Dugo je nefinansijsko izveštavanje u našim krugovima tretirano kao marketinški paravan. Znate onaj deo godišnjeg kataloga gde se kompanija pohvali donacijom lokalnom sportskom klubu ili slikom solarnog panela na krovu upravne zgrade? E pa, 2026. godina je trenutak kada revizori uzimaju taj katalog u ruke, ali ne da bi mu se divili, već da bi svaku rečenicu u njemu pretvorili u dokazivo merilo.
Kraj ove godine biće trenutak kada ESG izveštavanje u Srbiji prestaje da bude stvar dobre volje i prelazi u domen zakonske prinude.
Glavna zvezda nove regulative (CSRD direktive) je obaveza da za svaku napisanu tvrdnju imate dokaz koji će proći strogo oko revizora. Uvođenje eksternog uveravanja (assurance) znači da ESG podaci dobijaju isti legitimitet kao i finansijski bilansi.
Do sada je bilo lako reći „smanjili smo otpad za 20%“, od 2026. godine, revizor će tražiti da vidi metodologiju, račune, ugovore sa operaterima i digitalni trag tog otpada. Ako toga nema, izveštaj ne prolazi. To zvuči malo surovo, ali je neophodno za ozdravljenje tržišta od tzv. greenwashing-a.
Zašto bi vas ovo zanimalo ako niste „gigant“?
Mnogi domaći direktori i dalje veruju da je ovo priča za velike sisteme i multinacionalne kompanije. To je opasna zabluda. Ako vaša firma, bez obzira na veličinu, prodaje komponente, sirovine ili usluge partneru u EU, vi ste već u „lancu odgovornosti“. Partneri iz Evropske unije će tražiti vaše podatke o emisijama i ljudskim pravima, jer su oni po zakonu dužni da garantuju za održivost svog celokupnog lanca. Bez revidiranih, tačnih podataka, postajete „rizičan dobavljač“. A u biznisu, rizik se najlakše rešava raskidom saradnje.
Pitanje koje svaki lider sebi treba da postavi nije „da li možemo ovo da izbegnemo“, već „da li su naši podaci dovoljno čisti da prežive skeniranje“? Revizija zahteva promenu kulture unutar firme, od magacina do borda direktora. Podatak o potrošnji struje više nije samo cifra za knjigovodstvo, već dokaz o vašoj energetskoj efikasnosti (ili neefikasnosti).
Kako ne „izgoreti“ u 2026. godini?
Važno je reći jedno – ESG nije nastao zbog revizije.
Revizija dolazi kasnije, kao mehanizam provere. Prvo dolazi liderstvo, odluka menadžmenta da ESG posmatra kao deo poslovne strategije: kako trošimo energiju, kako upravljamo ljudima, kako donosimo odluke i kako merimo učinak.
Upravo zato su inicijative poput PwC konkursa „ESG Lideri 2026“ važne. One ne nagrađuju savršenstvo, niti traže „checklist“ usklađenost. One prepoznaju kompanije koje su krenule da grade sistem, da povezuju ESG ciljeve sa poslovnim odlukama, da koriste podatke, a ne slogane i da razmišljaju dugoročno, a konkurs je upravo zbog toga i produžen do 30. aprila kako bi se pružila prilika svim onim organizacijama koje su u ovaj proces ušle suštinski.
Pravi ESG lideri nisu oni koji čekaju da ih neko natera da mere, dokumentuju i objašnjavaju. To su kompanije koje razumeju da bez pouzdanih podataka nema ni poverenja kupaca, ni investitora, ni partnera, posebno u odnosima sa Evropskom unijom.
Zato je ključno pitanje za menadžmente u Srbiji danas jednostavno: da li ESG kod nas postoji kao narativ ili kao sistem?
Konkursi poput ESG Lidera pružaju retku priliku da se to objektivno sagleda, uporedi sa tržištem i identifikuju sledeći koraci. Ne zato da bi se zadovoljila forma, već da bi se izgradila otpornost i konkurentska prednost u ekonomiji u kojoj transparentnost više nije izbor.
Investicija u preživljavanje
Obavezna revizija nije kazna. To je alat koji će konačno razdvojiti lidere od onih koji samo deklarativno podržavaju „zelenu agendu“.
Kompanije koje prve uspostave sisteme za prikupljanje i proveru podataka imaće lakši pristup kapitalu, povoljnije kredite i, što je najvažnije, miran san. U novoj ekonomskoj realnosti, transparentnost je jedini pravi kapital. Sve ostalo je samo paravan koji više nikoga ne može da prevari.