Piše: Vesna Lapčić, za Biznis i finansije
Jovan Panajotović je nekada radio u preduzeću „Naša škola“, poznatom u staroj Jugoslaviji isključivo po proizvodnji nameštaja i opreme za škole. Kad su krenuli problemi i počela kriza 1992. Jovan se ohrabrio da osnuje svoje preduzeće Tehno-ekonomik sa istom delatnošću. Danas je to porodična firma koja zapošljava sedmoro ljudi, među kojima je i njegov sin Marko Panajotović.
„Prošli smo trnovit put, počeli smo kao mala kućna proizvodnja. Danas imamo halu u Obrenovcu u kojoj radimo sa svojim zaposlenima. Proizvodimo isključivo nameštaj za škole i fakultete među kojima najviše školske stolice, klupe, katedre, nastavničke stolice, ormare, table,“ kaže Panajotović.
Oko 15 odsto asortimana izvoze u zemlje okruženja, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku.
Situacija očajna
Na osnovu stanja i starosti nameštaja i opreme u školama po Srbiji, reklo bi se da firmama u ovoj oblasti treba da cvetaju ruže. Kako kažu sagovornici magazina B&F, nameštaj je star i po tri decenije, a retko kada se radi kompletno zanavljanje, osim kada se izgradi nova škola što se ne dešava često. Uglavnom se radi samo delimično opremanje. Nije ni čudo jer se ni ozbiljnije građevinske rekonstrucije, čak ni tamo gde je urgentno, ne sprovode. Tako je nedavno osvanula vest u medijima da se u jednoj školi u centru Beograda urušio plafon pa deca ne koriste određene učionice, već nastavu pohađaju u podrumu. Prošle godine je pao plafon u kabinetu za tehničko obrazovanje u osnovnoj školi u Umki. A dve godine pre toga, obrušio se deo plafona učionice isturenog odeljenja blačke osnovne škole „Stojan Novaković“ u Višeselu. O stanju toaleta nećemo u ovom članku jer je to priča za sebe. Verovatno bismo mogli da pronađemo još sličnih primera koji oslikavaju infrastrukturno stanje obrazovnih institucija u Srbiji. I sad zašto bi u situaciji kada plafoni padaju, a deca koriste čučavce neko menjao stolice ukoliko se ne klimaju?!
Od 2020. godine, odnosno početka korone, situacija je, prema rečima Marka Panajotovića, očajna na tržištu proizvodnje nameštaja i opreme za škole.
„U Beogradu i Novom Sadu se ulaže malo više, a u unutrašnjosti jako malo. Po mojoj slobodnoj proceni, ulaže se 10 posto onoga što bi trebalo. Samo u ovoj godini polovina javnih najavki koje su bile u planu nisu ni realizovane, a većina naših poslova su upravo javne nabavke i redovno ih pratimo. U poslednje vreme ne samo što se smanjuje njihov broj već su i količine novca koje se izdvajaju na raspisanim tenderima manje“, iskren je Panajotović.
Nije, kako kaže, mnogo bolja situacija ni u regionu. A jedini pozitivni pomak jeste što se u većim gradovima otvara dosta privatnih škola, u Beogradu je bila ekspanzija i privatnih vrtića, zatim dnevnih boravaka za koje takođe prave nameštaj. Od njih kupuje i određeni broj malih trgovaca koji dalje plasiraju robu.
„Problem na tržištu je i što se ne kontroliše kvalitet. Za školski nameštaj postoje tačno utvrđene mere i standardi. Naši proizvodi su ispitani u referentnoj laboratoriji na Šumarskom fakultetu. A danas se kupuje sve i svašta“, kaže Marko Panajotović i dodaje da je konkurencija prilično jaka te se treba konstantno usavršavati i pratiti tržište da bi se opstalo.
Duško Radivojević, direktor kompanije Interglobus koja se ovim poslom bavi od 1998. godine potvrđuje da se tržište dosta promenilo od početka pandemije. Obim posla je opao, a s druge strane cene repromaterijala su drastično porasle. To im je, kako kaže, napravilo velike probleme kod već ugovorenih poslova jer je reč uglavnom o javnim nabavkama gde su cene unapred dogovorene i definisane ugovorom.
„Još uvek se oporavljamo od toga iako se tržište u pogledu cena sirovina smirilo, ali imali smo prilične gubitke, a ugovore smo morali da ispoštujemo“, kaže Radivojević za B&F.
Najave koje su mogle da se čuju u medijima da će biti dobre volje da se ugovori aneksiraju upravo zbog inflacije, nisu ostvarene, bar kada je reč o njihovoj iskustvu.
„Obim posla u Srbiji je i dalje smanjen. Naša sreća je što smo razvili tržište u regionu i Evropi, pa tako najveći deo proizvodnje izvozimo u Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Holandiju i druge zemlje. U tim poslovima smo uglavnom podizvođači“, priča on.
Interglobus je opremio nekoliko stotina škola u zemlji i inostranstvu, ali osim nameštaja i opreme za škole, asortiman dopunjuju i kancelarijskim nameštajem, opremom za amfiteatre i bioskope. Ipak, školski nameštaj čini najveći deo proizvodnje smeštene nadomak Čačka u kojoj je zaposleno 20 radnika.
Pored proizvođača na tržištu školskog nameštaja i opreme deo kolača imaju i trgovci. „Najveći deo poslova ipak „uzimaju“ proizvođači, ali i mi trgovci konkurišemo na javne nabavke državnih i privatnih škola. Trenutno niko ništa ne kupuje kada je reč o javnom sektoru. Radimo dosta za privatne škole, i manje javne nabavke koje idu mimo tendera, imamo neke poslove ugovorene te se na taj način snalazimo“, kaže Milka Đukić, direktorka firme Asprit.
Njena firma, pored standarnog nameštaja, škole snabdeva i sa opremom poput mikroskopa i druge opreme za laboratoriju, hemikalijama, sportskim spravama i rekvizitima, raznim učilima i projektorima… Radili su sa dosta medicinskih škola, a svoju prednost na tržištu vidi upravo u iskustvu pri formiranju cene i bogatom asortimanu zbog čega, kako kaže, uspeva da ugovori poslove.
Rak rana radnici
Osim krize koja je evidentna i koja se oseti u poslovanju, postoji veliki problem u nedostatku radne snage kažu naši sagovornici.
„Neke kolege su već počele da uvoze radnike, a isto razmišljamo i mi da učinimo. Ove godine smo nekoliko puta povećavali plate, ali velika je tražnja za radnicima i ljudi menjaju posao u kratkom vremenskom periodu“, kaže Radivojević.
Marko Panajotović kaže da problem sa radnicima evidentno postoji, ali da se oni trude da omoguće dobre uslove rada i platu, pa tako imaju kolege sa kojima rade 20 godina. Zajedno sa njima u proizvodnji je i dalje osnivač firme Jovan, dok Marko obavlja i poslove marketinga, razvoza.
A kakva će biti naredna godina? Teško je planirati, slažu se svi. Duško Radivojević kaže da će poslovanje najviše zavisiti od broja javnih nabavki u zemljama u koje izvoze. „Kada radite ovakav posao onda je planiranje teško, pa ne bih mogao precizno da kažem kakva će biti sledeća godina“, precizira on.
Dakle, ostaje im samo da prate Portal Javnih nabavki i da se nadaju da će biti dovoljno tendera i novca da održe proizvodnju. Ili da prošire portfolio.