Pravi kolekcionari posećuju izložbe, gledaju kataloge, druže se sa umetnicima i nije mali broj takvih u Beogradu. Pravi kolekcionari se bave svojim slikama, i svaki dan uočavaju neku novu dimenziju istog dela, neku novu liniju, drugi ugao posmatranja. Kolekcionarstvo je podstaknuto mnogim razlozima, navode poznavaoci, kreativnošću, znatiželjom, požudom, samopotvrđivanjem ili promovisanjem kulture. Motiv i težnja za sakupljanjem može biti socio-ekonomske, hedonističke ili saznajne prirode. Ugled koji se sticao zahvaljujući vrednosti kolekcije bio je bitan u prethodnim epohama isto koliko i danas.
Herbert i Rita Batliner sakupljaju slike više od 50 godina godina. U svojoj kolekciji imaju oko 500 dela čija vrednost premašuje 400 miliona dolara. Ta porodica poseduje jednu od najvećih privatnih kolekcija u Evropi. Herbert Batliner, advokat iz Lihtenštaja, objašnjava da je stras počela tako što mu je jedan klijent umesto pozamašnog honorara doneo sliku.
„Tada mi je to smetalo. Ipak, slika me je zainteresovala zato što sam ljubitelj konja. Bio je to rani rad Tuluza-Lotreka Beli konj, i dan danas ga posedujem. Moja prva umetnička kupovina bila je u Parizu, bronzana bista Alberta Đakometija“, kaže on.
Batliner oseća zadovoljstvo dok gleda slike, fasciniraju ga boje, umetnost je za njega životni eliksir.
„Kada se vratim sa nekog puta uobičajeno je da sednem u sopstvenu galeriju i uživam. Duboko u čoveku je, čini mi se, da predmete koji mu se dopadaju poseduje. Tačka u kojoj je čovek zasićen, nikada nije dostignuta i u čovekovoj je prirodi da je požudan. Među kolekcionarima se priča o virusu, što ne bih mogao sasvim da opišem, možda kao strast koja se može porediti sa lovačkom, potreba za lovom. Čovek kreće u lov, ima već dovoljno trofeja kod kuće, ali se i dalje raduje novim“, objašnjava on tu „zaraznu klicu“.
Ko kupuje u Srbiji?
Roman Abramovič je za samo dve slike koje je kupio za dva dana dao 120 miliona dolara. Pazario je Debelu Sju (Benefits Supervisor Sleeping) Lisijena Frojda (unuka čuvenog psihoanalitičara Sigmuda Frojda) iz 1995. koju je na aukciji njujorške kuće Kristi platio 34 miliona dolara. Za čuvenu Triptihu Frensisa Bejkona dao je 86,2 miliona dolara. Poznavaoci kažu da je Abramovič zaista uložio u prava umetnička dela.
U Srbiji je teško utvrditi ko kupuje i da li uopšte zna da proceni vrednost određene slike.
Trgovci do kojih se stiže po principu „od uva do uva“, ipak kažu da su im najčešći kupci tajkuni. Oni, prema rečima jednog prodavca slika koji je želeo da ostane anoniman, traže najviše domaće slikare, ali kupe i po kojeg „stranca“. Kupovinu slika jedni, priča taj trgovac, smatraju dobrom investicijom dok drugi to čine iz pomodarstva.
Nekada je zaista slike kupovao srednji sloj ljudi. Zlatno doba za tržište umetničkih dela (kao i za mnoge druge stvari), kako mnogi kažu, bilo je sedamdesetih i osamdesetih.
Među velikim kupcima umetničkih dela u Srbiji je Wiener Städtische osiguranje a.d.o. Beograd koje je počela 2011. da otkupljuje umetnička dela savremene umetnosti koja su izložena, između ostalog, u poslovnim prostorijama ove kompanije u Beogradu. Kolekcija ove kompanije sadrži više od 300 dela 60 različitih umetnika. Motiv ove kompanije je bio da podstaknu umetničku produkciju i stvaralaštvo naročito mladih ljudi i onih koji nisu dovoljno afirmisani. Kolekciju čine slike, skulpture, grafike i crteži, a jedinstvena je i po tome što obuhvata tri svetlosne instalacije. Da bi i drugi uživali u ovoj kolekciji, kompanija s vremena na vreme organizuje izložbe.
Najprodavaniji autori
Prodavanost slika retko se određuje prema autorima dela, a više prema periodu nastanka, materijalima i tehnici. Premda, nema greške ukoliko se kaže da su određeni slikari popularniji od drugih na domaćem i stranom tržištu. Među njima su svakako Paja Jovanović, Sava Šumanović, Lubarda, Nadežda Petrović, Milan Konjević, pomenuti Vladimir Veličković… Koliko će određena slika koštati zavisi od mnogo faktora. Cenu određuje njena estetska vrednost, kritika, kao i ukupna ponuda na tržištu. Ukoliko je nešto retko onda je vrednije. Takođe slike koje su promenile tokove razmišljanja drugih umetnika su jako važne i vredne.
Na crnom tržištu ili onom mimo galerija, pored svega navedenog, na cenu utiče i nadmudrivanje među trgovcima. Oni često i međusobno preprodaju određena dela ukoliko smatraju da će naći kupca van tog kruga koji će ponuditi još više. Kada pazari na tom tržištu kupac mora dobro da poznaje dela kažu poznavaoci, jer su falsifikati česta pojava. S druge strane, onaj ko se odluči da delo za svoj zid pronađe u galeriji ne mora da strahuje. Uz sertifikat dobiće i stručno mišljenje kao i savet kako dalje da postupa sa slikom.
Poreklo ljubavi prema umetnosti
U Grčkoj je dugo sakupljanje zavetnih predmeta, koja su donosili vernici, predstavljalo prapočetke kolecionarstva. Tokom ratnih pohoda Rimljana u domovinu osvajača donošene su mnoge dragocenosti iz raznih krajeva sveta. Tokom srednjeg veka prestiž je bilo posedovatiti statue koje su obično smeštane u vrt, ali je i crkva imala značajno mesto u sakupljanju dragocenosti. I tako se razvijala ljubav prema umetnosti koja je kod mnogih prerasla u strasno kolekcionarstvo. Vrlo brzo takva dela su dobijala na ceni i postala tražena od bogatih i moćnih. Početak formiranja buržoazije, kao i svest o sakupljanju, pomogli su da se sačuvaju i mnogobrojne kolekcije. Čuvene bogate porodice, koje su bile kolekcionarski nastrojene, imale su svoje velike zbirke, a neke od njih su istorijske i stvarane godinama. Jedinstvenost njihovih kolekcija leži u činjenici da nijedna ne predstavlja izbor jednog čoveka, već su rezultat dugogodišnjeg sakupljana, interesa i ukusa. Rast interesovanja za umetničkim delima tokom 18. veka, bio je u vezi sa ekonomskim prosperitetom i socijalnim promenama koje je on izazvao. Veliko interesovanje kolekcionara, posebno u Engleskoj, dovelo je do formiranja dve, do danas najčuvenije londonske aukcijske kuće, Kristis i Sotbi.