Savet Evrope je 14. maja, na sastanku Komiteta ministara u Luksemburgu, usvojio prvu međunarodnu Konvenciju o zaštiti životne sredine kroz krivično pravo. Ovaj, pravno obavezujući dokument, omogućiće efikasniju pravnu reakciju na ozbiljne ekološke prestupe, uključujući i one koji prelaze državne granice. Konvencija je odgovor na „trostruku planetarnu krizu“ – klimatske promene, zagađenje i gubitak biodiverziteta. Konvenciju prati i Strategija za zaštitu životne sredine koja ekološku krizu tretira i iz ugla ljudskih prava, demokratskog upravljanja i vladavine prava.
Srbija, međutim, još uvek čeka usvajanje svoje Strategije za zaštitu životne sredine. Nacrt Strategije, koji je predstavljen krajem prošle godine, definiše i sva neophodna ulaganja u periodu do 2033. godine da bi se ostvarili njeni ciljevi. Procenjuje se da bi vrednost investicija u tom periodu trebalo da bude oko 27 milijardi evra. Inače, zaštita životne sredine je značajan deo procesa pregovaranja za pristup Srbije Evropskoj uniji. Pregovaračko Poglavlje 27 (Životna sredina i klimatske promene) deo je Klastera 4 i otvoreno je 2021. godine. Da li smo uopšte od početka pregovora, pa i otvaranja ovog poglavlja, postigli neki uspeh pitali smo Filipa Radovića, konsultanta za ulaganje u održivu infrastrukturu i zaštitu životne sredine.
„Srbija se značajno promenila, kao i Evropska unija. Proces evropskih integracija više nije isti kao pre deceniju ili dve, ali osnovna načela ostaju ista. U mnogim segmentima Srbija je znatno napredovala – transponovanje direktiva je već odavno završeno, nakon čega je usledio investicioni ciklus u komunalnu infrastrukturu.
Međutim, i dalje zaostajemo u pojedinim oblastima, kao što je tretman otpadnih voda. U tom segmentu zaostajemo i po nekoliko decenija u odnosu na države članice EU. Treba uzeti u obzir našu startnu poziciju i posledice događaja iz 20. veka, koji su ostavili traga. Na primer, već 1990. godine grad Beograd je započeo pregovore sa Svetskom bankom o finansiranju postrojenja za tretman otpadnih voda, ali ti planovi nisu realizovani iz svima poznatih razloga,“ objašnjava Radović.
Projekti koji se trenutno sprovode su, prema njegovim rečima, brojni.
„Vredan pomena je Beograd, gde je rešen tretman komunalnog otpada, što je bio jedan od najvećih izazova u jugoistočnoj Evropi. Takođe, pregovori o izgradnji postrojenja za tretman otpadnih voda u Velikom Selu su u poodmakloj fazi“, kaže Radović.
Važno je istaći da privatni sektor takođe ima sve značajniju ulogu i može da doprinese ukupnom napretku Srbije u ovoj oblasti.
„Savremeni modeli poslovanja podstiču velike kompanije da ulažu u ekološke projekte kako bi ostale konkurentne na međunarodnom tržištu. Zbog toga se razvijaju strategije za smanjenje emisija u vodu, vazduh i tlo. Ključno je da se ulaganja u životnu sredinu ne posmatraju kao trošak, već kao investicija.
Privatni sektor može da učestvuje u različitim segmentima – od komunalne infrastrukture (koja čini prepoznatljiv deo BDP-a), do ulaganja u zelene proizvode, reciklažu i obnovljive izvore energije“, kaže Radović.
Srbija mora da obezbedi sopstveno učešće u projektima, ali koristi i sredstva iz fondova EU, kojima su finansirani neki od najvažnijih infrastrukturnih projekata.
„U poslednjih nekoliko godina, Srbija se sve više oslanja na povoljne kredite međunarodnih finansijskih institucija. Istovremeno raste i saradnja sa zemljama poput Kine i Francuske u oblasti finansiranja ekoloških projekata“, dodaje Radović.
Nažalost, Srbija, prema njegovim rečima, ne povlači dovoljno sredstava iz fondova EU.
Administrativne procedure zahtevaju kontinuitet, stručnost i posvećenost, što često nedostaje našoj administraciji. Na primer, sredstva iz programa IPARD za projekte otpadnih voda ostaju neiskorišćena. Ipak, na lokalnom nivou postoji entuzijazam i volja da se sredstva iskoriste. Međutim, na terenu se javljaju prepreke, poput nerešenih imovinsko-pravnih odnosa ili nerazumevanja lokalne zajednice, što može usporiti ili čak onemogućiti realizaciju projekata,“ zaključuje Filip Radović.