Nedostatak našeg poreskog sistema su česte izmene zakona i različita tumačenja zakonskih odredaba prilikom poreskih kontrola. Već gotovo tradicionalno svake godine se u decembru menjaju svi poreski zakoni. Najčeše su te izmene po hitnom postupku, pa samim tim nema mnogo vremena da se privreda upozna sa njima pre nego što počnu sa primenom, navodi se u intervjuu koji je objavljen u magazinu Svet osiguranja.
„Naš poreski sistem generalno posmatrano nije prekomplikovan. U većem delu je vrlo sličan sistemima u regionu. Nedostatak našeg poreskog sistema su česte izmene zakona i različita tumačenja zakonskih odredaba prilikom poreskih kontrola. Već gotovo tradicionalno svake godine se u decembru menjaju svi poreski zakoni. Najčešće su te izmene po hitnom postupku, pa samim tim nema mnogo vremena da se privreda upozna sa njima pre nego što počnu sa primenom. Kako su izmene česte i nekada vrlo značajne, nije jednostavno za kratko vreme dovoljno dobro protumačiti sve odredbe jer zakonodavac nema uvida u sve situacije koje se javljaju u privredi. Ovo je najbitniji razlog zbog čega zakoni postaju komplikovani“, kaže Vladimir Deljanin, stručnjak za poreze, direktor srpskog predstavništva „Crowe“.
Kakve su posledice takvog ponašanja države po privredu?
Jednostavno, privreda se nađe u nedoumici kako da protumači nešto iz ugla zakonskih odredaba što bi inače bila redovna poslovna aktivnost. Sve ovo utiče na obim posla zaposlenih u finansijama, ali i onih koji se bave drugim poslovima. Tako imamo situaciju da zaposleni u sektoru prodaje ili stručna lica moraju da poznaju poreske propise i praksu kako bi mogli da zaključe posao. Upravo te stvari, koje nisu direktno vezane za obračune, nego za tumačenje propisa, čine sistem nejasnim i komplikovanim. Naravno da se zakoni vremenom menjaju kako bi se ovi nedostaci ispravili, ali dok se to ne sprovede, neke poslovne odluke umeju da zakomplikuju poslovanje i da povećaju cene transakcija.
Šta je najveći problem poreskog sistema u Srbiji i šta biste Vi rekli dokle smo odmakli sa poreskom reformom? Gde smo napredovali najviše, a gde najmanje?
Najveći problem su upravo česte promene. Kada nemate kontinuitet u poreskim propisima, teško je planirati novčane tokove i troškove na duži vremenski rok. Pored ovoga neretko se dešava da izmene nekih poreskih propisa iziskuju dodatno angažovanje resursa što opet poskupljuje poslovanje. Kad tome dodate i različita tumačenja poreskih propisa, dobijete jedan ambijent koji nikako nije pogodan za planiranje poslovanja. Rekao bih da se najviše napredovalo sa izmenama Zakona u oblasti PDV-a i da nam predstoji velika reforma poreza na dohodak građana. Mislim da tu ima najviše prostora za reformu čime bi se stvorila mogućnost za razne mehanizme koji bi uticali na unapređenje društva i privrede. Ono što je zajedničko za sve poreske oblike je potreba za uvođenjem stručne javne rasprave pre nego što se izvrše izmene zakona. Takođe, neophodno je ustanoviti način tumačenja poreskih zakona koji će imati kontinuitet. U praksi smo imali nekoliko slučajeva gde se ista odredba zakona u vremenskom periodu od dve ili tri godine tumačila na potpuno drugačije načine. Neretko se dešavalo i da Poreska uprava i Ministarstvo finansija imaju jedan stav, a da sud u upravnom postupku presudi drugačije. Sve ovo dovodi do nesigurnosti u poslovanju i to je ono što moramo rešavati u budućnosti. Duže vreme se priča o sudijama koji će se specijalizovati za poreska pitanja i koji će moći na adekvatan način da odgovore na sve procese koji su u vezi sa poreskim sporovima. Nažalost, tu nismo daleko odmakli, pa neki procesi pred administrativnim sudom traju i po nekoliko godina jer su pitanja jako kompleksna.
Koliko je srpska poreska politika stimulativna za razvoj preduzetništva i za nove investicije? Kada biste uporedili sa okruženjem, gde je Srbija?
Kod nas je, može se reći, popularno da se podsticaji odobravaju direktno određenom investitoru na oročeni vremenski period. Najveći nedostatak ovog modela je što ti podsticaji nisu dostupni svima i nisu propisani poreskim zakonima. Poslednjih godina se krenulo u pravom smeru po tom pitanju, pa su se poreski podsticaji našli i u poreskim zakonima. Mislim da su razlozi uvođenja stimulacija vezani za ublažavanje efekata krize, ali napredak svakako postoji. Raniji podsticaji koji su postojali su naprasno ukinuti i Srbija je bila jedna od zemalja sa vrlo malo podsticaja u svim poreskim oblicima. Sada imamo ciljane podsticaje kod zapošljavanja za određene kategorije, ali i podsticaje kod poreza na dobit koji su usmereni na jedan vrlo uzak segment privrede. Ono što nedostaje je širok podsticaj koji bi uvažavao ulaganja u sve vrste osnovnih sredstava. Na ovaj način bi se podstakla tražnja što bi svakako bilo korisno. Zemlje u okruženju imaju različite podsticaje koje bi vrlo lako mogli da implementiramo. Primera radi, Hrvatska ima različite stope poreza na dobit u zavisnosti od visine prihoda koju obveznik ostvari u poreskom periodu, dok Crna Gora odobrava popust svim poreskim obveznicima koji svoje poreske obaveze izmiruju redovno. Neke razvijenije zemlje odobravaju poreski kredit za kompanije koje kupuju električnu energiju iz obnovljivih izvora energije. U domenu ličnih poreza, postoji mnogo prostora za poreske podsticaje. Većina zemalja koja je prepoznala značaj obrazovanja, odobrava povraćaj dela plaćenog ličnog poreza kako bi nadoknadila troškove obrazovanja poreskih obveznika. Ovde dolaze do izražaja mehanizmi koji bi mogli da unaprede mnoge segmente društva. Ako bi postojala stimulacija za određenom potrošnjom, to bi dovelo do veće potrošnje, a samim tim i do veće zaposlenosti.
Godinama privrednici apeluju da država mora smanjiti različita parafiskalna davanja. Poslednji u nizu nameta jesu ekološke takse. Gde se Srbija nalazi u tom kontekstu u poređenju sa razvijenim svetom?! Jesmo li lideri i u parafiskalnim nametima?
Najveći problem, ne samo sa parafiskalnim nametima, već i sa redovnim fiskalnim nametima je nepredvidivost. Ovakva situacija direktno vodi u nemogućnost budžetiranja poslovanja. Pre skoro deceniju, bio sam svedok pravog lova na velike kompanije od strane opštinskih vlasti. Opštine su menjale visine naknade o lokalnim taksama po osnovu registrovanih delatnosti velikih kompanija. Bilo je situacija da za neku delatnost platite i do 10 puta višu taksu bez bilo kakvog obrazloženja. Ekološka taksa je još jedan takav primer. Nakon što je ta taksa zvanično ukinuta, vraćena je kroz drugi propis i sada će kako se čini tu da ostane. Ono što je opšti utisak u vezi sa parafiskalnim nametima je da ne postoji dovoljno transparentnosti na šta se troši novac koji je prikupljen ovim putem. Niko ne osporava potrebu za sprovođenjem ekoloških projekata, ali bi bilo korisno da se u javnosti prikažu projekti koji su sprovedeni prikupljanjem ove, kao i drugih taksi. Kada postoji rezultat rada koji je koristan za sve, lakše je i izdvojiti novac. Državna uprava Slovenije ima sistem koji računa koliko je svaki građanin izdvojio sredstava za funkcionisanje državne i lokalne samouprave. Ovakav sistem bi svakako bio koristan za nas jer bi se onda moglo govoriti i o efikasnosti uprave, pa i o taksama koje se naplaćuju od privrede.
Zašto je toliko teško državi da se odrekne dela poreza i doprinosa na plate što je višegodišnji apel privrednika, ukoliko bi to stimulisalo zapošljavanje i smanjilo „rad na crno“?
Ovde imamo nekoliko aspekata tog pitanja. Glavni argument za smanjenje nameta polazi od stava da nemamo uvid u benefite koje dobijamo njihovim plaćanjem. Od kada znam postoji onaj stav da je besmisleno plaćati penziono osiguranje jer dok dočekamo penziju pitanje je kolika će ona biti. Taj stav postoji već nekoliko generacija. Sa druge strane postoje i zahtevi da se smanji plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje jer ljudi jednostavno ne koriste javno zdravstvo, već imaju neku vrstu privatnog osiguranja. Sve su ovo legitimni argumenti sa jedne strane. Sa druge strane, kada pogledamo trenutno stanje u vezi sa pandemijom, shvatamo da nam je neophodan dobar javni zdravstveni sistem jer ne bi svi mogli da priušte lečenje u privatnim bolnicama. Rešenje je negde u sredini. Svakako da bi trebalo da PIO fond napravi plan na osnovu koga bismo mogli sami da izračunamo kolika će nam biti penzija na osnovu trenutno uplaćenih doprinosa. Ako privatni penzioni fondovi imaju ovu mogućnost, onda bi i PIO fond mogao da uvede sličnu opciju. U tom slučaju bismo mogli da definišemo minimalni iznos koji bi bio uplaćivan u PIO fond kao državnu instituciju i koji bi na taj način obezbedio minimalni iznos penzije, dok bismo drugi deo mogli da preusmerimo na privatne penzione fondove. Sličan princip bi mogao da se primeni na zdravstvo. Ako možemo da izaberemo pakete osiguranja kod privatnog zdravstvenog osiguranja, zašto isto ne bi bilo dostupno u javnom zdravstvu. Tako biste mogli da se opredelite da za lekare opšte prakse, odnosno domove zdravlja, koristite privatno osiguranje, dok biste, na primer, za neka složenija pitanja mogli da koristite javni zdravstveni sistem. Mislim da bi na ovaj način mogle da se sprovedu velike uštede jer bi se tako podstakla konkurencija između dva sistema i sigurno doprinelo većoj transparentnosti troškova. Velika prepreka bilo kakvom smanjenju doprinosa je manjak novca za penzije i zdravstveni sistem. Stalno produženje radnog veka je uslovljeno sve većim brojem penzionera, a sve manjim brojem zaposlenih koji postojeće troškove treba da finansiraju. Upravo zbog toga je nemoguće da se u ovom trenutku očekuje neko značajnije smanjenje doprinosa. Mislim da smo ovim problemom ušli u začarani krug i da bi trebalo potražiti neko rešenje što pre. Možda bi rešenje bilo i da se nedostatak novca finansira putem izdavanja državnih obveznica kako bi se sadašnje i buduće generacije rasteretile ovog problema i da bi mogli da obezbedimo i transparentnost i mogućnost izbora koji smo malopre pominjali.
Nedavno je veliku buru digao poziv Poreske uprave frilenserima da plate porez, a nekima su stizala rešenja za poslednjih pet godina. Kako Vi gledate na oporezivanje frilensera, na trenutnu situaciju i kako bi najpravednije mogao da se razmrsi ovaj čvor? Postoje li neki primeri dobre prakse?
Iskreno, o ovom problemu se govorilo mnogo ranije nego što je to postala „vruća tema“. Nisu frilenseri jedini koji se bune protiv trenutnog sistema oporezivanja i visine nameta. Najveći problem je što osoba koja plaća nema osećaj da ima neke koristi kao građanin od toga što će se odreći 50 ili 60% prihoda koje je zaradio. Moj prvi utisak je bio da nije postojala dovoljna informisanost o poreskim obavezama koje fizička lica imaju po ovom osnovu. Međutim, vrlo brzo sam shvatio da je većina vrlo dobro informisana o visini nameta, pa čak i o rokovima kada bi trebalo da se porez plati. Razlog je upravo bio taj što jednostavno niko ne vidi zašto bi njemu bilo bolje da plati poreze i doprinose. Kada pomenete penziju, prvi odgovor je gotovo uvek isti kao što smo malopre rekli. Niko nema svest da je to nešto sigurno što ga čeka i koliko će to biti ako uplati tu sumu novca. Slično je i sa plaćanjem doprinosa za zdravstveno osiguranje. Sada smo došli u situaciju da nije ni jednima ni drugima lako da popuste od svog stava. Poreska uprava mora da sprovodi zakone jednako prema svima. Ukoliko se napravi ustupak jednoj kategoriji, može se očekivati da se i neka druga kategorija pobuni. Moramo da imamo u vidu da su frilenseri često imali natprosečna primanja u odnosu na ostale delatnosti, pa ne bi bilo ni fer prema nekome ko je od svoje plate platio sve poreze i doprionse i primio minimalac ili nešto malo iznad tog iznosa. Sa druge strane, utvrditi nekome porez za period od 5 godina i očekivati da to plati odjednom, a da ne utiče na njegovu sposobnost da normalno živi, nije realno. Podsetimo se da je test samostalnosti koji je uveden prošle godine kako bi se frilenseri uveli u radni odnos, osmišljen baš da bi se smanjilo izbegavanje plaćanja poreza. Ovaj pristup je bio namenjen preduzetnicima koji su plaćali poreze na osnovu svoje samostalne delatnosti, dok se ovaj problem odnosi na one koji nisu platili nikakav porez. Poreska uprava i Ministarstvo finansija moraju da izađu u susret koliko se može, ali da bi sistem funkcionisao i razvijao se, moramo imati pravila koja važe za sve.
Antrfile
Kada je reč o finansijskom sektoru, kako biste u tom domenu ocenili poresku politiku?
Finansijski sektor je imao velike probleme u vezi sa nenaplativim kreditima koje su odobrili svojim klijentima. Ti problemi su rešeni u velikoj meri kod kredita odobrenih privredi, ali su ostala nerešena pitanja oko kredita odobrenih fizičkim licima. Da bi se rešilo ovo pitanje neophodna je izmena i Zakona o porezu na dohodak, ali i nekih drugih zakona koji nisu u direktnoj vezi sa porezima. Sa druge strane, finansijski sektor se vrlo dobro organizovao, lobirao za izmene zakona koje bi uvažile efekte koji su nastali prilikom primene novih standarda finansijskog izveštavanja. Sa druge strane inovacije u finansijskom sektoru su vrlo česte. Novi proizvodi se u svetu pojavljuju velikom brzinom, pa je gotovo nemoguće pratiti korak u vidu zakonskih rešenja. Naš poreski sistem je u nekoliko navrata kasno reagovao sa defnisanjem nekih novih proizvoda kao što su digitalne valute ili blockchain tehnologija što se odrazilo na ograničenja u poslovanju finansijskih institucija.
Vesna Lapčić