“Iako sebe nikada nisam zamišljala u inostranstvu, u Londonu živim život koji me u potpunosti ispunjava i na kom sam beskrajno zahvalna“, kaže na početku razgovora Maja Bijelić koja se u Englesku preselila pre nešto više od pet godina sa svojom ćerkom.
Fakultet i magistarske studije je završila u Beogradu, engleski je govorila savršeno, a plan da ode u London ostvario se prilikom koja se ukazala kada je kancelarija prestolonaslesnika Aleksandra Karađorđevića i princeze Katarine imala otvorenu poziciju u tom gradu. „Svojevremeno sam radila u beogradskoj kancelariji prestolonaslednika Aleksandra i princeze Katarine i, spletom okolnosti, dogovorili smo se da tog leta preuzmem kancelariju u Londonu. Iako je ta pozicija bila na šest meseci, pratila sam svoj instinkt i odlučila da odem. Moja priča bi možda i bila drugačija da nije bilo podrške njihovih kraljevskih visočanstava na samom početku, i zbog toga ću im zauvek biti beskrajno zahvalna. Nakon šest, sedam meseci našla sam novi posao, bez ikakvih veza, samo na osnovu svog obrazovanja, znanja i iskustva“, priča Maja Bijelić, izvršni asistent i menadžer operativnih procesa u kompaniji koja se bavi istraživanjem i analizom tržišta kapitala, za portal Sveonovcu.rs.
Da li je generalno karakteristika u Engleskoj da ti ne treba „veza“ već da su bitnije kompetencije ili ste Vi imali sreće? Kako si uopšte našla posao?
Moje iskustvo je takvo. Da, znači dobra preporuka, ali najvažnije je šta osoba donosi u kompaniju, odnosno koja su to znanja i veštine kojima se može unaprediti rad jedne organizacije. Da li sam imala sreće? Sigurno! Sreća prati hrabre! Uz sreću, imam i dobro obrazovanje, mnogo znanja i iskustva. Posao sam našla preko lokalne Facebook grupe u kojoj je supruga mog sadašnjeg direktora objavila oglas za koordinatora za događaje i administraciju. Pored toga što mi je opis posla odgovarao, ono što je za mene bilo najvažnije jeste da je pozicija lokalna i dozvoljava da sa radnim vremenom uklapam i sve privatne obaveze – da odvedem svoju ćerku u školu, dođem po nju, organizujem vannastavne aktivnosti… Prijavila sam se na oglas, imala razgovor i posle nekoliko dana dobila ponudu. Mnogo sam ponosna što sam posao dobila samo i isključivo zahvaljujući svom znanju i iskustvu. Za mene je to bio ogroman uspeh.
Za Engleze obično važi predrasuda da su hladni, na distanci. Kakvo je radno okruženje, odnos sa nadređenima, sa kolegama? Primećuješ li neke razlike u korporativnoj kulturi u Engleskoj od one u Srbiji?
U životu treba biti otvoren i ne treba dozvoliti da predrasude (i to tuđe!) utiču na našu percepciju – pogotvo mi sa Balkana znamo kako predrasude mogu da stvore pogrešnu sliku o jednom narodu. Ovde čak ni vreme nije toliko loše koliko ljudi kod nas misle da jeste! Kao i svuda, ima sunčanih i oblačnih dana, kao i svuda, ima dobrih i loših ljudi, ali od nas samih i naših izbora zavisi kako ćemo reagovati na okolnosti i situacije sa kojima se susrećemo.
Pre dolaska u London radila sam u NIS-u i to je zaista velika korporacija koja mi je dala i jedno veliko iskustvo. Firma u kojoj danas radim je privatna, vlasnik je Englez, ima nas desetoro stalno zaposlenih i nekoliko honorarnih saradnika. Dakle, ne mogu da upoređujem korporativno okruženje u Beogradu i Londonu, ali mogu da kažem da mi mnogo više prija rad u manjem timu i da sam se tu potpuno pronašla.
Mi smo multikultnurni i multigeneracijski tim, i dolazimo iz Engleske, Australije, Indije, Grčke, Norveške, Poljske, Južnoafričke Republike, Sjedinjenih Američkih Država. Za sebe obično prvo kažem da sam sa Balkana, a onda preciziram Slovenija, Hrvatska i Srbija. Partneri u firmi se prema svima nama odnose sa velikim poštovanjem, saradnici su veoma prijateljski, nema loše atmosfere i pravo je bogastvo raditi u ovakvom timu. Za mene je to prava slika Londona.
Zahvaljujući oblasti kojom se firma bavi, moja pozicija omogućava da budem u svakodnevom kontaktu sa predstavnicima najviših državnih institucija ne samo u Velikoj Britaniji, već i u zemljama Evropske unije, Sjedinjenim Američkim Državava i mnogim drugim državama u svetu. Do sada nisam imala ni jedno jedino negativno iskustvo, svi su vrlo profesionalni i prijatni za saradnju.
NADA MILOVANOVIĆ LUN: U PARIZU NAPREDUJU ONI KOJI SU SPREMNI DA RADE VIŠE
Kako ste radili tokom pandemije, šta se trajno promenilo u radu, ako jeste?
Energija u našem timu se posebno lepo mogla osetiti tokom pandemije. Imali smo stoprocentnu podršku vlasnika i nije bilo stvari koja nam nije bila omogućena. Ovde ne mislim samo na opremu za rad kod kuće, već na sve što ide van opsega poslovnog. Na primer, u prvom krugu izolacije je bila godišnjica od kada sam počela da radim u firmi, i vlasnici su mi poslali ogroman buket uz kartu zahvalnosti za moj rad i posvećenost. Bili su podjednako pažljivi prema svima, a sve su to male velike stvari na kojima je tim zahvalan i koje niko nije uzeo zdravo za gotovo, a još manje iskoristio. Svi smo radili punim kapacitetom, pa i više od toga.
Naši životi su se mnogo promenili tokom pandemije i rutina je daleko od one koju pamtimo pre marta 2020. Kako se situacija smirivala, polako smo počeli da se vraćamo u kancelariju. Bez pritiska, onoliko koliko je kome odgovaralo. Sada odlazimo u kancelariju dva, tri puta nedeljno i to više da bismo se videli, imali sastanke uživo i družli se u pauzama. Ali, hibridni model, koji podrazumeva nekoliko dana rada u kancelariji i nekoliko dana rada od kuće, jeste ono što je ostalo kao jedna od pozitivnih posledica pandemije.
Uspevate li da balansirate privatni i poslovni život? Koliko se pridaje pažnje tom balansu koji zaposleni ističu kao sve važniju stavku prilikom izbora posla ma u kojoj zemlji radili?
Apsolutno! Ja biram, ja kreiram – to je moj moto. Sebe vidim isključivo u okruženju koje podržava moj profesionalni i privatni razvoj. Jedno bez drugog ne ide. Kod nas je vrlo važno da se zaposleni osećaju podržano i poštovano. Kao sa cvećem, ako ga zalivaš i lepo mu govoriš, ono cveta i raste… tako je i sa ljudima. Naša firma se u potpunosti prilagodila hibridnom modelu rada i veoma smo fleksibilni. Ne samo da tim može da radi od kuće kad i koliko nam odgovara, nego možemo da radimo i iz naših matičnih zemalja, pa se tako, naročito kada dođe leto, razletimo po svetu kako bismo mogli da provedemo više vremena sa našim porodicama i prijateljima.
Kakve su prilike za napredovanje, promenu zanimanja, usavršavanje?
Gde god na živimo, stagniranje ne treba da nam bude opcija. Uvek treba da ulažemo u sebe, svoje znanje i na taj način stvaramo sebi put kojim želimo da koračamo. Moja firma podržava svaki vid usavršavanja, pa smo često na raznim kursevima koji doprinose našoj efikasnosti i efektivnosti, a samim tim i firmi. Zbog načina rada i podrške koju tim dobija, zaposleni su lojalni i ostaju sa nama, a to je za svaku firmu veoma značajno. Nemam lično iskustvo kako je sa promenom zanimanja, ali znam da je ovde više izazovno ako želiš da promeniš industriju u kojoj radiš. Nije jednostavno preći iz, na primer, prosvete u industrju događaja. Iako osoba može da ima znanje i mnoštvo prenosivih veština, ipak počinje na nižem nivou. Ali ništa nije nemoguće, pa ni to.
Kako izgleda društveni život u Londonu?
Moj društveni život je u početku bio vezan za ćerkinu školu, preko koje sam upoznala divne ljude sa kojima sam tokom godina ostvarila prijateljstva i van škole. Družimo se po kućama, idemo u pozorište, bioskop, posećujemo muzeje i galerije, idemo na večere, sa decom, bez dece, često pravimo piknike u obližnjem Regent’s parku ili se okupimo kod nas u dvorištu. Imamo klub knjiga, zajedno se bavimo i sportom, a uz podstrek jedne prijateljice prošlog oktobra sam trčala i svoj prvi polu maraton. Nisam još bila u situaciji da moram da se dogovaram mesecima unapred za viđanje – da opovrgnem još jednu predrasudu. Ljudi su vrlo opušteni i otvoreni, a družimo se sa porodicama iz Engleske, Irske, Portugalije, Kanade, Italije, Francuske, Poljske… Naš društveni život je vrlo aktivan i raznovrstan, a to je svakako i zahvaljujući divnim ljudima koje smo ovde upoznale i sa kojima smo se sprijateljile. Mnogo volim ovaj grad i još se često uštinem da proverim da slučajno ne sanjam!
London se često spominje kao jedan od najskupljih gradova na svetu. Kakvo je Vaše mišljenje i kakav je zapravo u tom finansijskom smislu život u Londonu?
London ima za svakoga ponešto. Od skupih restorana okićenih Mišelinovim zvezdicama do radnji sa brzom hranom, od prodavnica najeksluzivnijih svetskih robnih marki do lokalnih marketa koji prodaju jeftinu robu. Primetila sam da cene u prodavnicama rastu u poslednje vreme, ali to nije samo u Londonu. Uz to, ima toliko različitih lanaca supermarketa koji stvarno imaju vrlo različite cene – kao što sam rekla, za svakog ponešto. Usluge su skuplje, ali kao i bilo gde u svetu, sve zavisi od primanja u domaćinstvu.
Da li ljudi u Londonu uglavnom poseduju ili rentaju nekretnine? Da li je do nekretnine u vlasništvu teško doći?
Sve zavisi od okolnosti pojednica, ne mogu da dam generalni odogovor na ovo pitanje. Ko ima novac, njemu nije teško, a ko nema njemu jeste. Znam da je proces kupovine ovde mnogo drugačiji od procesa kod nas. I proces za iznajmljivanje je potpuno drugačiji nego kod nas i može da traje i po nekoliko nedelja dok se izvrše sve provere. Kad sam iznajmila stan na svoje ime, trebalo je da, pored svih ostalih uslova, imam i garantora, jer nisam imala finansijsku istoriju u Velikoj Britaniji.
Šta su sve prednosti života u Londonu? Postoji li nešto što ti možda ne odgovara?
Prednost je multikulturalnost i otvorenost koju ovaj grad ima. I beskrajne mogućnosti za svakoga. Moje iskustvo je stoprocentno pozitivno i nema apsolutno ničega što mi ne odgovara. I u kišnim danima stvorim lepo – obučemo kišne mantile i čizme i idemo u šetnju, ili iskokamo kokice, ušuškamo se i gledamo film ili čitamo knjigu. To je idealno vreme za odmor koje zna da pobegne, jer čim izađe sunce izađemo i mi!
Razgovarala: Vesna Lapčić