Milena Malenović živi u Bergenu, administrativnom centru zapadne Norveške od novembra 2010. godine. Razlog odlaska sa suprugom nije bila samo želja da žive u zemlji visokog standarda, već i, kako kaže, splet životnih okolnosti. – Kao diplomirani filolog skadinavskih jezika i književnosti sletela sam spremna u Bergen: znala sam jezik, poznavala istoriju i kulturu Norveške, ali velikih i konkretnih planova nije bilo – priča Milena za Sve o novcu kako se obrela u Norveškoj.
Sa njom smo razgovarali o norveškom obrazovnom sistemu, odnosu nastavnika, učenika i roditelja, karakteristikama norveškog obrazovnog sistema i životu u Norveškoj.
Kako je došlo do toga da se zaposliš kao nastavnica norveškog jezika?
S obzirom da širom Norveške žive i rade moje kolega sa katedre za skadinavistiku, i meni se ukazala prilika da predajem u jednoj od najvećih srednjih škola u Norveškoj. Zvuči nevetrovatno, ali je moguće: „Srbi koji drže časove norveškog jezika u Norveškoj“. Naš ulazak u obrazovni sistem se obično bazira na radu sa đacima i polaznicima jezičkih kurseva koji su i sami stranci, ali vremenom postajemo predavači školskog predmeta -norveški kao maternji jezik. S obzirom na to da je nastavno osoblje u Norveškoj vrlo aktivno u prkupljanju studijskih poena, većina vremenom predaje nekoliko predmeta. Ministarstvo prosvete povremeno isplaćuje stipendije i podsticaje za dodatne studije ukoliko nema dovoljno predavača za određene predmete.
Koliko je teško dobiti posao u prosveti, da li postoje još neki uslovi osim formalnog obrazovanja?
Stalan posao u školi se dobija jedino uz zakonom propisanju studiju pedagogije koju definišu kao «praktična pedagogija». U početku, većina radi po ugovoru i po nekoliko godina, pre nego što dobije stalno zaposlenje. U ruralnim predelima i na severu zemlje, gde postoje i poreske olakšice, lakše je naći posao, ali u većim gradovima je to ponekad i višegodišnji proces.
Šta bi izdvojila kao karakterističko za norveški obrazovni sistem, šta su neki principi na kojima počiva?
Obrazovni sistem prolazi trenutno kroz najnoviju reformu koja ističe demokratske vrednosti, ekološku svest i mehanizme za očuvanje psihičkog i fizičkog zdravlja. Nastavni planovi iz svih predmeta imaju za cilj da učenik bude pripremljen za život u demokratskom društvu, da razvija osećaj empatije i savladava izazove modernog društva. To nije samo utopistička i fino formulisana ideja, jer nastavnici u praksi treba da biraju teme i načine rade kako bi se ideja ostvarila.
Kao mama dva đaka, i kao predavač, mislim da školski sistem u Norveškoj ima dobro razvijenu administrativnu mrežu, dobre rutine u komunikaciji sa roditeljima i jasne mere ukoliko dođe do mobinga ili ukoliko nastava ne daje dobre rezultate. Učenici i roditelji su svesni svojih prava, a škola je dužna da reaguje. Nastavno osoblje je naviklo da dokumentuje svoj rad: plan nastave, obrazloženje ocena, sadržaj razgovora sa učenicima i roditeljima, kao i niz sastanaka u toku radne nedelje. Srećom, prosvetni radnici nisu samo administratori. Od vrtića do ustanova viskog obrazovanja sretala sam tople i posvećene ljude koji vole svoj posao.
Koliko se razlikuje od srpskog obrazovnog sistema?
Nisam pratila promene i reforme u srpskom obrazovnom sistemu, ali bih rekla da se u obe zemlje uloga nastavnika promenila.U Norveškoj je nastavnik više mentor, a manje predavač. On mora da aktivira i uključi svoje đake u planiranje nastave, izbor tema i vrednovanje predatog rada. Dužnost svakog nastavnika je da individualno prilagodi nastavu, ali nisam upućena da li je to zakonom regulisano u Srbiji. Moj čas norveškog jezika se često odvija na osnovu tri različita nastavna plana jer u učionici sede učenici kojima je norveški maternji jezik, oni koji već nekoliko godina žive u zemlji, kao i učenici koji su tek savladali osnove norveškog jezika.
Plan rada sa gimazijalcima je akademskog i teorijskog tipa, dok učenici stučnih smerova više rade na pisanju tekstova koje će proizvoditi na praksi ili pri zaposlenju. Učenici pišu izveštaje, instrukcije, molbu za posao i na času improvizujemo razgovor za posao.
Većina naših udžbenika je digitalna, i koristimo isključivo digitlne obrazovne platforme za rad i komunikaciju. Učenici osnovnih i srednjih škola pozajmljuju određene udžbenike iz školske biblioteke na početku školske godine, ali ako ih ne vrate nakon poslednjih ispitnih rokova, moraju da refundiraju cenu izgubljene knjige. Učenici mogu da se prijave za razne vrste stipendija ili zajmova u zavisnosti od ekonomske sitaucije, i opština pruža nabavku računara po povoljnim cenama.
Da li se negde može učiti sprski jezik?
Učenici gimanzije mogu da polažu srpski i bosanski kao strani jezik. Polaganjem pismenog i usmeng ispita bivaju oslobođeni stranog jezika, ili dobijaju dodatne poene za upis na studije. Ovo je lepa prilika za mlade koji su se upravo preselili u Norvešku, kao i za one koji su rođeni ovde, da prokažu znanje svog maternjeg jezika. U Bergenu organizujemo ispite za učenike koji žive na zapadnoj obali, ali ispiti se mogu polagati i u drugim gradovima.
Osnovci dobijaju priliku da uče osnove srpskog jezika i ćirilično pismo ako je opština u prilici da obezbedi nastavnika srpskog/bosanskog. Ministarstvo prosvete tumači ovu odredbu kao: maternji jezik kao osnova za razvoj norveškog jezika.
Koliko su nastavnici cenjeni u Norveškoj, kakav je odnos sa decom, a kakav sa roditeljima?
Položaj nastavnika je večno aktuelna tema u medijima, a sa pandemijom je sve glasniji apel za jasnijim okvirima i uslovima za rad. Univerziteti sprovode kampanje kako bi motivisali mlade da rade u prosveti, dok oni koji to već čine, razmišljaju o promeni posla. Uloga razrednog starešine je vremenom toliko proširena da ponekad deluje da samo škola ima odgovornost za praćenje učenika.
Glas učenika i roditelja je veoma bitan za razvoj i sticanje znanja samog učenika, ali nastavnike ponekad zateknu nerešive liste zahteva. Škola zaista jeste jedna vrsta uslužnog centra, sa đacima u centru. Zato je za mene «cenjenost» na nivou društva neopipljiva, jer većina posmatra naš poziv kroz dug letnji raspust i brojne slobodne dane. Ali, svaka reč zahvalnosti upućena od samih đaka i roditelja je veliki podsticaj za svakog predavača.
Od mojih norveških kolega sam naučila da odnos sa đacima treba da počiva na poverenju i poštovanju i da nastavnik može da učini mnogo sa jednim kratkim «Izvini, pogrešio sam». Parola da je nastavnik uvek u pravu je, nadam se, nestala iz oba obrazovna sistema.
Moj utisak je da poverenje zaista jeste nacionalna osobina ovog severnog naroda. Pri sudaru kultura, stranci često misle da su Norvežani naivni u tumačenju međuljudskih odnosa, pa i odnosa između nastavnika i učenika. Učenici koji dolaze iz kultura gde je autoritaran predavač neprikosnoven, moraju da prođu kroz proces prilagođavanja u školi gde se nastavniku ne persira, gde se nastavnik oslovljava po imenu i gde se kritički način razmišljanja više vrednuje od pukog prepričavanja lekcija.
U Norveškoj se takođe sprovode roditeljski sastanci i individualni razgovori sa roditeljima. Na prvoj godini srednje škole su više angažovani, ali krajem srednje škole su sve manje prisutni. Naš posao je da svaku zabrinutost shvatimo ozbiljno, a u dijalog sa roditeljima se uključuju i pedagoški savetnici, vođe odseka i direktor škole.
Može li da se živi od nastavničke plate?
Ukoliko oba roditelja rade u školi porodica može da živi od nastavničke plate. Kao nastavnik, i kao roditelj koji ima razumne troškove, cenim da jedna nastavnička plata ne bi mogla da pokrije potrebe prosečne četvoročlane porodice. Većina mojih kolega ne doživljava platu kao glavni motivacioni faktor.
Autor: Vesna Lapčić