Jelena Đorđević Popović je neumorni kreativac koji je za tridesetak godina rada napravila mnoštvo reportaža kao novinar RTS-a, sinhronizovala brojne crtane junake na srpskom jeziku od kojih je najpoznatiji Pepa Prase, a u slobodno vreme specijalnom tehnikom i bojama oslikavala cipele, čizme, tašne, kofere i pravila unukatan nakit. Njene ćerke, Ana i Nataša Popović, prva su deca sa ovih prostora koja su takođe počela da sinhronizuju crtane junake i to rade već 15 godina. U jednom periodu Jelena je osnovala i kreativni studio Motiv u želji da, kako kaže, ohrabri žene da urade nešto za sebe i razbiju svakodnevicu učeći da oslikavaju motive na predmetima od kože. Rešena je da te radionice pokrene ponovo.
– U svemu što radim uživam, ideje se neprestano javljaju, ali bih najviše volela da posao oslikavanja kožnih predmeta podignem na viši nivo i da mu se posvetim još više. Jednom prilikom sam zakupila mesto u Katapultu u Knez Mihajlovoj ulici i videla sam da su stranci bili oduševljeni oslikanim cipelama. I ja kada odem u inostranstvo želim da kupim nešto što ću da nosim, ne suvenire koji će da skupljaju prašinu, već cipele, tašnu, jaknu – kaže Jelena Đorđević Popović na početku razgovora za magazin Ekonometar.
Lisabon na cipeli
Jelena je inače diplomirala na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti, ali već je imala televizijsku karijeru kada je počela da oslikava motive na kožnim predmetima.
– Dobila sam od brata cipele iz Italije i u brzom preobuvanju po kolima su se isflekale. Potražila sam pomoć obućara, ali samo me je belo gledao. Razmišljala sam i pomislila, zašto ih ja ne bih oslikala, sredila tu fleku, produžila im vek i napravila nešto unikatno. Tako je i bilo – kaže ona.
U međuvremenu je osmislila svoju tehniku fiksiranja boja. Radi isključivo sa bojama za kožu koju uvozi uglavnom iz Italije, nekoliko boja iz Španije, a svega dve, tri kupujem u Srbiji. Boje su, kako kaže, apsolutno postojane i mogu da se pohabaju samo mehanički.
Uradila je više od 100 cipela, a oslikava tašne, jakne, kofere, kačkete i druge aksesoare. Ljudi sami donose predmet koji žele da im Jelena oslika i biraju motiv, boje ili pak mogu potpuno dizajn da prepuste ovoj umetnici. Osim toga, radi i dizajn nakita od kože, ogrlice, narukvice, prstenje. Svi predmeti su unikati i ručna izrada.
– Razmišljala sam da pokrenem i svoju proizvodnju cipela, ali su kalupi jako skupi. Odustala sam od te priče jer bih u početku bila ograničena na jedan model. Opredelila sam se da se sa klijentima konsultujem u smislu da oni biraju ono što im se sviđa i što im je udobno, a da im ja dajem sugestije šta je preporučljivo kako bi oslikani motivi izgledali što lepše. Najčešće se dešava da se dogovaramo a onda na kraju kažu da uradim po svom osećaju što umetniku omogući da se razmahne i obično tada i da najviše. Najveća mi je satisfakcija kad vidim njihovo oduševljenje kad dobiju oslikan predmet. Moraću to nekada i da snimim – kaže kroz smeh Jelena.
Uglavnom je nalaze po preporuci i preko društvenih mreža: Fejsbuka, Instagrama. Klijenti su joj i muškarci i žene. Muškarci se najčešće opredeljuju za seriju evropskih gradova na cipelama.
– Jednom gospodinu sam uradila Lisabon na cipelama. Pitala sam ga koji mu je omiljeni sat u danu i koji su mu omiljeni brojevi. Nije mu bilo jasno zašto mi je to važno. Kada sam mu odnela cipele video je da sat na katedrali oslikanoj na njegovim cipelama otkucava njegovo omiljeno vreme u toku dana, a da tramvaj ima njegov omiljeni broj. Bio je prezadovoljan – kaže Jelena.
Uverena je da se za nošenje oslikanih stvari odlučuju odvažne žene i muškarci. To je čak i testirala. – Naše žene su prilično nesigurne i ako nešto nije ozvaničeni brend ne hvataju se toga. Kako sam to testirala? Jednom sam oslikala crvene kratke čizme, kačket i tašnu. Implementirala sam geometriju, na crvenoj podlozi bile su crne i bele linije pravougaonika, trouglova, kvadrata. Jedno jutro sam ušla u redakciju RTS-a i primetila sam poglede. Kada su me neke koleginice pitale gde sam kupila komplet iz šale sam rekla da mi je brat doneo iz Italije. Njihov komentar je bio da samo Italijani tako nešto mogu da napre. A onda sam im pokazala inicijale JDJP i rekla da je sve urađeno mojom rukom – priča Jelena i dodaje da su mnogi oslikane cipele poneli u inostranstvo. Cena ove usluge zavisi od složenosti motiva kao i površine koja se oslikava.
Kada ljudi ne žele više da nose cipele Jelena od njih pravi žardinjere ili im daje ideju za šta bi oni mogli da ih koriste kako bi nastavile da žive – kao činija, vaza. Jedne svoje cipele je skroz rašila i tu kožu je sekla kao pazl i nalepila na kofer.
Jeleni je posao oslikavanja i kreiranja nakita još uvek hobi. Smatra da bi država trebalo više da ohrabri ljude da se upuste u preduzetništvo i da im pomogne na početku, posebno u određenim informacijama i usmerenju. – U Švedskoj, pouzdano znam, kada odete u poresku službu dobićete mentora koji će za vas istražiti tržište za ideju koju želite da realizujete.Takve konsultacije su za početnike veoma značajne. Oni zapravo kroz taj period prave simulaciju sigurnog poreskog platiše. U Srbiji to ne postoji, već kreće „dranje“ u startu zbog čega mnogi odustaju – kaže ona.
Ulazak u svet crtanih filmova
Moglo bi se reći da se Jelena na neki način ostvarila i kao glumica budući da je pozajmljivala glas mnogim crtanim junacima, a njene ćerke Ana i Nataša, prva su deca sa ovih prostora koja su počela da rade sinhronizaciju crtanih filmova.
– U tu priču me je uveo moj kolega montažer koji mi je rekao da je otvoren kasting za jedan crtani film. Na moju opasku da to nikad nisam radila skrenuo mi je pažnju da stalno imitiram kolege sa televizije i zamolio me da odem da probam. Otišla sam kao naturščik i dobila sam glavnu ulogu – kuče Čupko, tada jako popularan crtani film. Ubrzo nakon toga sam dobila poziv od studija Loudworks i odmah sam ušla u kasting za kompaniju Disney. Moj glas je poslednji poslat ali sam dobila licencu za glas Mini Maus u Srbiji – priča ona o svojim počecima sinhronizacije crtanih filmova.
Zanimljivo je da je od studija dobila i uputstva kako da namešta usta kada imitira poljubac, kako da diše kada crtani lik trči i slično. Polako je ušla u svet crtanih filmova. Nekoliko godina nakon toga je počeo da se emituje čuvani crtani film Pepa Prase. Jelena je dobila ulogu Pepe, njena mlađa ćerka Ana, koja je tada imala šest godina, ulogu Pepinog brata Džordža, a starija Nataša je u narednoj sezoni dobila ulogu Mama Prase i pokrivala je sve ostale ženske uloge. – Deca prvobitno uopšte nisu bila planirana za uloge. Međutim, kada smo nasnimili glasove uvidela sam da mnogi odrasli ne mogu da usitne glas na dečiji. Čudno mi je zvučalo. Predložila sam da probamo sa decom, Natašom i Anom, pa ukoliko studio vidi da deca to mogu da rade da se upustimo u to. Duboko u sebi sam znala da će proći audiciju i evo već 15 godina rade sinhronizaciju crtanih filmova. Trenutno rade jako popularnu Kuću buka, mnogo likova, zapravo ceo repertoar televizije Nickleodeon – kaže Jelena.
Televiziju ne zanemaruje
Televiziju nije zanemarivala od kada je na njoj počela da radi. Kruna karijere je bila ulazak u program za dijasporu, emisiju „Srbija na vezi“. – Na te emisije sam posebno ponosna i volim da radim sa našim ljudima u rasejanju. Najdraže mi je bilo što sam na poziv srpske zajednice iz Južnoafričke Republike, odnosno profesorske srpskog jezika i tadašnjeg ambasadora uspela da pomognem da se ubrza svrstavanje srpskog jezika u zvanični obrazovni sistem Južnoafričke Republike. Sve zasluge pripadaju njima, ali su sticajem okolnosti čekali dve godine određeni papir iz Srbije – kaže Đorđević Popović.
Priče o Srbima sa afričkog kontinenta su u Srbiju stigle prvi put 2012. godine. – A mi afrički kontinent naseljavamo od 18. veka. Kada me pitaju da li sam zadovoljna, kažem da nisam – trebalo je mnogo ranije da se urade te priče, ali sam srećna jer sam donela ekskluzivu. Uradila sam šest emisija Afrika i Srbija koje se mogu pogledati na mom You Tube kanalu – kaže Jelena koja danas radi u zabavnom programu RTS-a.
Na tom kanalu već su postavljeni brojni prilozi koje je uradila, ali i isečci iz razgovora iz studija. Pojedini imaju i više desetina hiljada pregleda. Uskoro će pokrenuti i podkast. – Još uvek razmišljam o samom konceptu, volela bih da prostor dam i dijaspori i preduzetnicima. Sa podkastom ću sigurno krenuti, to je sada apsolutno trend jer je pandemija internet izbacila u prvi plan – kaže Jelena.
Od oslikvanja ne odustaje i kako kaže sve više se javljaju poslovni ljudi iz inostranstva koji bi želeli da naprave saradnju i da oslikani predmeti dođu do većeg broja ljudi. Ova umetnica koja svoj rad potpisuje sa JDPJ by Jelena veruje da bi i u Srbiji oslikavanje moglo od hobija da preraste u ozbiljan posao.
Kompletan članak objavljen je u magazinu Ekonometar.
Autor: Vesna Lapčić