Lifestyle

Srbija nema more, ali zato ima desetine jezera pogodnih za kupanje, odmor i vodene sportove. Jedno od njih je i veštačko Bovansko jezero nedaleko od Sokobanje odnosno Aleksinca. Dugačko je čak deset kilometara, a poseduje nekoliko plaža. Osim za kupanje, ovo jezero je pogodno i za vodene sportove, jedriličarenje, veslanje, pedaline, dok voženje motornih čamaca nije dozvoljeno. Dva puta godišnje, u aprilu i septembru, održava se sportska manifestacija – jedriličarska regata „Bovan“.

I dok ljubitelji sportova na vodi i kupači ovo jezero, razumljivo, posećuju samo tokom sezone, pecaroši su na njemu prisutni tokom cele godine jer je bogato ribom, a na njemu se organizuju i takmičenja u pecanju. Na samom jezeru postoje mesta gde se može popiti piće, ali ne tako moderna, jer ni samo jezero nije previše uređeno.

Neretko se posetioci odluče da kampuju na samom jezeru iako ne postoji organizovan kamp, pa samim tim ni voda, struja i toaleti. Ipak, u obližnjem selu Trubarevac postoji mogućnost iznajmljivanja smeštaja, a tu se nalazi i restoran domaće kuhinje. Naravno i Sokobanja se nalazi na 12 kilometara.

Više o samom nastanku imena Bovanskog jezera možete da pročitate na linku: http://sokobanjac.com/bovansko-jezero/

Kao i u slučaju mnogih drugih prirodnih izletišta i o Bovanskom jezeru bi trebalo dodatno povesti računa, posebno u pogledu bacanja smeća. Ovo je možda idealna godina da građani Srbije uvide sve lepote svoje zemlje, ali ujedno i da država dodatno uredi turistička mesta i propiše drastične kazne za one koji uništavaju prirodu.

I kao što smo rekli na početku, Srbija nema more, ali nemaju ga ni Austrija ni Švajcarska, pa su od svojih zemalja napravili dragulje Starog kontinenta u koje godišnje dolaze milioni turista. I uprkos tome, svoju prirodu čuvaju, a planskim uređenjem i gradnjom ne dozvoljavaju da se naruši sklad. U Srbiji su već pojedina turistička mesta devastirana prekomernom i neumerenom gradnjom, vreme je da se konačno stane na loptu i napravi dugoročan, održiv plan.

U letnjem periodu većina ljudi razmišlja o osveženju. Kad more već mnogima nije dostupno, u Srbiji je moguće uživati i na jezerima. Jedno od njih je Bešenovačko jezero poznatije i pod imenom Beli kamen koje se nalazi na 38 kilometara od Novog Sada i zapravo pripada Fruškoj gori. Mnogo će reći da je ovo jezero dragulj Fruške gore. Nastalo je u nekadašnjem kopu laporca pa i danas kad se izvade noge iz vode na njima ostaje beličasta masa. Zbog tog kamena i voda je prozirna i pogodna za kupanje te ne čudi što ovih dana mnogi spas od vrućina potraže upravo na ovom jezeru.

Valja znati da plaže nisu uređene, više su spontano nastale. U vrelim danima na obale ovog jezera dođe priličan broj ljudi pa često i nema mesta za spustiti peškir. Na jednom delu jezera, ljubitelji skokova se okupljaju i skaču u jezero sa stene, dok mnogi organizuju i roštiljanje. Ko se na Beliki kamen uputi na ceo dan trebalo bi da ponese hranu jer u blizini ne postoji restoran. Na samom jezeru postoji samo improvizovani kafe gde se može kupiti piće.

Inače, nakon iscrpljivanja kopa, jezero je osamdesetih godina krenulo da se puni vodom, da bi posle dvadeset i više godina dostiglo dubinu od oko 50 metara. Nivo vode se i dalje povećava. Meštani kažu da je prilikom kopa presečena glavna vodena žila i da su zbog nastanka ovog jezera presušili okolni izvori. Voda je čista, prozirna, neobične tirkizne boje, a kažu i lekovita zbog svog mineralnog sastava. Vrlo često se mogu videti posetioci koji se kraj obale mažu blatom za koje se, takođe, smatra da je zdravo, navodi se na portalu fruskac.net.

Beli kamen definitivno predstavlja oazu Fruške gore i sa malo više ulaganja u ovaj lokalitet boravak bi mogao da bude još prijatniji.

Foto: Danijela Lapčić

Ljubitelji istorije, posebno oni ponosni na ostvarenja srpske vojske u Prvom svetskom ratu, ne bi trebalo da zaobiđu spomen kosturnicu na planini Jagodnji, Mačkov kamen – poprište jedne od najtežih bitaka. Bitka na Mačkovom kamenu odigrala se između dve najčuvenije bitke na srpskoj teritoriji tokom Velikog rata – Cerske i Klubarske. Srpska vojska je izgubila tu bitku, više od hiljadu vojnika je dnevno izbacivano iz stroja, na autrougarskoj strani daleko više. Istorija ne beleži nijednu bitku u Velikom ratu u Srbiji koja je za tako kratko vreme odnela toliko života. Samo u spone kosturnici leži 2.000 vojnika, srpskih i austrougarskih. Mnogi će reći da su Austrougari izvojevali „Pirovu pobedu“. Spomen kosturnica je rađena od kamena iz sela Kržava i Planina, sagrađena je 1929.  a u avgustu 1931. prenesene su kosti palih ratnika. Sa kote 924 proteže se veličanstven pogled na okolinu. Na kapiji ispred spomen obeležja, skrivenog među visokom borovinom, osim velikog natpisa „Otadžbina palim herojima“, stoji i ploča na kojoj pišu, gore navedeni stihovi Vojislava Ilića Mlađeg. I u čast tim palim borcima za slobodu, valja svratiti na to mesto i zapaliti im sveću za večnu slavu.

Spomen kosturnica nije jedino što se može obići u tom kraju, nedaleko su i vidikovac Perunika, zatim etno selo Mačkov kamen koje je, nažalost, početkom jula bilo obraslo u travu. Etno selo se sastoji od nekoliko vajata koji su prikupljani iz okoline i ideja je bila da budu turistički kompleks, a vajati osposobljeni za boravak. Nažalost, koliko turista tu zaista dolazi i boravi, nije nam poznato.

U samom podnožju, među obroncima planina, smeštena je varošica Krupanj kroz koju protiču četiri reke: Kržava, Bogoštica, Likodra i Čađavica. Ako se dolazi iz nekog udaljenijeg mesta, moguće je odsesti u hotelu koji nudi spa i wellness uslugu i ima spoljašnji bazen. Najviši vrh okoline je zapravo Rožanj na kojem se sreće 12 vazdušnih struja što ga čini značajnim rehabilitacionim centrom. Neko bi pomislio da Krupanj nema šta da ponudi, ali pored svega navedenog, u ovoj varošici se nalazi i muzej sa 3.000 eksponata.

Na samo kilometar od varošice, u dolini Rađevina, nalazi se Dobri Potok, prepoznatljiv po staroj drvenoj crkvi, posvećenoj uspenju presvete Bogorodice i mali etno kompleks koji čini nekoliko drvenih kućica. U Svakoj od njih je smešten po neki mini muzej, muzej enterijera, etnografski i prirodnjački muzej. Sama crkva spada u najstarije crkve u Podrinju, ikonostas je još iz 1826. godine i potpuno je očuvan. U porti crkve postoje i dve podzemne kapele koje su zapravo izgrađene u napuštenim rudarskim oknima iz kojih su nekada vađeni antimon i olovo. To su kapela Sv. Prokopija, zaštitnika rudara, i kapela Sv. Petke.

Poslednjih godina dve destinacije u istočnoj Srbiji privlače sve veći broj turista – Krupajsko vrelo nedaleko od sela Krupaja u opštini Žagubica i vodopad Lisine u blizini Despotovca. Zahvaljujući sve većem broju domaćih, ali i stranih turista u okolini počinju da niču prelepi mali turistički kompleksi sa restoranima. U vreme korone, kada je svaki odlazak u inostranstvo lutrija, otkrivamo bisere po Srbiji koji će probuditi sva vaša čula.

Vodopad Lisine je zaštićeno prirodno dobro I reda, na padinama planine Beljanica na oko 20 kilometara od Despotovca. Pravo mesto za sve ljubitelje prirode koji žele da pobegnu od gradske buke i bar na koji dan odmore i od interneta jer na Lisinama signal teško da ćete uhvatiti. Vikendom su svi restorani, u kojima se verovatno jede najlepša pastrmka servirana pravo iz ribnjaka, puni gostiju – uglavnom iz Beograda i Novog Sada. Ko ne voli preveliku gužvu, onda je pravo vreme za odlazak početak ili kraj sezone. Još ukoliko možete da „ugrabite“ neki radni dan, mir je potpuno zagarantovan. Smeštajni kapaciteti nisu veliki, ali se iz godine u godinu proširuju i vrlo su zadovoljavajućeg standarda čak i za one zahtevne.

Prednost ovog kraja jeste i to što se na svega devet kilometara nalazi Resavska pećina, na 23 manastir Manasija, a na 42 manastir Ravanica te se dani mogu ispuniti svakodnevnim izletima do nekog od pomenutih lokaliteta. Na kilometar od Despotovca nalazi se i park minijatura srpskih srednjovekovnih manastira (i pokoje ruske crkve) koji se prostire na tridesetak ari.

Nešto severnije, na 220 metara nadmorske visine, na zapadnoj strani Beljanice nalazi se još jedna prirodna lepota – Krupajsko vrelo. Vrelo je okruženo različitim rastinjem, puzavicama, drvećem, prilično ušuškano u prirodi. Plavo zelena voda, promenjivih nijansi može se meriti sa najlepšim morskim plavetnilom. Ovaj lokalitet ima status spomenika prirode i zaštićeno je prirodno dobro od izuzetnog značaja. Doduše po samom okruženju se to ne bi moglo reći jer bi stepen uređenosti trebalo podići na daleko veći nivo, pa i sam prilaz vrelu. Ipak, priroda je zaista nestvarna i verovatno nešto što niste ni očekivali da postoji u Srbiji. U kafani na samom prilazu može se popiti točeno Homoljsko pivo koje nastaje u kraft pivari smeštenoj podno Homoljskih planina u selu Krupaja. Lager tip pivo, nepasterizovano i nefiltrirano prava je gozba i za istančana nepca. I ovde je pastrmka „zaštitni znak“ jer je voda puna ribe, a do samog vrela se i dolazi uskom betonskom stazom koja oivičava ribnjak pastrmke.

I kada već neko dođe do Krupajskog vrela, red je da poseti i manastir Gornjak sa kapelom u steni posvećenoj svetom Nikoli kao i ostatke srednjovekovnog manastira Blagoveštanje, zadužbinu despota Stefana Lazarevića. Nalazi se u dolini reke Mlave, Između Petrovca na Mlavi i Žagubice, a izgrađen je u XIV veku sa nestvarno očuvanim freskama.

Na nedavno održanom takmičenju Arhitektura i mega događaji-pandemija i prostor, za pobednički rad odabran je projekat „Mjesto bijega – Stay at home“ sarajevskog arhitekte Armina Mešića iz studija Fo4a Arhitekture.
Kako Mešić objašnjava za eKapiju, projekat „Ostani kod kuće“ inspiriran je situacijom u kojoj smo se našli tokom 2020. godine i pandemijom koja rezultira potrebom boravka (izolovanog) u zatvorenom prostoru – primorani ili slobodnom voljom.
– Lokacija pogodna za ovu kuću je bilo gde na svetu, a površina zatvorenog prostora je 92 m2, dok je prostor namenjen za terase površine 36 kvadrata – kaže nam Mešić i dodaje da je prvi sprat zamišljen kao koncept otvorenog prostora za celodnevni boravak, a sve što je potrebno nalazi se pri ruci.
– Četiri visoka odeljka, svaki orijentisan na drugu stranu sveta, čini sadržajne niše s jedinstvenom interpretacijom prostora. Uz nišu za čitanje tu su i niša za trčanje, spavaća niša ili spavaća soba i sauna.
Na drugom spratu nalazi se servisna soba, zajedno sa spoljnim terasama za vjžbanje joge ili posmatranje zvezda.
– Objekat je konstrukcijski izveden s kombinovanom čeličnom konstrukcijom i armirano-betonskim elementima. Kuća je postavljena na „V“ stubovima što daje osećaj sigurnosti, svojim povišenim položajem u odnosu na tlo – ističe Mešić.
Dodaje da je prizor iz filma The Revenant (Povratnik) bio inspiracija za projekat, te da je odredio raspoloženje i stil u ovom okruženju.

Uticaj pandemije na buduće projektovanje

Mešić kaže da, posmatrajući nova pravila koja se nameću kroz fizičku distancu, veruje da će doći do prilagođavanja u projektovanju poslovnih prostora kao što su kolektivne kancelarije, javne zgrade i sl.
– Više ćemo obraćati pažnju i biti fokusirani na čoveka i njegovu sigurnost što je u ovome svemu i pozitivna stavka. Rekao bih da ćemo uskoro sve više tražiti lokacije van urbanih delova i da tip kolektivnog stanovanja neće biti toliko zastupljen kao objekti individualnog karaktera, posebno van gradova. Primećujemo da veliki broj ljudi teži ka formiranju samoodrživog domaćinstva gde mogu ostvariti sopstvene bašte za uzgoj povrća, voća…
Budući objekti, objašnjava, trebalo bi da budu i samoodrživi uz mogućnost stvaranja sopstvene električne energije, pitke vode itd.

Preuzeto sa:

https://www.ekapija.com/news/2914464/kako-ce-pandemija-uticati-na-buduce-projektovanje-prostora-sarajevski-studio-fo4a-arhitekture

Pravi kolekcionari posećuju izložbe, gledaju kataloge, druže se sa umetnicima i nije mali broj takvih u Beogradu. Pravi kolekcionari se bave svojim slikama, i svaki dan uočavaju neku novu dimenziju istog dela, neku novu liniju, drugi ugao posmatranja. Kolekcionarstvo je podstaknuto mnogim razlozima, navode poznavaoci, kreativnošću, znatiželjom, požudom, samopotvrđivanjem ili promovisanjem kulture. Motiv i težnja za sakupljanjem može biti socio-ekonomske, hedonističke ili saznajne prirode. Ugled koji se sticao zahvaljujući vrednosti kolekcije bio je bitan u prethodnim epohama isto koliko i danas.

Herbert i Rita Batliner sakupljaju slike više od 50 godina godina. U svojoj kolekciji imaju oko 500 dela čija vrednost premašuje 400 miliona dolara. Ta porodica poseduje jednu od najvećih privatnih kolekcija u Evropi. Herbert Batliner, advokat iz Lihtenštaja, objašnjava da je stras počela tako što mu je jedan klijent umesto pozamašnog honorara doneo sliku.

„Tada mi je to smetalo. Ipak, slika me je zainteresovala zato što sam ljubitelj konja. Bio je to rani rad Tuluza-Lotreka Beli konj, i dan danas ga posedujem. Moja prva umetnička kupovina bila je u Parizu, bronzana bista Alberta Đakometija“, kaže on.

Batliner oseća zadovoljstvo dok gleda slike, fasciniraju ga boje, umetnost je za njega životni eliksir.

„Kada se vratim sa nekog puta uobičajeno je da sednem u sopstvenu galeriju i uživam. Duboko u čoveku je, čini mi se, da predmete koji mu se dopadaju poseduje. Tačka u kojoj je čovek  zasićen, nikada nije dostignuta i u čovekovoj je prirodi da je požudan. Među kolekcionarima se priča o virusu, što ne bih mogao sasvim da opišem, možda kao strast koja se može porediti sa lovačkom, potreba za lovom. Čovek kreće u lov, ima već dovoljno trofeja kod kuće, ali se i dalje raduje novim“, objašnjava on tu „zaraznu klicu“.

Ko kupuje u Srbiji?

Roman Abramovič je za samo dve slike koje je kupio za dva dana dao 120 miliona dolara. Pazario je Debelu Sju (Benefits Supervisor Sleeping) Lisijena Frojda (unuka čuvenog psihoanalitičara Sigmuda Frojda) iz 1995. koju je na aukciji njujorške kuće Kristi platio 34 miliona dolara. Za čuvenu Triptihu Frensisa Bejkona dao je 86,2 miliona dolara. Poznavaoci kažu da je Abramovič zaista uložio u prava umetnička dela.

U Srbiji je teško utvrditi ko kupuje i da li uopšte zna da proceni vrednost određene slike.

Trgovci do kojih se stiže po principu „od uva do uva“, ipak kažu da su im najčešći kupci tajkuni. Oni, prema rečima jednog prodavca slika koji je želeo da ostane anoniman, traže najviše domaće slikare, ali kupe i po kojeg „stranca“. Kupovinu slika jedni, priča taj trgovac, smatraju dobrom investicijom dok drugi to čine iz pomodarstva.

Nekada je zaista slike kupovao srednji sloj ljudi. Zlatno doba za tržište umetničkih dela (kao i za mnoge druge stvari), kako mnogi kažu, bilo je sedamdesetih i osamdesetih.

Među velikim kupcima umetničkih dela u Srbiji je Wiener Städtische osiguranje a.d.o. Beograd koje je počela 2011. da otkupljuje umetnička dela savremene umetnosti koja su izložena, između ostalog, u poslovnim prostorijama ove kompanije u Beogradu. Kolekcija ove kompanije sadrži više od 300 dela 60 različitih umetnika. Motiv ove kompanije je bio da podstaknu umetničku produkciju i stvaralaštvo naročito mladih ljudi i onih koji nisu dovoljno afirmisani. Kolekciju čine slike, skulpture, grafike i crteži, a jedinstvena je i po tome što obuhvata tri svetlosne instalacije. Da bi i drugi uživali u ovoj kolekciji, kompanija s vremena na vreme organizuje izložbe.

Najprodavaniji autori

Prodavanost slika retko se određuje prema autorima dela, a više prema periodu nastanka, materijalima i tehnici.  Premda, nema greške ukoliko se kaže da su određeni slikari popularniji od drugih na domaćem i stranom tržištu. Među njima su svakako Paja Jovanović, Sava Šumanović, Lubarda, Nadežda Petrović, Milan Konjević, pomenuti Vladimir Veličković… Koliko će određena slika koštati zavisi od mnogo faktora. Cenu određuje njena estetska vrednost, kritika, kao i ukupna ponuda na tržištu. Ukoliko je nešto retko onda je vrednije. Takođe slike koje su promenile tokove razmišljanja drugih umetnika su jako važne i vredne.  

Na crnom tržištu ili onom mimo galerija, pored svega navedenog, na cenu utiče i nadmudrivanje među trgovcima. Oni često i međusobno preprodaju određena dela ukoliko smatraju da će naći kupca van tog kruga koji će ponuditi još više. Kada pazari na tom tržištu kupac mora dobro da poznaje dela kažu poznavaoci, jer su falsifikati česta pojava. S druge strane, onaj ko se odluči da delo za svoj zid pronađe u galeriji ne mora da strahuje. Uz sertifikat dobiće i stručno mišljenje kao i savet kako dalje da postupa sa slikom.

Poreklo ljubavi prema umetnosti

U Grčkoj je dugo sakupljanje zavetnih predmeta, koja su donosili vernici, predstavljalo prapočetke kolecionarstva. Tokom ratnih pohoda Rimljana u domovinu osvajača donošene su mnoge dragocenosti iz raznih krajeva sveta. Tokom srednjeg veka prestiž je bilo posedovatiti statue koje su obično smeštane u vrt, ali je i crkva imala značajno mesto u sakupljanju dragocenosti. I tako se razvijala ljubav prema umetnosti koja je kod mnogih prerasla u strasno kolekcionarstvo. Vrlo brzo takva dela su dobijala na ceni i postala tražena od bogatih i moćnih. Početak formiranja buržoazije, kao i svest o sakupljanju, pomogli su da se sačuvaju i mnogobrojne kolekcije. Čuvene bogate porodice, koje su bile kolekcionarski nastrojene, imale su svoje velike zbirke, a neke od njih su istorijske i stvarane godinama. Jedinstvenost njihovih kolekcija leži u činjenici da nijedna ne predstavlja izbor jednog čoveka, već su rezultat dugogodišnjeg sakupljana, interesa i ukusa. Rast interesovanja za umetničkim delima tokom 18. veka, bio je u vezi sa ekonomskim prosperitetom i socijalnim promenama koje je on izazvao. Veliko interesovanje kolekcionara, posebno u Engleskoj, dovelo je do formiranja dve, do danas najčuvenije londonske aukcijske kuće, Kristis i Sotbi.

U susret praznicima razmatrali smo šta su prigodni pokloni za poslovne partnere. Poklon na neki način pokazuje naš odnos prema poslovnom partneru i zato treba biti pažljiv pri izboru.  Ko nema ideju, nije loše poći od onoga što sami nekad poželimo da dobijemo. Provereni pokloni u poslovnom svetu uvek su flaša dobrog pića, lepa olovka ili rokovnik. Kompanije često daju standardne poklone sa logotipom firme, kao što su majice, kačketi, kalendari, upaljači, olovke, ali i razni gedžeti poput wireless drveta… Međutim, treba biti oprezan, jer se gubi granica između poklona kao znaka pažnje i promotivnog materijala firme. Za poklon je važan dobar lični pečat. Koliko god dobar geg poklon može da ostavi sjajan pečat na celu poslovnu godinu i razbije formalne barijere, nije na odmet da kod novih poslovnih partnera izbegnete eksperimente i zadržite se na već oprobanim poklonima. „Eksperimenti u ovoj oblasti nisu preporučljivi ako niste sigurni da će par lepo upakovanih bokserskih rukavica biti primljen sa odobravanjem i humorom”, rekli bi poznavaoci.

Uvek korisno..

Kancelarijski materijal je konvencionalan, ali ne i nezanimljiv. To su stvari koje su svima potrebne u svakodnevnom poslu i ako su lepo osmišljene i dizajnirane uvek mogu biti zanimljive. Mogućnosti odabira su široke. Od lepo dizajniranih rokovnika, blokčića, teftera za vizit karte, itd.

Domaćinski…

Prazničnu korpicu made in Serbia svakako treba razmotriti kao mogućnost, pogotovo kad su u pitanju strani partneri. Sve je više domaćih proizvođača koji poklanjaju pažnju kako kvalitetu, tako i pakovanju, a tu su i prodavnice koje su se specijalizovale za prodaju srpskih domaćinskih proizvoda, pa je moguće sve naći na jednom mestu.

Nezaobilazni gedžeti

Skoro da je nemoguće da pogrešite ako se odlučite za neki od sve brojnijih gedžeta u ponudi. Svaki je maltene neophodan, ako nije, ubrzo će postati. Mogućnosti su ogromne, ograničene samo novčano. Među poklonima se nalazi već solarno drvo za punjenje telefona ili tableta. Sve popularnije internet telefoniranje, otvara opciju kupovine kompleta web kamere i slušalica za skype ili slične pružaoce usluga besplatnog telefoniranja širom sveta. Proizvođači USB eksterne memorije su se sve više „bacili“ na dizajn, tako da flash memorija u obliku, na primer kristalnog srca kompanije Philips sa Swarowsky kristalom predstavlja idealan poklon za poslovne partnere sklone svetlucanju. Naravno, tu su i „kancelarijske potrebštine“, poput grejača za kafu ili malog frižidera sa USB napajanjem, raznorazni mouse padovi i silikonske podloge za ruku, pa čak i solarni punjači telefona i drugih uređaja. Velika prednost gedžeta kao poslovnog poklona je što s jedne strane, pruža mogućnost diskretnog logoa kompanije, a sa druge traje bar neko vreme.

Proslava 110 godina postojanja, za francusku kompaniju Bugatti je dobro počela. Njen najskuplji primerak „širon sport“, predstavljen na ovogodišnjem sajmu automobila u Ženevi, prodat je za 16,7 miliona evra još pre početka te manifestacije. Kupac je 81-godišnji Ferdinand Pieh, unuk Ferdinanda Poršea. I druga dva modela (proizvedena u ograničenim serijama), koja su predstavljena u Ženevi, već su našla kupca. Do sada je rekord u ceni držao „rols-rojs sveptejl“ sa cenom od 11 miliona evra.

Mnogi bi rekli da ovo nije automobil već „zver“ sa motorom od 1.500 konjskih snaga. Od nule do 100 kilometara na čas stiže za 2,5 sekunde. Ceo automobil je urađen od kevlara i nano materijala. Verzija „110 ans Bugatti“ (110 godina Bugatija) je mat plave boje sa, sasvim razumljivo, detaljima u bojama francuske zastave. Sličan kolorit prisutan je i u unutrašnjosti automobila sa sedištima obloženim alkantarom teget boje.

Godišnji servis tečnosti košta oko 19.000 evra, gume 29.000 evra, toškovi se moraju promeniti svakih 16.000 metara i to će koštati 45.000 evra. Postoje i timovi koji se mogu poslati na udaljena tržišta kako bi izvršila zamenu, a njihov boravak, kako navode u kompaniji, može da košta i do 100.000 evra. I kao posebna poslastica – osiguranje – godišnja premija je 72.000 evra. Budući da je vrednost automobila ogromna, osiguravači praktikuju da se za ovaj automobil obezbedi i pratnja u slučaju veće izloženosti riziku na ulici, navode pojedini mediji.

„Naša istorija je i privilegija i odgovornost – odgovornost da nastavimo Bugatti nasleđe u budućnosti. Sa sloganom „La Voiture Noire“ (crni auto), odužujemo se svom nasleđu i donosimo brzinu, tehnologiju, luksuz i estetiku nove ere“, kaže Stefan Winkelman i dodao: „ Novi hiper sportski auto reflektuje francusko poreklo i fransuski identitet – eleganciju kroz minimalizam i prefinjenost kroz intenzitet. Ovo je kreacija po meri koja se jedino može porediti sa visokom modom francuskih dizajnera“.