Ako imate iskustva u skijanju, mada ne morate da budete profesionalci, idealan izbor je austrijska regija Kitzski u Tirolu gde jedan ski pas pokriva 230 kilometara staza različite težine.
Zaštitni znak ovog čuvenog skijališta, koje smo posetili u januaru 2026. jeste najpoznatija skijaška trka na svetu – muški spust Svetkog kupa na brdu Hahnnenkamm, na čuvenoj stazi Streif. A mimo samih staza, tu je mondenski gradić Kicbil, sa šarenim fasadama, uskim ulicama bez saobraćaja i prodavnicama skupljih brendova: Rolex, Luis Vitton, Monclear, Bogner kao i brojnih brendova srednje cenovne kategorije.
Kicbil nudi raznovrstan smeštaj, kao i brojne restorane internacionalne kuhinje (preporuka za restoran Zinnkrug zbog hrane, cena, a i celo osoblje je sa ovih prostora). Za smeštaj vredi razmotriti i malo manje mesto, sa kojim tirolski gradić deli skijalište – Kičberg na svega sedam kilometara severno. Zapravo, moglo bi se reći da se najlepše skijaške staze i nalaze upravo iznad Kičberga.
Kicbil
Kicbil
Kicbil
U ovoj reportaži Vam donosimo sve što bi Vas moglo interesovati o skijanju u Kitzski regiji, skijalištu, putu do tamo, cenama hrane i smeštaja.
Skijalište Kitzski
Ski-pas Kitzski, koji se može kupiti onlajn i podići na nekim od punktova, ili čak i u hotelu gde boravite (neophodno je raspitati se da li hotel nudi tu opciju) ili pak dobiti na telefon u digitalnom obliku, košta 75 evra dnevno za odrasle, dok je za decu do 17 godina cena dvostruko manja. Iako možda na prvi pogled deluje da je cena visoka, isplati se svaki evro. Dakle, kao što smo pomenuli regija ima 230 kilometara staza (Kopaonik ima 60km staza i najčešće nisu sve u funkciji zbog nepovoljnih vremenskih uslova). Dva planinska vrha su povezana gondolom (vožnja traje 10tak minuta), tako da su sve skijaške regije lako dostupne. Skijalište obiluje veoma dugim stazama od kojih mnoge prolaze kroz guste četinarske šume i pružaju jedinstven ugođaj. Jedna od najdužih ima oko osam kilometara sa različitim stepenima nagiba, neverovatnim prirodnim predelima, pogledima koji sežu u daljinu do drugih planinskih vrhova. Tih dana padao je sneg pa su bregovi bili pod snežnim pokrivačem. Melem za oči. Mnoga skijališta, pa i ovo, pod uticajem su klimatskih promena – snega jednostavno nema dovoljno. Oko Nove godine uopšte nije bilo snega, ali su staze osnežavane veštačkim snegom.
Na skijalištu nema gužve, na ski liftovima nema zadržavanja i čekanja, bezbednost prilikom penjanja i spuštanja sa „žice“ je na vrhunskom nivu, prati se svaki korak, a mnoga sedišta imaju i grejače. Staze su uglavnom sređene, ali se ipak može desiti da je nakon obilnih snežnih padavina na nekima neophodna dodatna opreznost jer mogu biti prilično neravne i sa nanosima. Istina, staze u Austriji jesu nešto strmije, pa i pojedine koje su markirane kao plave imaju svoje izazovne deonice za one koji nisu skijaši sa mnogo iskustva ili mnogo sati provedenih na stazama. Za iskusne skijaše, ovo skijalište je idealno. Restorani su sa ukusom smešteni na obroncima, i kada je sunčan dan uživanje u pogledu je čarobno.
Cena rentiranja opreme zavisi, ali je najbolje pretražiti onlajn mogućnosti i opremu rezervisati unapred jer se zaista može naći veoma dobra ponuda. Na primer, rentiranje skija, štapova i pancerica, za pet dana, za jednu odraslu osobu i jedno dete, košta oko 135 evra sve sa osiguranjem od oštećenja i moguće krađe.
Put do Kitzski regije
Regija je od Beograda udaljena 820 kilometara preko Hrvatske i Slovenije, što je ujedno i najbliži put. S obzirom na to da su vremenske prilike bile takve da je sneg vejao kada smo krenuli na put 8. januara prva stanica nam je bila Bled gde smo prenoćili. Putarine do Kicbila/Kičberga koštaju oko 140 evra, osim regularnih putarina i vinjeta za Sloveniju (30 dana jer 7 nije bila opcija pošto smo ostajali 8 dana) i Austriju, plaćaju se i putarine kroz dva tunela – jedna na samoj granici Slovenije i Austrije – kroz tunel Karavanke – dug osam kilometara koja košta 9 evra u pravcu i druga, nešto severnije, kroz tunel Felbertauer, koja košta 13,5 evra u pravcu.
Benzin kroz Austriju je 1,4 evra po litri, ali što se više približavate skijalištu raste cena te na nekim pumpama može da pređe i 1,5 evra. Iako, nakon slovenačke granice nema još mnogo auto-puta, put je dobar i na najvećem delu deonica ograničenje se kreće od 80 do 100 kilometara na sat. Lepo vreme je bilo preduslov da u povratku ne noćimo nigde već da vozimo pravo do Beograda, sa pauzom za kratku šetnju i ručak u Ljubljani. Odlične ćevape sa kajmakom uz šopsku salatu jeli smo u restoranu Sarajevo ’84. i sa dve limunade ručak je koštao svega 40 evra.
Smeštaj i hrana
Smeštaj smo rezervisali još u oktobru u pomenutom Kičbergu, hotelu Brauwirt koji se decenijama nalazi u vlasništvu austrijske porodice. U početku je tu bila pivara u koju su ljudi dolazili da igraju karte, pa se i danas na plafonu restorana nalaze ilustracije karata kao omaž nekom ranijem periodu, dok su na policama porodične slike vlasnika hotela.
Naime, pivara Brauwirt poznata je još od 1643. i osim pivare postojao je i pansion sve do 1901. kada je u požaru izgorelo sve do temelja. Pansion je ponovo otvoren dve godine kasnije, ali bez pivare.
Danas je to jedan izuzetno lep planinski hotel, sa veoma prostranim sobama sa balkonima, malim wellness centrom, skijašnicom, restoranom sa dobrim a la cart menijem u kojem već dvadeset godina, pored ostalih, služi i jedna divna Vesna iz Prnjavora koja će učiniti da se osećate kao kod kuće, dok će Vam njen suprug pripremiti izvrsna internacionalna i tradicionalna jela. Na recepciji Vas može dočekati na našem jeziku jedna divna Arnela, poreklom iz Slovenije dok Vam ujutru, pre nego uđe u vašu sobu da je sredi, dobro jutro i sreću na skijanju može poželeti divna Dragica iz Sremske Mitrovice koja već godinama sezonski radi u hotelu.
Hotel je u potpunosti prilagođen osobama sa invaliditetom koji su od proleća najčešći gosti.
Pored samog hotela je moguće rentirati i ski opremu, a preko puta je stanica sa koje u tri termina polazi ski autobus za Maierlift, jedan od tri najvažnija ski lifta za uspon na staze, do kojeg vožnja traje ne više od pet minuta. Ukoliko se propusti neki od ta tri termina, stanica sa koje maltene svakih desetak minuta ide ski bus nalazi se na svega 300 metara u centralnoj ulici sela, kako mnogi nazivaju Kičberg.
Kičberg je malo mesto. Za razliku od Kicbila nema pešačku zonu, niti previše prodavnica i restorana. Ponuda je prilično svedena. Večera u hotelu se može rezervisati u toku dana jer neretko dolaze i gosti „sa strane“. Cene u restoranu hotela su nešto veće nego u regularnim restoranima, ali hranu nabavljaju od lokalnih proizvođača: gulaš je oko 25 evra, špagete bolonjeze su oko 18 evra, bečka šnicla oko 23 evra.
Uglavnom, cene hrane se razlikuju od restorana do restorana i do pet evra, kako u gradu tako i na samim stazama, pizza je uglavnom oko 15 evra (u nekim picerijama koje nisu u centru su povoljnije), paste i lazanje su takođe oko 15 evra, burgeri od 17 do 20 evra, porcija pomfrita oko 7 evra, salate su od šest evra pa naviše, ramstek je nešto više od 30e, cordon bleu svinjski oko 25e, a juneći oko 35e.
Espreso je oko 4 evra, kapućino oko pet, štrudla od jabuke oko 7 evra, sa prelivom od vanile do devet, kaiserschmarrn – mrvljene palačinke koje se serviraju uglavnom sa dve vrste džema su, zavisno od veličine porcije, od 15 evra pa naviše.
Naravno, u ovoj regiji postoji mogućnost da se rezerviše pansionski smeštaj te hrana priprema u sopstvenoj režiji.
Ukoliko tražište ozbiljnije skijalište, a ne tako udaljeno, verujemo da KitzSki može da zadovolji vaše potrebe.