Muzej čokolade u Beogradu slavi ovog meseca dve godine poslovanja, a vlasnik i idejni tvorac, Nenad Radulović, kaže da su prezadovoljni dosadašnjima radom uprkos svim nedaćama koje im je donela pandemija.
„Zadovoljni smo dosadašnjim poslovanjem. Do sada je prodato oko 17.000 ulaznica, a na taj broj posetilaca treba dodati vrtiće i škole koji dolaze kao grupne posete. Njih je sigurno bilo još 5000. Uz sva zatvaranja, ograničenja radnog vremena, ne možemo da ne budemo zadovoljni. Borili smo se, izborili i dobri smo“, kaže na početku razgovora za Sveonovcu, Nenad Radulović kojem ovo nije prvi preduzetnički projekat, ali svakako jeste najslađi.
Foto: Ispred ulaza u Muzej čokolade
Naime, Nenad se ranije bavio proizvodnjom sveća i oduvek je živeo preduzetničkim životom. Iako nije neki ljubitelj čokolade, za razliku od supruge Jelene koja ga podržava u novom biznisu, shvatio je da bi Muzej čokolade bio dobra poslovna priča. Kako kaže, nije pogrešio.
„I supruga i ja smo kreativni i vuklo nas je oduvek da napravimo neku kreativnu preduzetničku priču, nešto na granici sa umetnošću. Ona je i bila u jednom muzeju čokolade u Švajcarskoj i prenela mi je utiske. Kada se otvorio Muzej čokolade u Zagrebu i kada sam video koliku je medijsku pažnju privukao, zaključio sam da to jeste dobar poslovni poduhvat. Osim toga, u Srbiji nije postojalo ništa slično“, priča Nenad kako je sve počelo.
Želeli su da, kako i sam naziv kaže, zaista naprave Muzej koji bi pored novih imao i stare eksponate i prikazao pored nastanka čokolade i istoriju čokolade u Srbiji.
Muzej je stvarno muzej
Muzej čini pet prostorija. U prvoj je prijem sa eksponatima od čokolade, u drugoj se nalazi prikaz džungle odnosno okruženja u kojem raste kakao, zatim se prelazi u deo gde se opisuje dolazak čokolade u Evropu; jedna prostorija posvećena je istoriji čokolade u Srbiji, a poslednja je namenjena onima koji žele da prave čokoladu i da se fotografišu.
„U početku nije postojala radionica ali je nastala na zahtev posetilaca i u njoj deca i odrasli sa njima imaju priliku da prave čokoladu na isti način kako se pravi u svim malim čokolaterijama u Srbiji“, kaže Nenad Radulović.
Samo opremanje Muzeja je trajalo sedam meseci. Eksponate su nalazili uglavnom od malih kolekcionara, a deo eksponata je stigao iz Latinske Amerike poput činije za kakao, mačete koja je stigla iz Dominikanske Republike, kruga života. Majansku glavu i tron je napravio scenograf iz Srbije.
„Najteže je bilo doći do starih eksponata iz Srbije. Oni koji su ih imali, poput kutija Šondine čokolade, prvog proizvođača čokolade u Srbiji, bili su svesni da imaju blago pa smo to skupo i platili. Ali kutije se bar lako čuvaju, omoti su problematični zbog težeg načina da se sačuvaju, ali smo i do njih došli“, kaže Nenad.
Tokom opremanja Muzeja je, kako kaže, izgubio 12 kilograma jer je bilo prestresno. „Sve me je mučilo. Ja sam čovek fleksibilan za saradnju, ali verujte mi od 100% stvari koje sam naručio da se naprave za Muzej svega 1% je napravljeno onako kako sam tražio i platio“, kaže on.
Sada su se uhodali, našli proverene ljude koji u kućnim radionicama prave eksponate za Muzej čokolade koji stalno ubacuje nešto novo. Tako se ovih dana u Muzej uselila čokoladna maketa Kalemgdana, a napravila ju je jedna gospođa iz Ćuprije.
„Volimo da sarađujemo sa malim radionicama“, kaže Nenad.
Foto: Bicikl koji je nekada služio za mlevenje kakaa
Pored želje da ispričaju priču o nastanku čokolade i istoriji čokolade u Srbiji, Nenadova želja je bila i da deca nešto nauče pa je čitava tura prožeta nizom interesantnih informacija a tokom obilaska je degustacija čokolade neizbežna.
PRIČA O LINDT-U, ČUVENOM PROIZVOĐAČU ČOKOLADE IZ ŠVAJCARSKE
Turisti stalni posetioci
Pošto se nalaze u starom jezgru Beograda, preko puta Kalemegdana, Muzej je nezaobilazan i za turiste.
„Lokacija je izuzetno važna, tražili smo lokal tako da turisti ne mogu da nas zaobiđu. Tokom praznika smo imali mnogo stranih posetilaca iz Turske, Brazila, Slovenije. Dolazili su nam do skora Indijci kad ih je bilo mnogo u Beogradu. Dobro smo povezani sa hotelima i često hoteli goste upućuju da nas posete. Reklamiramo se na društvenim mrežama, a bili smo i u raznim emisijama na televiziji. Najvažnija reklama je ipak ona od usta do usta. Za sada nam ovaj tempo poseta sasvim odgovara i u ovoj fazi poslovanja bili bismo zadovoljni da ostane na ovom nivou“, kaže Nenad Radulović i dodaje da žele da nastave da neguju toplu atmosferu u kojoj će se posetioci osećati kao da su došli kod prijatelja u goste.
U Muzeju pored njega, radi još dvoje kustosa koji vode ture. Nenad kaže da je ovakva vrsta kreativnog biznisa poput opijata, mami vas da stalno ubacujete nešto novo. „Imam utisak da sam postao zavisan od inovacija i najveći kompliment mi je što se ljudi vraćaju po nekoliko puta u Muzej. Uskoro ubacujemo točak sreće, koji će svaki gost zavrteti i delićemo čokoladne nagrade, a sve će biti i dalje uračunato u cenu obilaska“, kaže Nenad.
Bogatija ponuda dobra za sve
Mišljenja je da je za kulturnu ponudu Beograda dobro što se otvara sve više interesantnih muzeja, ali da bi muzejima trebalo nazivati samo one objekte koji to zaista i jesu. Zato pozdravlja Zakon o muzejskoj delatnosti koji je usvojen prošle godine i koji kaže da preduzetnici i pravna lica koji žele da u svoj naziv stave reč „muzej“ moraju da dobiju saglasnost ministarstva nadležnog za kulturu.
„Skoro sam ušao u jedan objekat mislivši da je zaista muzej, a zapravo nema nikakve veze sa muzejom. To je na neki način dovođenje u zabludu zato mislim da muzejom treba da se zove samo ono što i zaista jeste muzej. Bez obzira na to, raduje me što Beograd ima sve više ovakvih interesantnih mesta za obilazak jer mislim da to utiče pozitivno i na nas“, kaže on.
U Srbiji ne bi otvarali još muzeja čokolade, ali se pripremaju za ulazak u jednu zemlju u regionu.
Autor: Vesna Lapčić