U Pančevu, hotelu Tamiš, 17. aprila se održava konferencija HealthLink 2026 – „Sinergija za zdravlje“ koja spaja savremenu medicinu i prirodne pristupe podrške onkološkim pacijentima. Na jednom mestu će se okupiti lekari, terapeuti i ljudi koji veruju da se bolest ne leči samo lekovima – već i pažnjom, ishranom, podrškom i razumevanjem. O ciljevima konferencije, granicama između medicine i alternative, skepticizmu, greškama u pristupu lečenju, a i pacijentima govori Nenad Ratkov, programski koordinator HealthLink konferencije.
Kako ste dosli na ideju da organizujete konferenciju HealthLink i šta je osnovni cilj koji želite da postignete?
Ideja za HealthLink nastala je iz vrlo jednostavnog, ali važnog uvida: čovek koji živi sa dijagnozom raka ne suočava se samo sa bolešću i terapijom, već i sa strahom, neizvesnošću, pitanjima o ishrani, kvalitetu života, podršci porodice i načinima da svakodnevicu učini podnošljivijom i smislenijom.
U razgovorima sa ljudima koji prolaze kroz lečenje, ali i sa njihovim porodicama, postalo je jasno da postoji potreba za mestom na kome će se različiti glasovi čuti odgovorno, stručno i u korist pacijenta. Ne kao suprotstavljene strane, već kao učesnici istog procesa.
Osnovni cilj HealthLink-a jeste da vrati pacijenta u centar. Da napravi prostor u kome savremena medicina ostaje temelj, ali gde se ozbiljno govori i o podršci, psihološkom opterećenju, ishrani, životnom stilu i kvalitetu života tokom lečenja i oporavka.
AGENDA
Konferencija naglašava da se zdravlje ne leči samo lekovima, već i podrškom, ishranom i razumevanjem. Gde je danas granica između onoga što medicina priznaje i onoga što pacijenti intuitivno traže tokom lečenja?
Granica bi, po mom mišljenju, morala da bude vrlo jasna: medicina mora ostati temelj lečenja, a sve drugo što pacijent razmatra mora biti bezbedno, odgovorno i u komunikaciji sa lekarom.
Problem nastaje onda kada pacijent oseća da za neka pitanja nema dovoljno prostora u zvaničnom sistemu, pa odgovore počinje da traži sam, često u moru neproverenih informacija. To nije znak nepoverenja prema medicini, već često znak potrebe da čovek razume kako da živi kroz lečenje, a ne samo kako da primi terapiju.
Zato je važno da ne stvaramo sukob između onoga što medicina priznaje i onoga što pacijent traži, već da obezbedimo prostor za dijalog. Pacijent ima pravo da pita. Struka ima odgovornost da odgovori jasno, bez potcenjivanja i bez prepuštanja čoveka konfuziji.
Koncept ‘sinergije’ koji ističete podrazumeva povezivanje savremene medicine i prirodnih pristupa. Koliko je taj odnos danas ravnopravan, a koliko i dalje postoji skepticizam sa jedne ili druge strane?
Iskreno, taj odnos danas još nije ravnopravan, niti mislim da treba veštački da bude predstavljen kao takav. Savremena medicina ima svoju jasnu, nezamenljivu ulogu i ona je osnova lečenja. Tu nema dileme.
Ali isto tako postoji realnost da veliki broj pacijenata, pored terapije, traži dodatne načine da podrži organizam, smanji stres, poboljša ishranu ili povrati osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Taj deo ne može jednostavno da se ignoriše.
Skepticizam postoji sa obe strane. Deo medicinske struke s razlogom zazire od svega što nije dovoljno provereno, dok deo ljudi koji traže prirodne pristupe nekada gubi poverenje u sistem. HealthLink ne pokušava da izbriše tu napetost, već da je učini konstruktivnom: da se razgovara o granicama, bezbednosti, odgovornosti i onome što zaista može pomoći pacijentu, bez zavaravanja i bez sukoba.
Deo programa obraća se i porodicama pacijenata. Šta su, iz vašeg iskustva, najčešće greške koje bliski ljudi prave iz želje da pomognu — i kako ih prevazići?
Najčešća greška je što ljudi, iz ljubavi i straha, pokušavaju da prenaglašeno pomognu, prebrzo i na način koji pacijenta dodatno opterećuje. Nekada to izgleda kao zatrpavanje savetima, nekada kao stalno insistiranje na optimizmu, a nekada kao potreba da se „reši problem“ umesto da se čovek sasluša.
Druga velika greška je to što porodica često zaboravi da i sama prolazi kroz opterećenje, pa iz umora, nemoći ili straha počne da reaguje impulsivno, kontrolisano ili prezaštitnički.
Pomoć nije u tome da budemo najglasniji, nego da budemo prisutni na pravi način. To znači više slušanja, manje nametanja. Više pitanja: ‘Šta ti sada treba?’, a manje gotovih odgovora. Porodica ne mora da bude savršena, dovoljno je da bude prisutna, pouzdana i istrajna.
Pominjete da, svakako, niko ne bi trebalo da prolazi kroz bolest samostalno. Koliko je kod nas razvijena ta mreža podrške u praksi, a koliko se pacijenti i dalje suočavaju sa osećajem izolacije?
Mislim da kod nas postoje dragoceni pojedinci, udruženja i stručnjaci koji nose veliki deo te mreže podrške, ali da ona još nije dovoljno umrežena, dostupna i vidljiva svakome kome je potrebna.
U praksi se i dalje dešava da se pacijent, nakon dijagnoze ili tokom terapije, suoči sa osećajem da je ostao sam sa mnoštvom pitanja. Terapijski plan postoji, ali često ne postoji dovoljno jasan okvir za sve ono između: kako živeti, kako komunicirati sa porodicom, kako se nositi sa strahom, kome se obratiti za podršku.
Zato je osećaj izolacije i dalje realan. Ne zato što nema dobrih ljudi i institucija, već zato što podrška još nije dovoljno povezana u sistem koji je pacijentu lako razumljiv i dostupan.
Kroz konferenciju se provlači ideja da su emocije, okruženje i stil života deo procesa oporavka. Da li zdravstveni sistem ima prostora da te faktore zaista integriše, ili oni i dalje ostaju na marginama?
Prostor postoji, ali još nije dovoljno iskorišćen. Mislim da zdravstveni sistem prirodno mora da ostane fokusiran na dijagnostiku i terapiju, jer je to njegov osnovni zadatak. Ali to ne znači da emocije, okruženje i stil života treba da ostanu nevažni ili prepušteni slučaju.
Ta pitanja ne moraju uvek biti rešavana unutar istog pregleda ili iste ordinacije, ali moraju biti prepoznata kao legitimni deo celokupnog procesa lečenja. Drugim rečima, ne mora sve da stane u zdravstveni sistem u užem smislu, ali mora postojati svest da su to faktori koji utiču na to kako čovek prolazi kroz bolest.
HealthLink upravo tu vidi svoju ulogu: ne da zameni sistem, nego da doprinese njegovom širem, humanijem i koordinisanijem razumevanju pacijenta.
Ako bismo iz ove konferencije izdvojili jednu promenu u načinu razmišljanja o lečenju, ili odnosu prema pacijentima, koju biste želeli da ljudi ponesu sa sobom — šta bi to bilo?
Voleo bih da ljudi ponesu jednu jednostavnu, ali važnu promenu: da pacijent nije samo dijagnoza i nije samo primalac terapije, već čovek koji kroz lečenje prolazi celim svojim bićem — telom, emocijama, porodicom, svakodnevicom i nadom.
Ako to zaista prihvatimo, onda se menja i način na koji razgovaramo, lečimo, slušamo i pružamo podršku. Tada terapija ostaje temelj, ali odnos prema pacijentu postaje celovitiji, odgovorniji i ljudskiji.
To je, po meni, suština HealthLink-a: da čovek u bolesti ne bude izgubljen između različitih glasova, već da dobije jasan, stručan i dostojanstven okvir podrške.
Zato pozivamo sve kojima su ova pitanja važna da nam se 17. aprila pridruže uživo u Pančevu ili online, putem prenosa uživo, i budu deo razgovora koji zdravlje posmatra stručno, odgovorno i sa čovekom u centru.
PRIJAVA