Novak Đoković

Sve do pojave Novaka Đokovića, ali i ostalih srpskih tenisera koji su postigli veliki uspeh poput Jelene Janković, Ane Ivanović, Janka Tipsarevića, Viktora Troickog, srpski tenis, pa samim tim i investicije u ovaj sport su bile na nivou neke od afričkih zemalja, kažu sagovornici magazina Biznis i finansije. U Beogradu, dvomilionskom gradu, postojalo je svega tri, četiri terena, a tenis se trenirao uglavnom u Crvenoj zvezdi i Partizanu. Za svet je bio šokantan prilog svetske mreže CNN o počecima Ane Ivanović u kojem je prikazano kako je trenirala u ispražnjenom bazenu 11. april na čijem je dnu bio postavljen zeleni itison sa iscrtanim teniskim linijama. To je bila plastična slika stanja srpskog tenisa tih godina.

Period teniskog cunamija

A onda je, kako kaže Dejan Cekić, vlasnik kompanije Inteko koja se bavi izgradnjom teniskih terena u čitavom regionu, i zastupnik svetskog francuskog brenda Babolat za Srbiju (poznatog po sponzorisanju Nadala, Troickog, Dominik Tima) usledio teniski cunami.

„Nakon 2009. godine kada je Novak postao treći igrač sveta i prvih većih rezultata svih ostalih naših igrača, interesovanje za tenis počinje da raste, a prirodno i broj teniskih terena, škola i teniskih akademija“, rekao je Cekić, inače pasionirani ljubitelj tenisa.

U narednih nekoliko godina, prema njegovim rečima, broj teniskih klubova u Beogradu se popeo na oko 60-tak. „Naši podaci pokazuju da se stiglo do 200 teniskih terena u Beogradu i oko 500 u Srbiji. Broj registrovanih igrača dostigao je 10.000. Dobro se sećam tog perioda jer i sam igram tenis, bilo je teško naći slobodan termin”, objašnjava Dejan Cekić.

Inteko godišnje izgradi više od 40.000 kvadrata  sportskih podloga za sve sportove, ali svega 6000 kvadrata akrilnih teniskih podloga u Srbiji, koje uglavnom i prave. Investitori su sportski klubovi, centri, škole, privatni sektor.

„Trenutno u Srbiji nemamo povećane zahteve za sportskim podlogama, dok je na primer u Hrvatskoj i Sloveniji pravi bum. Ne postižemo da odgovorimo na sve zahteve. Moramo da uzmemo i u obzir da sve veće projekte subvencionišu EU fondovi. Tu vidim budućnost sportske industrije i biznisa“, kaže Cekić.

Više reparacija nego novih terena

Uspon dakle nije dugo potrajao i tenis počinje da doživljava pad 2017. Nedavno je i Novak Đoković izjavio da je broj registrovanih tenisera pao na 1500 te da ne postoji kvalitetno klupsko takmičenje. „Tenis u Srbiji umire“, rekao je Đoković tokom nedavnog ATP turnira u Beogradu.

To potvrđuje i Bojan Debeljak, vlasnik firme Bojan tenis, koja se bavi i proizvodnjom tenesita, materijala za terene od šljake kao i pravljenjem terena. „Najveća ekspanzija je bila pre desetak godina. U međuvremenu su mnogi tereni zapušteni, jer terene od šljake je, na primer, potrebno sređivati svakog proleća. Ova godina je nešto bolja od prošle, a prošle se isto radilo jer su se mnogi rekreirali na teniskim terenima budući da im je to bio bezbedan vid druženja. Takođe, moj utisak je da roditelji talentovane dece uzimaju u zakup terene i da ih obnavljaju. Ipak, nema mnogo izgradnje novih terena, tenis je u padu zbog loše finansijske situacije“, kaže Debeljak koji je bio i teniski trener 20 godina, ali i čija firma poseduje ITF-ov sertifikat za izgradnju zemljanih terena. Ove godine je do sada kako kaže, proizveo 500 tona tenesita (šljake), ali je jedan deo otišao u Austriju, Severnu Makedoniju, Crnu Goru.

Daleko veću isplativost, kažu sagovornici BIF-a, imaju tereni za kolektivne sportove, pa investicije u tom domenu ne jenjavaju. Goran Tasić, vlasnik firme Antas line, kaže da imaju daleko više upita za druge sportske terene, naročito košarkaške, a da urade svega nekoliko teniskih godišnje i to uglavnom reparacije. Najviše se, kako kaže, traže tereni od šljake oko 50 odsto. Oni su i najjeftiniji, oko 10 evra po kvadratnom metru, ali zahtevaju svakodnevno održavanje. Akrilni tereni (betonski) su najskuplji, od 22-24 evra po kvadratu i čine oko 40 odsto. Oni ujedno zahtevaju i najmanje održavanja, dok trava čini samo deset odsto. Cene ne uključuju pripremne i građevinske radove, kaže Tasić.

Ni Balaž Terteli, vlasnik firme Petrichor, koja se bavi ugradnjom modernih zalivnih sistema, ne primećuje rast tražnje. Istina, kako kaže, ne može da tvrdi da je to direktna posledica stagnacije u tenisu, budući da je inače niska svest ljudi o benefitima ovih sistema. I ne samo to, reč je o daleko skupljem sistemu u odnosu na nadzemno zalivanje prskalicama koje se ručno pobadaju u teren.

„Uradimo svega 2,3 teniska terena godišnje. Iako je reč o prskalicama koje se po završetku sakrivaju u teren i olakšavaju održavanje, tražnja nije velika“, kaže on.

Održavanje u životu

Novi uspesi Novaka Đokovića, dakle, nisu uopšte uticali na ponovnu ekspanziju ovog sporta u Srbiji. Pre bi se moglo reći, kako kaže Dejan Cekić, da njegovi dobri rezultati srpski tenis drže na „respiratoru“. Različita su mišljenja zašto je to tako.

„Jedan od razloga je naš mentalitet, brzo se navikavamo na svetske rezultate. Novak više nije “velika vest“, a poraz u finalu grand slame smatramo često neuspehom. Zatim, roditelji su okrenuti svojim problemima i poslu, imaju manje vremena da se posvete deci i odvođenju na treninge bilo kog sporta. Sve više vremena se provodi na socijalnim mrežama i uz igrice“ objašnjava Cekić.

Najnoviji svetski podaci govore da je e-sport daleko gledaniji i praćeniji u odnosu na ostale popularane sportove kao što su fudbal, košarka, tenis itd.

Treći veliki problem je, kako kaže, naša teniska infrastruktura. Sigurno oko 50 odsto teniskih klubova su u nekom pravnom sporu.

„Zakupci teniskih terena nisu sigurni da će dugo ostati zakupci pa izbegaju ulaganje u veće infrastrukturne poduhvate u svojim klubovima. Ne prave se montažne teniske hale, pribegava se jeftinijim opcijama sportskih balona, a time se obara kvalitet igranja jer baloni tokom zime ne mogu da obezbede dobro grejanje“, objašnjava Cekić i nimalo optimistično dodaje da se plaši da će broj tenisera drastično pasti nakon Novakovog povlačenja.

Finansije su naravno važne, ali su, prema njegovim rečima, pre finansija i odluke o ulaganju u teniske terene i klubove potrebni sportska svest i emicija investitora.

„Jedan od najvećih teniskih centara u Beogradu se uskoro ruši jer je lokacija interesantnija i profitabilnija za izgradnju stambenih objekata. Pravu emociju vidim u Janku Tipsareviću koji je nakon svoje teniske karijere nastavio da ulaže u srpski tenis i izgradio prelepu tenisku akademiju u kojoj treniraju novi mladi igraći“, kaže Cekić.

Iako je finansijska situacija važna, Cekić kaže da je bitno uvek imati nekog igrača koji će biti u svetskom vrhu kako bi se nastavila promocija tenisa. Osim toga, optimizam uliva i Novakova izjava da je „strastven u tome da stvori akademiju svetskog nivou. „Imamo dosta dece talentovane za sport, naročito za tenis. Do otvaranja akademije Janka Tipsarevića pre nekoliko godina nismo imali akademiju ili sličan sistem u ovom delu sveta i drago mi je da sad imamo dve u Beogradu”, rekao je nedavno on i dodao da je to preduslov za budući uspeh i razvoj ovog sporta u Srbiji.

U Hrvatskoj se proda dvostruko više opreme nego u Srbiji

Prodaja teniske opreme je, kako kaže Dejan Cekić, najrealniji odraz interesovanja za tenisom. Kada je poceo pad broja igrača u Srbiji to je automatski uticalo i na pad prodaje teniske opreme.

„U poređenju sa uvoznicima u regionu brojke su poražavajuće. U trenutku kada imamo igrača na svetskom tronu, tenis se više igra u Sloveniji i Hrvatskoj. Istina, Hrvatska je uvek imala igrače, možda ne najbolje na svetu ali uvek u samom svetskom vrhu. Ne zaboravite da Srbija nakon Monike Seleš i Bobe Živojinovića nije imala nikog ko bi u većoj meri promovisao beli sport kod nas. U Hrvatskoj se trenutno proda dva puta više tensike opreme u odnosu na Srbiju“, zaključuje Cekić.

Autor: Vesna Lapčić

Izvor: Biznis&Finansije

Foto: Pixabay.com