U istraživanju Amričke privredne komore (AmCham) prvi put se na listama onoga što otežava poslovanje privrednika javlja „neizvesnost usvajanja novih propisa“ i donošenje propisa mimo konsultacija sa privredom. Razgovarali smo sa advokatom Milinkom Mijatovićem iz kancelarije Milosevic Law Firm o značaju predvidljivosti poslovnog okruženja, ali i o tome zašto je sudstvo u Srbiji nedovoljno efikasno, šta bi trebalo da se unapredi u pravnom okviru kako bi privreda dobila „vetar u leđa“ za dalji razvoj.
„Predvidljivost pravnog sistema predstavlja osnov za rad svakog privrednika, tako da neizvesnost usvajanja novih propisa predstavlja realan i ozbiljan problem za privredu. Privrednik mora unapred da zna koja su pravila kako bi projektovao svoje poslovanje na kvartalnom, godišnjem ili petogodišnjem nivou. Problem nastaje kada privrednik napravi projekcije i planove, a nakon toga iznenada dođe do usvajanja novih propisa bez ozbiljnije javne rasprave ili konsultacije sa privredom, ili dođe do izmene postojećih propisa kako bi se zadovoljila nekakva forma, dok u praksi ti propisi ne samo da ne budu primenljivi, već stvaraju i realne poteškoće“, kaže Milinko Mijatović na početku razgovora za Sve o novcu.
Drugi problem koji privrednici često navode jeste neefikasnost sudstva i potreba za specijalizacijom sudija posebno kada je reč o upravnim postupcima. Zašto se toliko dugo govori o neefikasnosti pravosuđa, postoje li objektivni razlozi za takvo stanje u toj poluzi vlasti ili bi nekom novom reformom ili reorganizacijom stanje moglo da se promeni?
Dosta se govori o neefikasnosti sudstva, ali činjenica je i da ona često predstavlja izgovor za određene poslovne neuspehe. Tačno je da bi sudstvo u nekim segmentima trebalo da bude efikasnije, ali stalno pozivanje na neefikasnost sudstva ne može da bude oslobađajući faktor za loše poslovne poteze. Kada su u pitanju upravni postupci, ne smatram da bi specijalizacija sudija vodila efikasnijem radu. Naše sudije su generalno veoma stručne i u sudovima radi dosta kvalitetnog kadra. Ono što je problem, recimo Upravnog suda, jeste činjenica da postoji mali broj sudija za veliku količinu predmeta. Rešenje bi bilo da se poveća broj sudija i sudijskih saradnika. Dodatno, sudijska plata bi mogla da, pored fiksnog dela, sadrži i varijabilni deo, pa bi sudije koje mesečno urade više predmeta bile dodatno nagrađene. Na taj način bi se izbegla uravnilovka, bar što se tiče zarade, a one sudije koje ulože više radnih sati, imale bi, ako ne moralnu, ono bar materijalnu satisfakciju za vreme koje provedu u radu na predmetima.
Srpski pravni okvir je umnogome reformisan poslednjih godina. Kako biste ocenili pravni i regulatorni okvir – da li je dovoljno podsticajan za privredu?
U principu, uvek može bolje, ali srpski zakoni i drugi propisi dosta su dobro napisani i omogućavaju privrednicima da slobodno rade i maksimalno (is)koriste mogućnosti koje su im pravnim okvirom date. Ovo što vidim kao problem jeste nedovoljno poznavanje, a takođe i neprimenjivanje propisa, i tu ne mislim samo na sudstvo i upravu. Mnogi nosioci javnih ovlašćenja ne umeju ili možda nekad i ne žele da primenjuju propise, već idu linijom manjeg otpora ili postupaju na bazi neke ranije prakse i običaja. Na taj način apsolutno se koči pravni promet, što dalje povlači angažovanje sudova, i ostatka državnog aparata, odlaže se realizacija planova privrednika i posledično negativno utiče na privredu. S druge strane, često je problem i nedovoljna edukovanost privrednika, zbog čega oni ne iskorišćavaju u dovoljnoj meri mogućnosti koje im pruža pravni okvir u Srbiji, i na tome bi trebalo da se radi. Svaki privrednik bi trebalo da bude svestan činjenice da je bez dobrog pravnog i finansijskog savetnika svako ozbiljno poslovanje skoro pa nemoguće. U suštini, mi kao advokati često „lečimo“ posledice nepoznavanja prava svojih klijenata, iako bi za privredu najbolje bilo da nas privrednici angažuju radi preventive, a pre svega savetovanja o tome kako da maksimizuju svoje poslovanje i pravilno procene rizike.
Šta biste izdvojili kao „goruće“ probleme odnosno propise koje bi trebalo promeniti u cilju daljeg unapređenja poslovnog ambijenta, iz vašeg iskustva budući da radite sa brojnim privrednim granama i na izvoru ste informacija šta privrednike tišti?
Ono što vidim možda ne kao „gorući“ problem, već više kao potrebu, jeste da se konačno završi kodifikacija građanskog prava. Da imamo jedan moderan propis koji sažima sve aspekte građanskog prava. Iako je naš Zakon o obligacionim odnosima vanvremenski propis koji traje već duže od 40 godina, on ipak mora da se uskladi sa trendovima današnjeg prava i poslovanja. Isto tako, sve se više radi na digitalizaciji poslovanja, pa je i u tom delu potrebno prilagoditi se trendovima. S druge strane, puko prepisivanje propisa zemalja ili zajednica na koje se ugledamo ne može dati dobre rezultate. U tom smislu, treba uzeti u obzir tradiciju, običaje i navike ljudi koji bi trebalo da poštuju te propise i koriste se pravima koja iz njih proizilaze, kao i trenutnu tehničku opremljenost i broj kadrova u državnom aparatu kako bi primena propisa bila nesmetana. Ne može se neki propis koji nije u duhu našeg podneblja veštački nametati građanima, jer na taj način dobijamo propise koji ostaju samo „mrtvo slovo na papiru“.
Građevinski sektor u Srbiji je poslednjih godina u ekspanziji, a vaša kancelarija sarađuje sa brojnim firmama iz te oblasti. Dosta se radilo i na pravnoj regulativi u toj oblasti. Kakva je sada situacija i da li je Katastar jedini preostali „problem“ koji je potrebno rešiti kako bi stvari funkcionisale efikasnije i transparentnije za privredu?
Katastar je i dalje deo problema, iako je tu bilo dosta pomaka. Već kod same ideje o investiranju na određenoj lokaciji vi naiđete na situaciju da je u Katastru upisana „mešovita“ svojina koja kao kategorija nije propisana u srpskom pravnom sistemu. Zatim, umesto prava svojine imate upisanu državinu na objektu u korist nekog lica, ili još gore, piše da je „držalac nepoznat“ što je potpuno apsurdno jer mora da postoji vlasnik svakog ikad sagrađenog objekta u Srbiji. Takođe, i dalje možete da naiđete na „društvenu“ svojinu, iako takav oblik svojine ne postoji već 30 godina. Sve ovo negativno utiče na potencijalnog investitora, jer da bi gradio na određenoj lokaciji, on mora da bude vlasnik zemljišta, a ne može da bude vlasnik zemljišta dok ga ne kupi od prethodnog vlasnika, ili ga ne stekne kroz izvršenje ili stečaj, što ne može da učini dok se jasno ne definiše ko je zapravo vlasnik. Dakle, da bi građevinski sektor doživeo još veću ekspanziju, a i da bi pravni promet bio brži i efikasniji, potrebno je konačno završiti reformu Katastra.
Vaša kancelarija posluje i u BiH i Crnoj Gori. Stalno se govori da region Zapadnog Balkana treba da se poveže. Gledano sa pravnog stanovišta, koliko je region povezan odnosno koliko su „pravila igre“ slična ili različita?
Propisi su, u principu, manje-više isti i u Srbiji i u Crnoj Gori i u BiH, pogotovo što se dosta radi na harmonizaciji domaćih propisa sa pravom Evropske unije. Što se tiče „pravila igre“, ona su u svim zemljama regiona načelno ista za sve, ali ćete uvek imati nekog za koga važe i posebna „pravila“, što izaziva revolt kod klijenata. Međutim, ovo nije vezano samo za Zapadni Balkan, tako je u celom svetu, samo što je to negde više, a negde manje izraženo. Mi svoj rad prilagođavamo konkretnim pozitivnopravnim propisima i konkretnom tržištu, pa na bazi toga i savetujemo svoje klijente.
Kakvi su vaši dalji razvojni planovi?
Naša kancelarija dosta odskače od tradicionalne advokature i u tom smislu jedinstveni smo na tržištu. Osim što se bavimo pružanjem pravne pomoći u klasičnom smislu, zbog poznavanja tržišta i ovdašnjih prilika klijente savetujemo i ukazujemo im na prednosti i mane svakog njihovog poslovnog poteza. Isto tako, svakom problemu prilazimo sa više strana i na bazi prikupljenih informacija i iskustva u istim ili sličnim situacijama, cenimo realne rizike koje klijent može da očekuje. Naš fokus je pre svega na edukaciji i pravnom savetovanju klijenata u pogledu izbegavanja rizika i optimizaciji njihovog poslovanja. S tim ciljem započeli smo sa radionicama i prezentacijama u okviru privrednih komora i poslovnih klubova čiji smo članovi, što je do sada naišlo na pozitivne reakcije privrednika.
Autor: Vesna Lapčić