Ana Popović, profesorka engleskog jezika, oduvek je volela da sama pravi različite stvari, kreira, šije. Kada je dobila svoju drugu ćerku Saru 2010. našla je u Njujorku, gde je tada živela sa porodicom, kurs za ručno pravljenje cipela. Delovalo joj je da bi takva vrsta kreativnog rada obogatila roditeljske dane. Osim toga, cipele su bile glavni komad njenih odevnih kombinacija i šta će da obuče je uglavnom birala po odabiru obuće.
Na prvom kursu je učila da pravi modle, a na drugom da pravi sve ostale elemente: seče kožu, lepi, šije.
„Prvi par svojih cipela sam napravila 2014. godine. Kada sam ih obula i prošetala odmah sam pomislila ’zašto se nisam ovim bavila čitavog života’. Bila sam oduševljena i uzbuđena – hodala sam u nečemu što sam ne samo kreirala već i u potpunosti sama napravila“, priča Ana Popović za Sve o novcu.
Taj prvi model je još uvek deo njene kolekcije – Ana Popović Shoes. Zapravo, postao je, kako kaže, osnova za njene dalje kolekcije.
Prva kolekcija – prvo pa muško
„Sledeće godine, kada smo došli na leto u Srbiju, moja prijateljica iz Njujorka, inače Indijka, učestvovala je na Nedelji mode za nove talente u Njujorku. Pitala me je da li bih mogla da napravim kolekciju za njenu reviju. Bez razmišljanja sam prihvatila izazov iako je bio jul mesec, kada su u Srbiji svi na odmoru i nisam uopšte imala ideju ko će mi ih izraditi. Uspela sam da se organizujem, napravila petnaestak modela i kada sam ih donela u Njujork ona je bila oduševljena. Međutim, nisu samo njene reakcije bile pozitivne, budući da smo celu tu malu kolekciju veoma brzo rasprodali“, priseća se Ana Popović.
Slike cipela je objavljivala na društvenim mrežama i ljudi u Srbiji su imali pozitivne komentare na dizajn. To joj je dalo vetar u leđa da počne da kreira svoju kolekciju obuće. Radila je na njoj godinu dana. U Srbiji je pronašla ženu koja je posredovala u komunikaciji sa majstorima koji izrađuju cipele jer Anine cipele se prave u malim radionicama budući da se sve radi ručno. Za svaki segment proizvodnje angažovala je po jednu osobu, jedna žena je krojila materijale po njenim nacrtima, druga je šila, a zatim bi ti delovi odlazili kod majstora na finalno sklapanje. Za godinu dana kolekcija je bila spremna, obuća fotografisana, a brend je nazvan Ana Popović Shoes.
„Otvorila sam stranicu pod tim imenom na Facebook-u, formirala sam albume sa fotografijama i 14. avgust 2015. u 10h ujutru je bio trenutak kada sam kliknula da sve bude javno. Odmah sam zatvorila kompjuter. Imala sam neverovatnu tremu. U roku od dve nedelje stranica je imala više od 10.000 pratilaca. Priča se širila kao požar. Zatim smo organizovali i tri predstavljanja kolekcije uživo. Za mene su sva ta dešavanja bila kao da sam u nekom filmu“, kaže Ana Popović.
Obuća za svako doba i smele žene
Ana nije ljubitelj štikli i njeni modeli su uglavnom ravni. Kolekciju je u međuvremenu upotpunila obućom za svako godišnje doba: sandalama, zimskim čizmama, jesenjim cipelama i čizmama. U svakoj novoj kolekciji bio je i neki novi model pored toga što konstantno obogaćuje dizajn i proširuje paletu materijala.
„Sve što sam radila na početku aktuelno je i danas samo sam proširivala modelima i novim materijalima. Sve materijale uvozim iz Italije, isključivo premijum kožu jer je moj cilj da se osim dizajnom razlikujem kvalitetom“, kaže Ana.
Ana Popović Shoe se prodaju u koncept radnji Gnezdo u Balkanskoj ulici u Beogradu i u Miša koncept radnji u Novom Sadu. „Imam i svoj studio na Vračaru (Požarevačka 11) gde ljudi mogu da dođu, da popijemo kafu i pogledaju najveći deo kolekcije i taj studio ćemo i dalje razvijati“, kaže ona.
Počela je da dizajnira i rančeve, belt bag torbice, a ima i majice sa veoma zanimljivim natpisima poput „Nemam šta da obujem“, „Shoe addict“ i slično.
Kada se ona pojavila, kako kaže, u Srbiji nije bilo mnogo domaćih dizajnera obuće. Sada je već drugačije i konkurencija je veća. Na to, kako kaže, gleda vrlo pozitivno i to je motiviše da bude još inovativnija. Za razliku od Srbije, hrvatsko tržište nije toliko zasićeno i postoji još mnogo prostora za nove, kreativne ljude.
Postoje, međutim, dešavanja na tržištu koja u najmanju ruku, prema njenim rečima, nisu prijatna.
„Zaista me rastuži kada vidim pojedine nove brendove koji bukvalno kradu ideje i kopiraju stil toliko očigledno da je to pomalo i smešno. Pogotovo što je moj brend vrlo prepoznatljiv po koloritu i uklapanju dva ili više različitih materijala“, kaže Ana Popović.
Ipak, slobodno se može reći da su Anine kolekcije osvojile Balkan, ali ceo svet.
„Srbija je najveće tržište, sledeće je Hrvatska, pa Severna Makedonija, BIH, Slovenija, ali i ceo svet. Jedna mušterija iz Dubaija svake godine u isto vreme naručuje po četiri, pet pari, cipela, torbica, rančeva, majica. Nedavno je slikala celu svoju kolekciju. Onda je druga žena to shvatila kao izozov pa je i ona slikala svoju. Stvorio se mali „rat“ na mrežama“, kaže Ana kroz osmeh.
Upravo joj je taj fenomen kolekcionarstva onoga što ona kreira fascinantan. „Kod mojih kupaca postoji određena tačka kad oni postanu kolekcionari i sa svakom novom klekcijom “moraju” da kupe novi model, bilo cipela ili rančeva. Postoji lep broj žena koje su zaista pravi kolekcionari. Najviše pari cipela ima moja snaja Violeta, ali se još jedna mušterija bliži 30. paru što je stvarno zadivljujuće“, kaže Ana.
Svojim kupcima je oduševljena. „To su devojke i žene vrlo modno osvešćene, uspešne u onom što rade, stabilne žene koje doživljavaju cipelu kao neodvojivi segment odevanja kojim žele da iskažu svoj stil“, kaže Ana.
Cipele kao uteha tokom korone
Tokom perioda korone nije pravila mnogo novih modela, ali su se lepo prodavale cipele koje je imala na stanju.
„Nisam znala kako će ljudi reagovati ako promovišem cipele jer sam mislila da nikome nije stalo do toga. Malo mi je bilo i neprijatno, ljudi su razmišljali o egzistenciji. Međutim, čak i u takvim okolnostima ljudima je potrebno nešto da ih oraspoloži i žene su naručivale cipele i pisale mi predivne poruke. Pošto nisu imale gde da probaju slala sam im na poverenje i po dva broja, a one su mi vraćale par koji im ne odgovara. Za njih je to bio apsolutni šok jer su plaćale samo jedan par. Slale su mi slike svoje lične karte iako sam govorila da nema potrebe za tim. Zato imam utisak da su moji klijenti deo jedne zajednice“, objašnjava Ana i dodaje:
„Za mene je usluga prema klijentima izuzetno važna i držim se principa da je mušterija uvek u pravu, da mogu da vrate cipele ako im ne odgovaraju. To je nešto što sam donela iz SAD i čini mi se da nije toliko razvijeno u Srbiji, a trebalo bi da bude. Ne želim da im cipela ne odgovara, stoji u ormaru i da nikada više ne kupe ništa od mene“, kaže Ana.
U planu joj je da kreira i patike, ali je to odložila jer nije mogla da pronađe kvalitetne đonove. Naime, do sada je komponente uglavnom birala na poznatom sajmu Lineapelle u Italiji koji se održava dva puta godišnje. Na njemu se može, kako kaže, pronaći svaki element cipele: đon, postava, koža, pertle.
„Veliki je hendikep bio što nismo mogli da odemo prošlog proleća na takav sajam“, kaže Ana, ali dodaje da se nada da će se uskoro situacija stabilizovati i u smislu održavanja takvih poslovnih događaja te da će uspeti da realizuje svoje planove.
Autor: Vesna Lapčić