„Kada prodajete deo svoje porodične firme to Vam je kao skidanje sa narkotika. Uopšte nije lako“, rekao je u šaljivom tonu Goran Kovačević, osnivač trgovinskog lanca Gomex koji je odnedavno u većinskom vlasništvu investicionog fonda CEECAT na današnjem webinaru na kojem se govorilo o prednostima saradnje sa investicionim fondovima. Webinar je organizovao WM Equity Partners u okviru Programa podrške MSP za finansiranje putem dodatnog kapitala, a koji realizuje u saradnji sa regionalnim USAID Catalyze – Innovative Blended Finance Engines of Growth projektom.
Prodaja Gomexa londonskom investicionom fondu CEECAT, nije međutim, prva prodaja udela ove firme. Prva prodaja desila se još pre 13 godina kada je 35 odsto vlasništva prodato američkom fondu SEAF. Nedavno je SEAF prodao svoj udeo od 35%, dok je Goran Kovačević prodao svojih 16,5 odsto pa je tako CEECAT postao vlasnik 51,5% Gomexa.
Nastanak firme
Gomex je nastao 1997. u Belom manastiru, u Hrvatskoj. „Firma nije nastala kao neki projekat. Ja sam bio pravnik i želeo sam da pokrenem svoju advokatsku kancelariju. Međutim, počeo sam sa trgovinom jer je to jedino što sam mogao da pokrenem bez mnogo kapitala – da uzmem robu na odloženo i prodam po većoj ceni“, ispričao je Kovačević o svojim počecima. Nadao se da će rat u Hrvatskoj potrajati samo nekoliko meseci, realnost ga je demantovala, pa je kao izbeglica otišao u Zrenjanin gde ponovo pokreće firmu Gomex koja se bavila veleprodajom.
„Imali smo hroničan problem sa nelikvidnošću jer nam kupci nisu plaćali. Na maloprodaju smo se preorjentisali 2000. godine. Prodaja udela od 35% investicionom fondu SEAF se desila kada smo imali svega 15 maloprodajnih objekata, 300 zaposlenih, a promet je bio oko deset miliona evra godišnje. Danas imamo 213 prodavnica, tri distributivna centra, oko 2400 zaposlenih i od 150 do 160 miliona evra prometa“, rekao je Kovačević.
Na prvu prodaju se odlučio jer nije hteo da cela firma zavisi samo od njega i njegove sudbine. „Kada imate vlasnika koji upravlja sam firmom onda postoji opasnost da firma propadne ako se njemu nešto desi, a ja to nisam želeo. Ukoliko je neki fond odlučio da uloži svoj novac u moju firmu to znači da je spreman da deli rizike poslovanja, ali i da će brinući o svom novcu brinuti i o mom. To je jedan od razloga. Zatim, mi kad krećemo u posao mnoge stvari radimo instiktivno, a znanje se akumulira i kasnije postaje efikasno. Sa dolaskom fonda smo promenili način razmišljanja i da nije bilo fonda razvoj bi bio mnogo teži“, kaže Kovačević i dodaje da je još pre 15 godina u potpunosti podelio privatnu od poslovne imovine.
„Moj auto je moj auto, moja kuća je moja kuća i imovina je potpuno razdvojena“, kaže on.
Oba puta je za prodaju imao podršku porodice.
A zašto fondovi?
„Investicioni fondovi dele vašu sudbinu, ako ulažu u vašu kompaniju znači da imaju poverenja u vas i vaš biznis. Banke daju kredite, traže hipoteke što znači da morate da obezbedite imovinu, i njihov cilj je da naplate taj kredit uz kamatu. Cilj investicionog fonda je razvoj – isti kao cilj vlasnika – zato se i zarade jednih i drugih razlikuju. Velika je greška gledati američke filmove čija su tematika razne prevare i mahinacije. Kod saradnje sa investicionim fondovima je važno da znate šta hoćete“, savetuje Kovačević.
Na pitanje Vladimira Pavlovića, direktora WM Equity Partners, koji između ostalog pomaže SME kompanijama da dođu do finansiranja bilo kroz investicione fondove ili strateško partnerstvo, da li se procene vrednosti firme vlasnika i fondova razlikuju, Kovačević je rekao da je njegova procena bila 15% veća kada je prvi put prodavao firmu.
„Investicioni fondovi imaju svoju metodologiju, kao i ceo finansijski sektor. Ti parametri nekada odgovaraju realnosti nekada ne. U EBITDA ne možete da pročitate koliko je firma stabilna, kakva je infrastruktura za rast i slično. Mislim da niko ne zna pravu vrednost“, rekao je Kovačević.
Investicioni fond mu je, kako kaže, pomogao i da dođe do ličnog kapitala koji je mogao da investira u nove biznise.
„Posle pet godina od prodaje udela fondu počeli smo da isplaćujemo dividende. Znate, preduzetnici uvek gledaju da reinvestiraju profit, pa čak i plata koju sebi isplaćuju ne bude velika da bi uštedeli“, kaže Kovačević i dodaje da se slaže sa starom poslovicom da „ne treba sva jaja držati u jednoj korpi“ pa je novac investirao u još tri grane: poljoprivredu, nekretnine i IT sektor.
„Ipak, Gomex ostaje prioritet“, naglašava on.
Nije, kako kaže, nimalo zabrinut što je sada manjinski vlasnik sa udelom od 48,5 odsto i veruje da će se odluke donositi koncenzusom što je bio slučaj i ranije kada je imao većinski udeo. „Tako donešene odluke su se uvek ispostavljale kao najbolje. A nema razloga da bude drugačije jer 99 odsto ciljeva novog većinskog vlasnika i nas je isto, a kada je tako prostor za kompromis je veliki“, rekao je on i dodao da to što je ostao u vlasništvu sa velikim udelom znači da veruje u Gomex i da želi da i dalje učestvuje u njegovom razvoju.
„Verujem da ćemo i dalje rasti, a cilj je da u narednih četiri do pet godina imamo 500 maloprodajnih obejakata i to je konzervativna procena jer prostora za rast u Srbiji ima budući da 40 odsto maloprodaje i dalje čini tradicionalna trgovina“, iskatao je Kovačević.
Na pitanje da li razmišlja o kompletnoj prodaji vlasništva Kovačević kaže da će se to možda desiti kroz četiri ili pet godina. „Možda ćemo zajedno sa CEECAT prodati sve nekom investicionom fondu, možda ćemo prodati strateškom partneru što bih lično voleo, ili izaći na Berzu ukoliko se razvije tržište kapitala u Srbiji što bi bilo jako značajno za zemlju“, rekao je Kovačević.
On je objasnio da u ovom trenutku prodaja strateškom partneru nije bila opcija jer je Gomex za evropske pojmove ipak mali trgovinski lanac koji nema nacionalnu pokrivenost. „Kada postanemo nacionani lanac možemo da postanemo interesantni za strateškog partnera“, ističe on.
Iz ugla investicionih fondova
Lorena Macura, predstavnica fonda SEAF, rekla je da nije uobičajeno da se fondovi zadrže duže od deset godina u jednoj kompaniji te da obično iz vlasništva izlaze posle četiri ili pet godina. „Jako sam zadovoljna što su naši investitori odlučili da sačekaju sa prodajom udela u Gomexu. Inače, mi dajemo aktivnu podršku kompanijama u zavisnosti od toga šta im je potrebno da bi im se dodala vrednost“, rekla je ona i dodala da se mnogo toga promenilo od 2006. kada su ušli na tržište Srbije i to otvaranjem svoje kancelarije.
„U međuvremenu je bilo mnogo investicija, uspešnih izlaza, svest o ovoj vrsti investiranja je promenjena i privrednici su otvoreniji. Očekujem i dalje investicije, posebno sa približavanjem Srbije Evropskoj uniji, a verujem i da će Zakon o investicionim fondovima podstaći osnivanje domaćih fondova“, rekla je ona.
Florian Huth, predstavnik fonda CEECAT, potvrdio je reči Kovačevića da je svaka investicija bazirana na zajedničkim ciljevima, partnerstvu i poverenju. Za njih je, kako je rekao, važno da kompanija može da poveća tržišni udeo i da raste. Njihove investicije su diversifikovane, a interesantni su im sektori: hrana, zdravlje, farmacija, potrošačka roba, i određene proizvodne niše.
„Mislim da svaka SME kompanija može da ostvari benefit u saradnji sa investicionim fondovima jer to donosi međunarodnu praksu, iskustvo i znanje. Srbija je veoma preduzetna, imam utisak da svi teže ka višem i naše dosadašnje iskustvo je pozitvno i nadam se da će tako i ostati“, rekao je on.
Autor: Vesna Lapčić