je bilo u kontaktu sa obolelima od SARS-a, boravak devet dana u karantinu je bio najvažniji prediktivni faktor za razvoj akutne reakcije na stres i PTSP – posttraumatski stresni poremećaj, značajnije nego u opštoj populaciji. Oni su razvili iscrpljenost, izolovanost od bližnjih, anksioznost, lošu koncentraciju i neodlučnost, bes, strah i doživljaj krivice, kao i teškoće povratka na posao. Tri studije su pokazale da što je duži period karantina – to je više oštećeno mentalno zdravlje: razvijeni su simptomi PTSP, ponašanje izbegavanja i bes.
Postoje kontradiktorni podaci o uticaju demografskih karakteristika kao što su godine života, bračni status i broj dece, ali je utvrđeno da hronični psihijatrijski pacijenti 4-6 meseci nakon izlaska iz izolacije pokazuju porast anksioznosti i besa.
U toku boravka u karantinu, dužina boravka u velikoj meri utiče na razvoj posttraumatskog stresnog poremećaja, ponašanja izbegavanja i besa. Značajni stresogeni faktori su: strah od infekcije, doživljaj frustriranosti zbog gubitka slobode, dosada, nedovoljno snabdevanje životnim namirnicama, finansijska nesigurnost i neadekvatno informisanje.
U vreme korona krize izuzetno je važan način na koji se saopštavaju informacije: nedovoljno jasno iznošenje informacija o svrsi mera, neujednačenost stila na koji se informacije saopštavaju, iznošenje statističkih podataka o smrtnosti, nejasnoće u instrukcijama, stalna izmena plana izlaska, nedovoljno pokazano razumevanje, mogu u značajnoj meri pogoršati sprovođenje mera i uticati na psihičko zdravlje, naročito starijih.
Šta uraditi?
Karantin treba skratiti na najmanju moguću, naučno opravdanu, meru. Treba jasno formulisati trajanje, jer neizvesnost pojačava strah. Ova mera ne bi trebalo da se produžava ni minimalno jer to u velikoj meri demotiviše i frustrira, kako kažu Rona R. i saradnici u studiji iz 2007.
Neophodno je dati jasne, tačne i balasnirane informacije na empatičan, dobronameran, nenaredbodavni način. Ukazati na korisnost mera i ohrabriti ljude da izdrže, pohvaliti njihove vrednosti, a ne izazivati strah. Potrebno je obezbediti odgovarajuće snabdevanje i finansijsku stimulaciju odmah, a ne kada se sve završi. Neophodno je voditi računa podjednako o psihičkom i telesnom zdravlju, znajući da svaki oblik stresa u velikoj meri utiče na imunološki sistem, što može biti presudno kod starijih ljudi. Treba obezbediti borbu protiv dosade – ovo je pravo vreme za praktične savete o psihičkom zdravlju i mehanizmima i tehnikama za savladavanje stresa i poboljšanje komunikacije. Uloga društvenih mreža je značajna u borbi protiv usamljenosti.
Studije su pokazale da postoji razlika u naređenom i volonterskom karantinu – doživljaj altruizma i toga da pomažemo drugima u pandemiji daje nam svrhu, potvrđuje naše vrednosti i u najvećoj meri utiče na smanjenje psiholoških efekata individualnog i javnog zdravlja.
Izolacija i karantin su izuzetno važne medicinske mere u doba korone, ali i borba za psihičko blagostanje i prevenciju psihijatrijskih poremećaja podjednako je važna.
Imate li neke praktične savete, kako ljudi mogu da sačuvaju zdravlje u ovoj situaciji?
U korona krizi je prisutno tzv. „4N“ – neizvesno, nepoznato, nesigurno i nepredvidivo. Strah, nesigurnost, gubitak kontrole i nemoć su prisutni kod svih, bez obzira na našu reakciju. Zadatak psihijatara je da „depsihijatrizuju“ situaciju – da smire uznemirenost rečima da je sve normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Kriza uskovitla naše misli, javlja se doživljaj skore katastrofe – sve češće započinjemo rečenice sa „šta ako…“, to pojačava intenzitet naših osećanja, a reaguje i telo. Najvažnije je jasno odvojiti koliko mi možemo da uradimo u ovom trenutku – šta je pod našom kontrolom i da jasno razdvojimo realne brige od hipotetičkih. Najkorisnija pozitivna upotreba mašte je kreativnost, a negativna – anksioznost: ona postoji samo u našoj mašti, mi dvostruko patimo, sada i u budućnosti. Kada odvojimo realne brige od onih zasnovanih na pretpostavkama koje podcenjuju sopstvene kapacitete i precenjuju opasnost možemo da sprovedemo adekvatnu akciju. Za realne – odmah, ono što možemo, a za hipotetičke je uputno kada ih otkrijemo da odvojimo svakodnevno vreme za brigu. Ja ga zovem MVB „moje vreme za brigu“. Kad god brinemo u toku dana, možemo da kažemo: „nije sada vreme za brigu, brinuću večeras u 19 sati“. Ovo pomaže da ostatak dana provedemo fokusirani na realne stvari.
Druga važna stvar je postaviti limite informacijama. Živimo u vreme infodemije, preplavljeni smo brzim i često neistinitim i neproverenim informacijama. Tada biramo lakši put odlučivanja čemu ćemo da verujemo – prihvatamo mišljenje autoriteta, kao u Milgramovom eksperimentu ili koristimo jednu kognitivnu distorziju tzv. pristrasnost potvrđivanja – prihvatamo samo ono što je u skladu sa našim već postojećim uverenjima, a filtriramo i odbacujemo sve što je u suprotnosti.
Sokrat je rekao da su istina, dobronamernost i korisnost oni kriterijumi koji određuju etičnost komunikacije. U skladu sa tim treba procenjivati i informacije koje dobijamo kroz medije. Treba usporiti prijem obrade informacija i smanjiti refleksno zaključivanje, uključiti razum, smiriti emocije i preispitati istinitost, dobronamernost i stepen koristi i štete za nas.
Održavanje dnevne rutine nam obezbeđuje predvidljivost i smanjuje strah – obroci i spavanje u isto vreme su neophodnost za sve drugo. Potrebno je dobro izbalansirati obaveze i ispunjenje malih, planiranih ciljeva, usmeriti se na bliskost i povezanost sa ukućanima i dozvoliti sebi zadovoljstva. Treba naći vremena i za relaksaciju i resetovanje.
Dobra organizacija dana i postavljanje jasnih granica posla i privatnog života je ključ uspeha u krizi. Fokusiranost, organizacija vremena i jasno komuniciranje limita i granica je neophodnost.
Ograničenost kretanja je gušenje života. Prvi pokreti ploda znače da je „dete oživelo“, kretanje znači život. U detinjstvu su nas kažnjavali zabranom kretanja. Ova kriza je okidač za sećanja i aktivira iste emocije – nemoć, otpor i bes, i zahteva promene u komunikacijskim obrascima i u porodici i sa kolegama, zahteva emocionalno inteligentno reagovanje.
Kako se ova situacija u budućnosti može odraziti na korporativnu klimu sa aspekta dužeg rada od kuće, koliko će ljudima biti teško da se vrate u prethodni kolosek?
Navike nam služe da uštede mozgu energiju za fokusiranje na bitne stvari. Čemu smo bili posvećeni utiče na to gde smo sada.
Mi stalno procenjujemo stepen korisnosti i napora uloženog da se nešto promeni. Što kriza duže traje, lakše ćemo se navići na promene.
Ovo je momenat istine za mnoge kompanije, test sposobnosti brzog prilagođavanja. Prvi korak je podsećanje zaposlenih na misiju i vrednosti kompanije kao najvažnijih resursa. Drugi je dobra organizacija i alokacija resursa kao odgovor na krizu i modelovanje liderstva: rukovođenja na otvoren način, ali sa taktom i empatijom, stimulacija i pomoć u motivaciji članova tima za prilagođavanje novim potrebama klijenata i stvaranje strateške, nove virtuelne rutine komunikacije za rad od kuće. Lider sa integritetom treba da bude model i aktivno učestvuje u dirigovanju orkestrom, da stimuliše članove tima da sviraju najbolje što umeju.
Neuronauka je dokazala da svako bavljenje problemom učvršćuje problem, svako bavljenje rešenjem i ciljem stvara nove veze u mozgu. Izvanredni lideri su kouči članovima svojih timova. Bavim se akcionim metodama rada u timu i često na webinarima (virtuelna zamena za team buildinge u novim uslovima) radim icebreaker „Pozdrav iz budućnosti: – na šta smo sve ponosni sada, 2025. godine, kako smo se ponašali u krizi?“
Neverovatna je lekovitost ovog zagrevanja – anksioznost popušta i pozitivna vizuelizacija omogućava kreativnost i konstruktivnu fokusiranost, a kohezivnost tima raste. Čemu smo posvećeni sada uticaće na naš odnos prema poslu kasnije, kada se vratimo „u novo normalno stanje“. Kako ćemo se ponašati u budućnosti, kada se sve završi, zavisi od našeg stava i od toga šta smo naučili iz ove krizne situacije.