Piše: Marija Jovanov
Kompanije u Srbiji sve su svesnije štetnih posledica klimatskih promena, a mnoge su te posledice kroz poplave i suše i same iskusile. Uprkos tome, termin „održivo poslovanje“ kod nas se još nije odomaćio.
“Jedan od razloga zbog kojeg raste svest o posledicama klimatskih promena jesu obaveze iz novog zakonodavnog okvira: Zakona o klimatskim promenama, “paketa” energetskih zakona, pitanje dekarbonizacije, uspostavljanje sistema za praćenje, izveštavanje i verifikaciju (MRV), izveštavanje o emisijama gasova sa efektom staklene baste (GHG)“, kaže Dušan Stokić, rukovodilac Centra za životnu sredinu pri Privrednoj komori Srbije.
Srbija, po podacima PKS, pripada jednom od regiona najpogođenijih klimatskim promenama u svetu. Porast temperature 2008-2017. u odnosu na 1961-1990. iznosio je više od 1.5°C. Materijalna šteta izazvana ekstremnim klimatskim uslovima samo u periodu od 2000-2015. godine premašuje pet milijardi evra, pri čemu je više od 70 odsto gubitaka povezano sa sušom ili visokim temperaturama. Čini se da će kompanije sve češće biti suočene sa pitanjima da li će imati radnike zbog nedostojnog rada, čime će se napuniti hladnjače i skladišta, kakva nas vremenska prognoza očekuje. Samo onaj ko vidi dalje od očiju i gleda tri koraka unapred, uspeće da se prilagodi nastupajućim okolnostima.
Tri stuba održivosti
Firme, prema mišljenju Dušana Stokića, treba da rade na smanjenju količine ugrađenog materijala u proizvode, minimizaciji potrošnje energije i sirovina u proizvodnji, izradi proizvoda sa dužim vekom trajanja, pogodnim za popravku i održavanje. Nije jednostavno, kako kaže, dati okvirnu procenu stepena zastupljenosti održivog poslovanja u Srbiji, bez definisanja održivog poslovanja i merljivih pokazatelja.
„Kad je o održivom poslovanju reč, pored ekonomskih rezultata, firma mora da se bavi i socijalnim pitanjima koja se tiču zaposlenih i lokalne zajednice, istovremeno vodeći računa o zaštiti životne sredine i očuvanju prirodnih resursa. Sva tri stuba održivosti – ekonomski, socijalni, ekološki – moraju da budu podjednako zastupljeni. Održivo poslovanje se zato ponekad ne shvata na pravi način, posebno ako se bilo koji od tri stuba zanemari ili postavi u drugi plan”, kaže Stokić.
Firma „Bosis“ iz Valjeva bavi se proizvodnjom kartonske ambalaže, a Marija Pantelić, direktorka održivosti poslovanja kaže da su sertifikovani prema ISO standardima kao i prema FSC standardu za odgovorno upravljanje šumama. Njihova ambalaža napravljena je od najmanje neophodne količine materijala i ona je 100 odsto reciklabilna na kraju životnog veka.
Sa Agendom 2030 su, kako kaže, upoznati i aktivno rade na njenom ispunjenju. Potpisnici su i Globalnog Dogovora Ujedinjenih Nacija i od 17 ciljeva aktivno podržavaju njih 16. Napravili su stanicu za prečišćavanje kišne kanalizacije u krugu kompanije, a s obzirom na to da proizvode kartonsku ambalažu koja u sve većoj meri menja plastičnu, utiču i na smanjenje otpadne plastike i mikroplastike koja završava u okeanima.
Uz ogradu da nije jednostavno izdvajati firme, u PKS su kao primere dobre prakse, a na osnovu iskustva u obilasku onih koji su učestvovali u nagradi za društveno odgovorno poslovanje „Đorđe Vajfert“, naveli firme kao što su Nestle Adriatic, Henkel Srbija, MK Grupa, Metalac, DM drogerie market, Ball Packaging Europe Belgrade, Hemofarm, NIS, Delta Holding, Bosis iz Valjeva kao i brojne druge kompanije.
Eko označavanje
Kompanije često kroz sticanje različitih priznanja ili sertifikata nastoje da dokažu da posluju održivo ili da vode računa o zaštiti životne sredine čime doprinose smanjenju negativnih posledica klimatskih promena. Jedan od takvih „dokaza“ je registar EMAS – šema eko-menadžmenta i provere kojima organizacije procenjuju uticaj svoje delatnosti na okolinu, informišu javnost o trenutnoj proceni stanja uticaja i unapređuju efikasnost rada u skladu sa zahtevima u vezi sa životnom sredinom. Na portalu Emas.rs se navodi da se očekuje da će tri naše kompanije uskoro biti registrovane u zvaničan EMAS registar. To su: Galenika Fitofarmacija, TRS Europe doo i Gorenje iz Valjeva.
Centar za životnu sredinu pri PKS, na primer, dodeljuje eko-znak – nacionalnu oznaku za proizvode i usluge koje imaju manji negativan uticaj na životnu sredinu od onih koje postoje na tržištu.
Dušan Stokić kaže da postoji raskorak između značaja ovog dobrovoljnog instrumenta za podizanje konkurentnosti i iskazanog interesovanja. Neke od prepreka za masovnije prijavljivanje su: nedovoljna informisanost, slaba zainteresovanost zbog neprepoznavanja koristi, ali i druge tehničke ili finansijske prepreke. Neizostavna bi trebalo da bude podrška države, programi finansiranja, ispitivanja i sertifikacije proizvoda, pomoć pri nabavci mašina i opreme.
„Prepreka za mikro i mala privredna društva mogao bi da bude i novac, za administrativne i laboratorijske troškove ispitivanja proizvoda, visoki zahtevi međunarodnih standarda i vreme trajanja postupka. Neka ispitivanja nije moguće sprovesti u domaćim laboratorijama, pa ispitivanja u inostranstvu stvaraju dodatni trošak koji treba ukalkulisati u procenu isplativosti. Takođe, do trenutka sticanja prava na znak može da prođe i nekoliko meseci, zbog procedure obrade predmeta, angažovanja eksperta, davanja preporuke tehničke komisije i konačne odluke. Na kraju, licenca za proizvode ima ograničen rok važenja, tako da je po isteku roka trajanja neophodno obnavljanje postupka”, navodi on.
Eko-znak trenutno imaju svega dve kompanije: Potisje Kanjiža (TONDACH), danas WIENERBERGER za sedam proizvoda (artikala) pod jednom licencom; TARKETT za 366 proizvoda pod četiri licence. DAJ DAJ d.o.o. je posedovalo pravo na korišćenje Eko znaka za jedan svoj proizvod, ali nisu obnovili licencu, kao ni Keramika Kanjiža d.o.o.
Tekst je objavljen u ediciji: „Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo“
